utorak, 18. rujna 2018.

svaki pad je bio let








prvo sam pogledao nizbrdo, pa onda uzbrdo,
da bih shvatio gde sam se uopšte zaustavio.
a tok događaja je išao nekako ovako:

utrčiš na koziju stazu
zaboraviš da okreneš kačket unatraške
(pa zbog njega...)
ne primetiš oboreno drvo koje prekjuče nije bilo tu
udariš ga čelom iz sve snage
odbiješ se prvo unazad pa se onda otkotrljaš deset metara okomito ka potoku
zaustavi te brdo zemlje i lišća koje si napravio tako što si se rozao nizbrdo
nakon što se zaustaviš, druga ista tolika lavina te zatrpa odozgo
pet minuta pokušavaš da se vratiš uzbrdo na put
napokon nazad na stazi, shvatiš da nešto nije u redu
ček ček gde su nestale naočari?
srožeš se na dupetu istih deset metara u ambis ne bi li ih pronašao u gomili od tri kubika zemlje i lišća
...
...
...
kreneš nazad kući
onako razgaćen protrčiš posred manastirskog imanja da bi skratio put do česme
zbog pulsirajuće glave jedva dotrčiš nazad u grad jer je svaki korak prodrma kao hiltovka
svratiš kod veterinarke na prvu procenu da li ići u hitnu ili ne
u hitnoj bude tolika gužva da na kraju pobegneš kući
jebeš godinu bez potresa mozga i bez barem tri kopče

1 komentar:

  1. Crni Saša, što uradi. Ja se nadam da ćeš opet da me dočekaš na cilju u Ljubljani sa komentarom(onom o vampirima) ili možda nosilima jer ne samo da ću biti bled, već nisam siguran hoću li u cilj utrčati živ.

    OdgovoriIzbriši