14

četrnaesti septembar, dan kada ništa nisam slutio.
kao u pesmi bitlsa o "juče", kada su svi problemi izgledali daleko a sad su odjednom tu bez želje da nestanu.
nakon polumaratona u šapcu 2017 sam još nekoliko dana trčao, u taj petak (15.09.) pošao da se lagano provozam biciklom, popodne odem na posao, uveče spakujem deo stvari i u subotu otputujem u varaždin.
tras pao sam i polomio skoro sve što se polomiti moglo, all inclusive.

jutros sam krenuo biciklom pony (što je milijana gony) na pijacu i odmah na ulici me je zaboleo potiljak jer je napolju bilo samo (?) osamnaestak celzijusa a u senkama od zgrada je vetar delovao hladniji.
možda sam napokon shvatio da ovo nije bila samo alergija.
po svoj prilici se poklopio neki najblaži oblik gripa ili čega već.
svi ovi bolovi i malaksalost u mišićima koja uopšte nije tipična za alergiju, glavobolja, povremena mučnina, ukazuje na to da sam paralelno sa najjačim udarom alergije "pazario" još nešto.

sada se sve to polako smiruje ali i danas me glava boli, teška je, noge su čini mi se odmorne, ali bezvoljne, pune glikogena koji ne može da se iskoristi jer mi se ne poteže preko 30% od raspoložive snage.
samo bih ležao i dremao, sedeo po nekim livadama na suncu.
varaždin je dakle u tom vetrovitoj  hladovini definitivno otpao i kao "last minute aranžman", za koji sam ostavljao 5% mogućnosti do sredine današnjeg dana.

koliko sam zatečen situacijom govori i to što nemam pojma da li uopšte postoji još neka trka za vikend.
kratak pogled na trke koje sam iza stranica KM, VREME, ubacio u excel kao KALENDAR, podseća me na tu nekakvu trku u čačku koju sam očigledno uveliko već zaboravio.
negde sam video najavu, prepisao datum i ono osnovno "5 i 10km" i to je sve.
proguglaću popodne, pa ako zbog umora pretrčim malo, i ostane šansa da se sutra dodatno odmorim i prizdravim, možda i odem ako postoje prijave na dan trke.
a možda čak i ako ne postoje, hohoho.

bumo vidli.
ali pre prekosutra prvo dolazi danas.
vidiš ti to, zajeban je ovaj život.