- "2 = 2 ili ne"
- "domaći vise zeleo pobedu"
(?)
- "domaći vise zeleo pobedu"
(?)
eto tako izgleda beleška koju sam pronašao u starom tabletu.
obzirom da nemam pojma o čemu sam hteo da pišem, samo ću nastaviti da je uređujem.
upravo sam rekao kako se može nešto malo vremena uložiti sa ciljem da se dobije puno više vremena, sa kamatom.
konkretno, trebalo mi je nekih pet minuta da po torbama i rančevima pronađem produžni, punjače, sve što je potrebno da umesto na telefončiću natipkam ovaj blog (i još koješta) na pravoj tastaturi.
već sada imam utisak da sam na dobitku, koliko kucanje brže ide.
usput sam povezao i bluetooth zvučnik na telefon, pustio Ninu Romić, istovremeno punim tablet i jedino što mi naizgled fali je internet jer treba čučati u određenom uglu sobe, no svu korespo(n)denciju sam prepustio Loli kojoj čučanje zarad povezanosti nekako bolje leži.
jeste da silne duše diljem planete čeznu za mojih par reči ali ipak prvo moram da se ispričam sa samim sobom.
zato me i volite, ako ćemo pošteno.
obzirom da nemam pojma o čemu sam hteo da pišem, samo ću nastaviti da je uređujem.
upravo sam rekao kako se može nešto malo vremena uložiti sa ciljem da se dobije puno više vremena, sa kamatom.
konkretno, trebalo mi je nekih pet minuta da po torbama i rančevima pronađem produžni, punjače, sve što je potrebno da umesto na telefončiću natipkam ovaj blog (i još koješta) na pravoj tastaturi.
već sada imam utisak da sam na dobitku, koliko kucanje brže ide.
usput sam povezao i bluetooth zvučnik na telefon, pustio Ninu Romić, istovremeno punim tablet i jedino što mi naizgled fali je internet jer treba čučati u određenom uglu sobe, no svu korespo(n)denciju sam prepustio Loli kojoj čučanje zarad povezanosti nekako bolje leži.
jeste da silne duše diljem planete čeznu za mojih par reči ali ipak prvo moram da se ispričam sa samim sobom.
zato me i volite, ako ćemo pošteno.
juče sam uleteo u kupatilo da uzmem puls traku, video neki gel za masažu i sprej slične namene, pokupio to i ubacio u torbu, voila'!
još sinoć sam se u Samoboru udario šakom po čelu.
šta je tu je, ne smem dozvoliti da mi taj propust nešto bitno pokvari raspoloženje pred trku.
za to (ne)raspoloženje su već odavno zaduženi neki drugi faktori koji svoj posao zdušno i besprekorno obavljaju.
mislio sam da će mi biti bogzna kako čudno da trčim ne znajući koliki mi je puls no možda i prvi put u životu nisam ni primetio da ga ne vidim tako "crno na belo".
prosto sam imao osećaj kako treba trčati i to je bilo to.
još sinoć sam se u Samoboru udario šakom po čelu.
šta je tu je, ne smem dozvoliti da mi taj propust nešto bitno pokvari raspoloženje pred trku.
za to (ne)raspoloženje su već odavno zaduženi neki drugi faktori koji svoj posao zdušno i besprekorno obavljaju.
mislio sam da će mi biti bogzna kako čudno da trčim ne znajući koliki mi je puls no možda i prvi put u životu nisam ni primetio da ga ne vidim tako "crno na belo".
prosto sam imao osećaj kako treba trčati i to je bilo to.
kad bi me sutra neka magija premotala 24h unazad, celu trku bih istrčao sasvim isto, nijedan mi korak ne bi bio ni 1cm duži ni 1cm kraći.
to je valjda znak da sam imao savršen osećaj za napor.
jedino što bih promenio bi bile druge patike sa malo više amortizacije jer sam očito zaboravio strminu nizbrdica pa su mi ove poluiznošene polustabane bile od slabe pomoći.
prosto nigde nisam sleteo onako naglavačke kao što inače volim, nego sam sve nešto nabadao kao po jajima i opet nijednom nisam imao dojam da trčim dovoljno "mekano".
to je valjda znak da sam imao savršen osećaj za napor.
jedino što bih promenio bi bile druge patike sa malo više amortizacije jer sam očito zaboravio strminu nizbrdica pa su mi ove poluiznošene polustabane bile od slabe pomoći.
prosto nigde nisam sleteo onako naglavačke kao što inače volim, nego sam sve nešto nabadao kao po jajima i opet nijednom nisam imao dojam da trčim dovoljno "mekano".
("a ti, dozivaš, neki hladni pljusak nad grad, dok ja tiho rominjam" - peva Nina)
otprilike sam napisao sve što sam hteo.
ne znam koliki su mi bili pulsevi.
možda niži od očekivanih, a možda i viši mada čisto sumnjam obzirom da sam uvek imao daha, nijednom nisam bio ograničen disanjem i panikom da ću ući u crveno, nego sam stalno imao osećaj kako mi prosto noge nisu dovoljno utrenirane da poteraju srce u galop. naročito na nizbrdicama.
ne znam koliki su mi bili pulsevi.
možda niži od očekivanih, a možda i viši mada čisto sumnjam obzirom da sam uvek imao daha, nijednom nisam bio ograničen disanjem i panikom da ću ući u crveno, nego sam stalno imao osećaj kako mi prosto noge nisu dovoljno utrenirane da poteraju srce u galop. naročito na nizbrdicama.
još jedna stvar koja mi je zanimljiva.
dok nas je bus vozio na 15km udaljeno mesto starta, imao sam nešto što liči na "tremu".
ne u doslovnom italijanskom prevodu (tremare = drhtati) nego ona neka nelagoda, ne bih baš rekao strah jer to je prevelika reč, ali onako, hmm.
kako li će ovo ići, prva trka nakon letnje pauze, čudnih kombinacija treninga i polu-treninga, čudan odnos obima i intenziteta, čudne ideje koliko mi je potrebno za oporavak.
no kad je počela trka, momentalno se sve promenilo naopačke.
odjednom sam bio prepun samopouzdanja, sasvim smireno i bez nervoze sam pratio čas ovoga čas onoga, pokušavao da se prisetim ko je od trkača brži od mene za 2% a ko za 5%, odnosno ko izgleda kao da će mi danas biti u blizini do kraja trke.
u jednog sam se ozbiljno preračunao jer je krenuo tu negde kao i ja, usporavao na istim mestima i otpuštao nogama "ručnu" tačno gde treba.
no nažalost potrajao je samo 4-5km pa se ugasio.
odatle nadalje mi je "društvo" pravio momak iz bratskog kluba koji me je nemilosrdno prolazio na nizbrdicama i jako usporavao na usponima pa smo se stalno smenjivali na tom nekom, nemam pojma, recimo 15-om mestu.
svo vreme mi je fokus bio na jednom koji je bio uvek tu negde desetak sekundi ispred i koji oduvek spada u onu grupu "za 3% bržih".
jurio sam ga do pred sâm kraj nadajući se da ću i njega "rešiti" na poslednjem uspončiću.
za razliku od prvih 12km gde mi je uvek odmicao nizbrdo, na poslednjem duuugačkom spustu sam uspeo da mu skinem prednost sa 15-12-10-8-6-5 sekundi.
naime kad on prođe pored neke rupe zakrpe ili znaka na putu ja bez gledanja na štopericu samo prebrojim koliko mi trokoraka treba dok dođem na isto mesto.
obzirom da trčim tu negde frekvencijom od 180 (90) u minutu, trokoraci su gotovo uvek isto što i sekunda.
no zadnji uspončić nije bio dovoljno dugačak a on je primetio da sam mu preblizu pa se ciljni pravac pretvorio u 500m agonije za obojicu, nit on da mi pobegne nit ja da ga stignem :-)
kolateralno smo u tom jurišu opasno prišli i jednom iz kategorije "za 5% bržih od mene" pa će rezultati izgledati krajnje povoljno za moju malenkost.
prosto sam se uglavio tamo gde mi nije mesto, a one moje standardne pulene "0% brži/sporiji" sam bogme solidno ostavio, neki su popili minut-dva a neki mnogo više.
dok nas je bus vozio na 15km udaljeno mesto starta, imao sam nešto što liči na "tremu".
ne u doslovnom italijanskom prevodu (tremare = drhtati) nego ona neka nelagoda, ne bih baš rekao strah jer to je prevelika reč, ali onako, hmm.
kako li će ovo ići, prva trka nakon letnje pauze, čudnih kombinacija treninga i polu-treninga, čudan odnos obima i intenziteta, čudne ideje koliko mi je potrebno za oporavak.
no kad je počela trka, momentalno se sve promenilo naopačke.
odjednom sam bio prepun samopouzdanja, sasvim smireno i bez nervoze sam pratio čas ovoga čas onoga, pokušavao da se prisetim ko je od trkača brži od mene za 2% a ko za 5%, odnosno ko izgleda kao da će mi danas biti u blizini do kraja trke.
u jednog sam se ozbiljno preračunao jer je krenuo tu negde kao i ja, usporavao na istim mestima i otpuštao nogama "ručnu" tačno gde treba.
no nažalost potrajao je samo 4-5km pa se ugasio.
odatle nadalje mi je "društvo" pravio momak iz bratskog kluba koji me je nemilosrdno prolazio na nizbrdicama i jako usporavao na usponima pa smo se stalno smenjivali na tom nekom, nemam pojma, recimo 15-om mestu.
svo vreme mi je fokus bio na jednom koji je bio uvek tu negde desetak sekundi ispred i koji oduvek spada u onu grupu "za 3% bržih".
jurio sam ga do pred sâm kraj nadajući se da ću i njega "rešiti" na poslednjem uspončiću.
za razliku od prvih 12km gde mi je uvek odmicao nizbrdo, na poslednjem duuugačkom spustu sam uspeo da mu skinem prednost sa 15-12-10-8-6-5 sekundi.
naime kad on prođe pored neke rupe zakrpe ili znaka na putu ja bez gledanja na štopericu samo prebrojim koliko mi trokoraka treba dok dođem na isto mesto.
obzirom da trčim tu negde frekvencijom od 180 (90) u minutu, trokoraci su gotovo uvek isto što i sekunda.
no zadnji uspončić nije bio dovoljno dugačak a on je primetio da sam mu preblizu pa se ciljni pravac pretvorio u 500m agonije za obojicu, nit on da mi pobegne nit ja da ga stignem :-)
kolateralno smo u tom jurišu opasno prišli i jednom iz kategorije "za 5% bržih od mene" pa će rezultati izgledati krajnje povoljno za moju malenkost.
prosto sam se uglavio tamo gde mi nije mesto, a one moje standardne pulene "0% brži/sporiji" sam bogme solidno ostavio, neki su popili minut-dva a neki mnogo više.
nemam pojma šta da očekujem od sutrašnje trke koja počinje za evo 12.5 sati.
od toga ću nadam se odspavati barem 7-8, a obzirom da smo ostali da spavamo ovamo u brdima pod slovenačkom granicom trebaće nam i skoro sat i po da dođemo do Svete Nedelje.
zbog vožnje na trku navijam za lepo vreme, a zbog same trke navijam za staru prognozu "samo još govna što neće pasti s neba" jer mi je to iskakanje iz zone komfora potrebno da trku shvatim kao izazov a ne kao još jedno tempo trčanje.
mislim da bi mi bilo puno lakše da se fokusiram na to kako proći kroz nehumane uslove na trci u odnosu na druge trkače, umesto na to kako da uz što manje bolove i nelagode trčim što brže, što je večiti i unapred izgubljen sukob interesa.
no kako god i šta god ispadne, već sam toliko zadovoljan vikendom da mi ga teško šta sutra može značajno pokvariti.
od toga ću nadam se odspavati barem 7-8, a obzirom da smo ostali da spavamo ovamo u brdima pod slovenačkom granicom trebaće nam i skoro sat i po da dođemo do Svete Nedelje.
zbog vožnje na trku navijam za lepo vreme, a zbog same trke navijam za staru prognozu "samo još govna što neće pasti s neba" jer mi je to iskakanje iz zone komfora potrebno da trku shvatim kao izazov a ne kao još jedno tempo trčanje.
mislim da bi mi bilo puno lakše da se fokusiram na to kako proći kroz nehumane uslove na trci u odnosu na druge trkače, umesto na to kako da uz što manje bolove i nelagode trčim što brže, što je večiti i unapred izgubljen sukob interesa.
no kako god i šta god ispadne, već sam toliko zadovoljan vikendom da mi ga teško šta sutra može značajno pokvariti.
anegdota za kraj: tek iz 6-7-og pokušaja sam flašu belog vina, osvojenu za plasman u kategoriji, uspeo da zamenim za teglu meda.
naime treći su dobijali med, drugoplasirani flašu kvalitetnog vina, a pobednici po kategorijama su (kao i ja pretprošle godine) dobijali neka vrh-vrh-vrhunska vina u čudnim visokim flašicama od 250ml poput nekih crnih epruveta.
kao što je spiker unapred rekao, u toj kategoriji se zna samo jedno a to je da niko ne može biti prvi osim Paripovića, legende i rekordera Hrvatske u maratonu.
ko god mi je sa smeškom rekao kako neću biti prvi, odmah sam kao iz topa iskreno odgovarao kako mi je stoput veća čast stajati pored Drageca na drugom mestu, umesto da se šepurim kao pobednik u trci bez neke ozbiljne konkurencije.
sama činjenica da je on došao na neku trku dovoljno govori za sebe, a na rastanku smo se baš fino smejali kada sam mu rekao da ću ga trpeti još do kraja godine i posle toga ga sa užitkom otpratiti u sledeću kategoriju, da bih ja još 4 godine mogao da uživam i ne brinem kad ga vidim na startnoj liniji.
naime treći su dobijali med, drugoplasirani flašu kvalitetnog vina, a pobednici po kategorijama su (kao i ja pretprošle godine) dobijali neka vrh-vrh-vrhunska vina u čudnim visokim flašicama od 250ml poput nekih crnih epruveta.
kao što je spiker unapred rekao, u toj kategoriji se zna samo jedno a to je da niko ne može biti prvi osim Paripovića, legende i rekordera Hrvatske u maratonu.
ko god mi je sa smeškom rekao kako neću biti prvi, odmah sam kao iz topa iskreno odgovarao kako mi je stoput veća čast stajati pored Drageca na drugom mestu, umesto da se šepurim kao pobednik u trci bez neke ozbiljne konkurencije.
sama činjenica da je on došao na neku trku dovoljno govori za sebe, a na rastanku smo se baš fino smejali kada sam mu rekao da ću ga trpeti još do kraja godine i posle toga ga sa užitkom otpratiti u sledeću kategoriju, da bih ja još 4 godine mogao da uživam i ne brinem kad ga vidim na startnoj liniji.
Nema komentara:
Objavi komentar