nedjelja, 9. rujna 2018.

post race

nekad volim kad je trka u subotu a nekad ne.
ovaj put mi je odgovaralo.
nedelja je bila "slobodan dan" i ja sam ga bogme lepo iskoristio.

nakon par sati jutarnjih poslova, koliko da u domaćinstvu ne kažu kako mislim samo na sebe (*) sam seo na bicikl pony (što ga Miliana gony) i otišao standardno do sela Stave.
odatle sam lenjim kratkim koracima potrčao uzbrdo ka Medvedniku.
volim da tu krenem odmoran ali mi se sve češće događa da neki dugačak dan popunim tim Medvednikom, pa u kakvom god stanju da su mi noge.
naučio sam da trčim čak i kad sam mrtav umoran, a još ako se radi o teškom planinskom terenu neskromno ću konstatovati da je nigde ne prohodati = prava umetnost.

kad sam nakon nepunih 9km stigao do planinarskog doma, na štoperici je već uveliko promakao jedan sat, no pomislih kako bi planinarima dotle trebalo 2.5 - 3h pa se uteših da ima i sporijih od mene.
nakon još kilometar uspona sam stigao na poznatu raskrsnicu i po prvi put otkako ovuda trčim skrenuo levo, dalje uzbrdo.
desni put bi me odveo na Drenajić za ona moja uobičajena 22 kilometra.

ovamo levo gde sam pošao, nisam imao pojma šta da očekujem.
da li ću otići do vrha, ili do pola vrha (?), ili ću napraviti neki tu kružić bilo koji tek da se podsetim svih staza i mogućnosti, to sam ostavio inspiraciji.
nakon nekog vremena sam umesto stazom kojom sam se jedini put popeo na vrh, greškom krenuo drugom kojom sam se jednom pak spuštao, na izletu u povećem društvu.
ubrzo sam povezao gde se nalazim, i kada sam pomislio da dalje nemam previše izbora, došao sam do putokaza.

levo zapadni uspon desno istočni uspon.
ili je pisalo nešto drugo, nema veze.
sama činjenica da postoje dva uspona i da se može napraviti nekakav krug, momentalno me je privukla više od varijante da se do igde popnem i istom stazom vratim.
odmah sam skrenuo desno i nakon samo desetak koraka trijumfalno pomislio "na ovom mestu se sada nalazim prvi put u životu".
volim takve stvari, kad negde krenem prvi put.
baš.

pokušao sam da otvorim aplikaciju Karte no snaga VIP signala je bila očajna.
svejedno sam se snašao i nakon nekoliko kilometara (14 ukupno) došao do izvora zvanog Kedina Voda i nabasao na tipa sa dogledom.
malo smo popričali, on je meni rekao odakle je i pohvalio se kako je pronašao mlin u blizini svoje kuće, a ja sam mu zauzvrat pokazao koje je koje brdo, gde se tačno nalazi jezero, kuda prolazi koji put, i još svašta.

on je meni pak bio koristan iz razloga što mi je ukazao na jednu prečicu kojom mogu da se vratim u Stave, a da to ne bude put kojim sam došao.
kasnije se ispostavilo da je "prečica" dugačka istih onih 14km do polovine treninga, no opet kažem, još nekud sam prošao prvi put i to mi je neprocenjviije od svega ostalog.
posle ovoga ću teška srca opet otići na onaj moj stari krug od "samo" 22km, ako već postoji puno bolji od 28km.

tokom trčanja sam se u dva navrata najeo malina i kad kažem najeo mislim da sam jeo koliko god sam hteo a ne na standardnih pola šake u žurbi.
negde gde počinje poslednji dugačak spust sam u jednoj vikendici ugledao grožđe pa sam nakon što sam malo zviždao i shvatio da nema nikakve zveri-čuvara prošao unutra i takođe se lepo najeo.
4 grozda neka mirišljava.

u Stavama je radila prodavnica no nisam uopšte bio gladan.
uzeo sam samo pepsi bez šećera tek koliko da zamajavam stomak do kuće.
svejedno nisam odoleo da prikočim i naberem dve jabuke usput, dok sam se biciklom vraćao ista 24km nazad.

kad sam kod kuće analizirao kuda sam sve prošao, primetio sam da je na satelitskom snimku google earth-a slučajno uhvaćen mlaznjak kako preleće iznad medvednika.
sličan onom koji se vidi iznad fabrike Krušik.
ko zna koliko ih još ima u okolini, treba na to slučajno naleteti jer nema šanse da ćeš nasumičnim zumiranjem karte nešto slično pronaći.


(*) na kraju dana sam svakako bio optužen kako "mislim samo na sebe" i onih par sati jutarnjeg posla su postali oteta i arhivirana povijest.
ko s đavolom tikve sadi, upišan se budi.

Nema komentara:

Objavi komentar