ponedjeljak, 17. rujna 2018.

haruki

Haruki je došao na trku u nepoznati grad. Poput svog imenjaka, poznatog pisca koji je o svom trčanju čak i knjigu napisao, i Haruki je voleo da piše. Uglavnom blogove, sportsko-introspektivne. Sa nešto manje fokusa na brojke i suvoparnih prepričavanja sopstvenih trčanja i dana, a više kroz neke tokove svesti koji nas na trčanjima i planinarenjima nose kuda nismo ni sanjali da ćemo ikada stići. Trčao je tako nekih pola sata ulicama koje je policija već zatvorila za saobraćaj, pokušavajući da odagna umor od jučerašnjeg treninga, kada još uvek nije bio siguran da li će na ovu trku uopšte i doći. Sada je to bila već prihvaćena odluka i trebalo se izboriti sa ostacima jučerašnjeg dana u umornim nogama.

U jednom trenutku mu je prišao poznanik, ili je bolje reći polupoznanik. Neko koga redovno viđa na trkama ali čak nije siguran da bi mu iz prvog pokušaja pogodio tačnu kombinaciju imena i prezimena. Imam jednu dobru i jednu lošu vest za tebe - rekao je taj čovek dok mu je prilazio i srdačno pružao ruku za pozdrav. Ne znajući šta mu tog trenutka tačno prolazi kroz glavu, Haruki je prosto bio iznenađen kada je čuo samog sebe kako izgovara - reci mi samo dobru vest. Nakon par izmenjenih rečenica u smislu pa kako pa zašto pa kako pa zašto, polupoznanik je otišao dalje a da nije rekao nijednu od dve ponuđne vesti. Delovao je malo zbunjen, malo uvređen, ponajviše iznenađen odnosno nepripremljen na takav ishod razgovora.

Haruki je nastavio da trči i pokušavao da vrati film, da ga uspori u toj sekundi između pitanja i odgovora. Da pronađe to zrnce peska u kuglageru koje je zaškripalo i poremetilo savršeno okretanje na koje je skoro svačiji Život navikao. Ljudi su uglavnom zatečeni kada im na pitanje odgovoriš pitanjem, a naročito kada im odgovoriš na način koji uopšte nije odgovor i ne poštuje očekivani sled reči nakon tog pitanja.

Prišao mi je čovek kojeg jedva poznajem. Logično je onda, da i on mene jedva poznaje. To što se redovno viđamo na trkama ne znači apsolutno ništa. Otkud on može znati šta je za mene dobra a šta loša vest? Otkud njemu pravo da smatra kako je dovoljno važan u mom životu da bi me obradovao ili rastužio, da bi mi promenio dan u bilo kojem pravcu. A ako je već sebi dao preveliko pravo, onda i ja moram zadržati pravo da njegov uticaj ograničim. Verovatno sam zato tako reagovao. Neznanče ili polupoznaniče, ako imaš nešto lepo da mi kažeš samo izvoli, a ja ću već videti da li mi je to dovoljno lepo i korisno. Ako želiš da mi kažeš nešto loše, onda četvrt sata pred početak trke svakako nije najprikladniji trenutak jer želim da ostanem u što boljem raspoloženju. Ako je to što si imao da mi kažeš sasvim nevažna sitnica, onda je možemo i preskočiti i nema nikakve potrebe da mi zbog nje pritrčavaš preko cele ulice sa ispruženom rukom i pokličem Zdravo!

Počela je trka a Haruki je i dalje razmišljao. Jednom kada je uspeo da otkrije kakav je unutrašnji algoritam doveo do takvog odgovora i reakcije, zamislio je situaciju u kojoj ga isto pita neka draga osoba. Da li želiš prvo dobru ili lošu vest. Dvoumio se između igre, ili sličnog algoritma. Igra bi bila ako bi prihvatio izazov i počeo da razmišlja šta bi mogla biti bolja a šta lošija vest, kao i što bi morao da brzo smisli kojim redosledom želi dve vesti. Loša vest, ako je dovoljno loša a ne samo neka šala, svakako bi donela neku brigu ili pad raspoloženja, pa joj nekako nije mesto ni ispred ni iza dobre vesti. Čudan je i težak taj izbor, a najverovatnije i nepotreban. Ne. Osobi koju dobro znam, kojoj verujem, koju volim, dragoj osobi bih pak rekao obrnuto. Reci mi samo lošu vest. Ne moraš je umotavati u šareni papirić dobre vesti. Eto tako bih rekao. Tako bih i o dragoj osobi nešto naučio, stavio bih je na test kako će prihvatiti taj neočekivani tok razgovora, bolje bih je upoznao, a vratio bih joj taj poklon u vidu igre jer bih se, odričući se sopstvenog igranja i biranja, nju/njega doveo u priliku da se snađe sa nekom novom, neočekivanom situacijom u životu. Tako bi ustvari svima bilo bolje.


Nema komentara:

Objavi komentar