ponedjeljak, 3. rujna 2018.

oporavak

oporavak se završava a da nije pošteno ni počeo.
sati i sati za volanom, previše jurnjave i svega što se moderno zove stres, premalo spavanja, jedva pola od potrebnog.
juče smo opet zaglavili na granici jer su sa hrvatske strane radile samo dve rampe, kasnije tri, no kolona se povećavala puno brže nego što je napredovala.
veoma sam razočaran takvim odnosom hrvatske granične službe prema kompletnoj EU kao i prema komšijama.
što je najgore, uopšte nisu radile dve rampe sa natpisom "EU pasoši" pa su se svi gurali zajedno sa srbima i makedoncima.

dok ovo pišem u nekakvoj nadoknadi zbivanja i dnevnika, istovremeno razmatram mogućnost koja se slučajno pojavila na fejsu a to je da je jedan polumaraton ostao bez zeca na 1h30 pa se kao malo raspitujem.
ako se trči sa onim tregerima i zastavom, onda nisam nešto naročito zainteresovan da se borim protiv vetra i nekog repa koji mi kao dinosaurusu klima na grbači.
ako se trči u majicama na neki način obeleženim, onda bi mi to bio jedan teret manje, da se ne mučim pitanjem mogu li 1h28 ili 1h29, nego bih mogao da odahnem i otrčim nešto za šta verujem da mogu i sa manje od 90% ulaganja.

u nastavku ću ukratko opisati drugu trku, onu u nedelju ujutru.
naziv desetka sa popustom je donekle i trik iz dva razloga
1) kad god nešto dobiješ na popustu moraš imati u vidu da ćeš na neki drugi način platiti kao u onoj staroj narodnoj "što ne platiš na mostu platićeš na ćupriji" pa i kad na akciji nešto platiš 9.99 to ili vredi 20% manje ili će te na neki način koštati doplate kasnije
2) konkretno, trka od tri kruga puta 3.33km je imala 100m do ulaska na krug i 100m izlaska iz kruga do startno-ciljne kapije pa je i meni (kao i na online diplomi) sat pokazao 10,200m i prosečan ritam od 4'03''/km

sa starta je otišlo njih 7 i još 3-4 sam pratio na sigurnoj udaljenosti pa sam u prvom kilometru već u sebi par puta ponovio kako ću biti osmi čim izađem na čelo te grupe.
video sam anteta (?) živkovića kako nonšalantno trči na 5. poziciji i pretpostavio da oni ispred ili idu kraću trku od jednog kruga, ili ih on ne uzima za ozbiljno pa razmišlja kao što bih i ja - ako produže u drugi krug već ću imati vremena da ih stignem i prestignem.

tako je i bilo, s tim da sam po krivinama imao slab pregled i nisam znao koliko ih je tačno skrenulo ka cilju.
volonterke na toj tački su mi na pitanje "koliko ih je prošlo pravo" rekle
Prva - Jedan! Ne! Dvojica!
Druga- Dvojica
to je bilo to, znao sam da sam treći, a iza sebe sam dvojicu najupornijih već oko polovine kruga ostavio za 50 i 100 metara

drugi krug sam proveo svo vreme 100m iza drugoplasiranog, čekao sam da i on uspori ali nikako, a učinilo mi se da i ja malo popuštam čuvajući se za treći krug.
razlika je ostala ista no tu se desilo nešto dosta uzmeniravajuće.
odjednom se ispred njega pojavio neki u plavom i krenuo da maže kao mahnit.
bio sam ubeđen da je neko propustio ceo krug i ladno se uključio na drugo mesto, ostavivši me tako izvan podijuma.
obzirom da nismo prelazili preko čipova u svakom krugu, proveo sam silne minute razmišljajući kako da u cilju objasnim da se radi o prevarantu.
taj se držao čitav kilometar, a onda ga je ovaj Drugi prestigao.
slaba uteha, ja sam još uvek bio četvrti.

bio sam i nervozan i besan i ne znam šta sve, i nemoćan i očajan istovremeno.
psovao sam ga u sebi, jer me dovodi u neugodnu situaciju da moram u nekoga upirati prstom, objašnjavati kako ovaj nije bio ispred i odnekud se stvorio, huh
to je potrajalo čitav sledeći kilometar i onda mi se učinilo da ga možda ipak malo stižem.
i 1.5km pred kraj se odjednom sve rešilo - on je naglo usporio, ja sam mu prišao i shvatio da trči u dukserici, prestigao sam ga duplom brzinom i pogledao ga iz blizine shvativši da uopšte nema broj!
opsovao sam ga u sebi po ko zna koji put i odahnuo.

zahvaljujući njemu sam imao (po krugovima) split-ove 4'04 - 4'03 - 4'02''/km inače sigurno ne bih toliko potegao pred kraj, bio sam već previše umoran od Žumberačkih 15km po oštrim uz/nizbrdicama i svo to lomatanje po makadamu mi je jako teško palo u poslednjih desetak minuta

upravo su mi javili da pejseri trče sa onim zastavetinama tako da sam odustao od ponude i pre nego što sam pošteno razmislio, ipak je jeftinije platiti startninu nego trčati sa onim čudom na leđima, neka hvala.

i tako.
nakon pomenutog čekanja na granici smo kasnili sa povratkom nekoliko sati iza plana, a meni se nešto uzburkalo u duši pa sam izašao iz auta 14km od kuće i dotrčao preko jednog uspona i dva spusta, taman u trenutku kada je pao mrak i počela da me zaslepljuju svetla automobila.

jutros sam se provozao biciklom dobrih 50km lagano, malo nešto radio po dvorištu i opet pred kraj dana po pljusku i grmljavini otišao na još jedno bespotrebno trčanje od brdskih 13km.
šta će insan, kad nema pametnijeg posla.

PS za sutra će se zvati "davanje"

Nema komentara:

Objavi komentar