petak, 7. rujna 2018.

sutra

Sutra će biti šta će biti, ali ne očekujem nikakve spektakularne nedoživljene scenarije. Već mi se događalo da trku ne shvatim ozbiljno pa dan ranije odem na neku predugačku šetnju, planinarenje, vožnju ili dve ili tri. I budem sutradan na trci malo usporen, zafali mi delić motivacije, skočnosti, no nikada mi to nije zaista zasmetalo. Kad god hoćeš od života previše, shvatiš da on ipak sve razdeli na nekakve njemu poznate doze, pa koliko god zagrabiš danas toliko manje pretekne za sutra. Što bi rekli osvajači, i sve što je srce htelo koštalo me skupo. Ali ja ne mislim da me je išta u životu skupo koštalo.

Odem na trku 550km udaljenu i budem malo trom i onako bezvoljno umoran a opet kažem sebi da to nije ni tako loše, obzirom da sam potegao na toliki put i uspešno tamo stigao. Onaj je radio treću smenu pa stoji pored mene na startnoj liniji, onaj drugi je imao puno težu povredu od mojih i nije se ni upola oporavio, i tako. Svi ti polumaratoni, nisu to nikakve olimpijade ni čudesa, nema tu kamera i helikoptera, uživog prenosa, nema čak ni rodbine i poznanika da me bodre pored staze kao u američkim filmovima.

I zar onda ipak nije lepše proživeti svaki dan onako kako najviše voliš, umesto se čuvati za onaj svaki sedmi specijalni dan kada je trka, a i onda će nešto poći krivo pa ćeš reći - e bar da sam ostatak nedelje bolje iskoristio. Ovo nije bio nikakav uvod, ovo je bila priča o tim nekim malim stvarima koje čine Nas. Onaj tamo je juče odmarao kao da je teško bolestan, jutros je otrčao zagrevanje i iks puta sto metara ubrzanja jer mu baš nakon takvog treninga sutrašnja trka najbolje "legne", a ja sam juče išao dva puta biciklom da hranim neke napuštene životinjice izvan grada, danas sam išao na trčanje i (ponegde) planinarenje stazom uz Gradac kojom nisam ove godine prošao nijednom i kojom je za jednog planinskog trkača velika sramota ne proći bar jednom godišnje.

Nepravda ispunjena, i zaista se vidi da nisam prolazio jer bi u protivnom bilo zalomljeno 90% onih grančica koje smetaju i ozbiljno prete da za pola (ili dve) godine prolaz učine neprohodnim. Ako mi je bio potreban izgovor, a nije baš, već sam odlučio da mi sutrašnja trka neće biti od onih "važnih". Treba mi sat i po tempo trčanja i to je to. Biće sunčanih +26°, neće moći da se jurca od starta nego će svako pametan (a ima nas 2% otprilike) trčati oprezno prvih sat vremena, i tek u zadnjoj trećini "spustiti ručnu". Ako sve protekne u redu već sam obećao da ću održati obećanje (?) da 8 dana kasnije odem u Varaždin na popravni ispit.

Možda je sutra prilika da se podsetim šta je sve od raspoloživih patika dobro za polumaraton jer sam izgleda na neke već zaboravio. Znam da neki vole i takve priče, ovaj model me ovako poslužio a u onaj sam se razočarao, blabla. Patike ipak nisu ljudi i ne bih im posvećivao toliko pažnje. Ništa lakše nego prekomandovati ih u kišne ili "one za lagana blatnjava trčanja". Neće ti zameriti, neće ti se svetiti, neće naokolo pričati kako si ih izneverio.

Patike su za druženje puno lakše od ljudi. Možeš da ih voliš, možeš i da se zaljubiš u njih kao što sam se ja zaljubio u one Nike Zoom Kyotee za kros/trail trčanje pa kad su počele da me izdaju nakon samo par stotina kilometara ubrzo sam se odljubio a one nisu ostale povređene i ranjene, nisu mi ključem parale auto na parkingu niti su išle kod vračare i vezivale mi crne končiće na kvaku. Ali pazi sad, trke su ipak nešto drugo.

Postoje trke koje su me volele i bile fine prema meni, usponi su mi bili nežni kao na Plitvicama one godine kada sam rekao da je staza blaga i više-manje ravnjikava pa su hteli da me linčuju. Ili recimo polumaraton u onom mestu koje više ne pominjem, gde je asfalt najtvrđi i vetar najhladniji čak i kad je plus 30, i gde su dugački pravci tako, kako da kažem, zlobni, przničavi, i stalno te teraju da trčiš čas levom čas desnom stranom, pomeraju te iz prave linije, guraju te, sapliću iako deluje da je asfalt ravan ali nije, osećaš da nije. I svaki kilometar ti traje deset sekundi duže čak i kad nema vetra, a uvek ga ima rekoh pa niti ne znam kako bi bez njega bilo. Verovatno bi se trčalo još sporije, iz nekog bizarnog razloga. I na toj trci voda bude hladna kad u trku dograbiš čašu sa onog stola za okrepe, no samo u tom gradu je voda na taj način ledeno hladna kada prospeš pola čaše na stomak i odmah te tu nešto žigne iako je plus 30. A ostatak ti bućka po želucu kao da umesto vode tamo besne 4 kockice leda i sudaraju se, tuku se, povređuju te. A znoj postane nekako lepljiv pa ne možeš da obrišeš prste dresom, štoperica ti se zaprlja od nečeg kao da si ekran premazao silikonom i to ne možeš obrisati svih zadnjih 15 kilometara koliko god pokušavao.

Trke su nešto skroz drugo od patika, trke su nekad vile a nekad veštice, kako kad i kako prema kome. Ali Šabac je okej. Šabac je dobroćudan. Ponekad mušičav, nekad mu se ne priča i onako ćuti, napadno ćuti dok to ne primetiš ali nije nametljiv, ne traži da ga pitaš zašto ćuti. Prođeš samo, i u sledećem krugu već možete da razmenite pokoju reč. Kao sa dobrim komšijom kome je došao neki loš dan. Ajd komšo pa se vidimo. Tako nekako. Ne plašim se Šapca, biće fina ta moja trening-trka sutra.

Nema komentara:

Objavi komentar