ne znam treba li da mi kao i uvek bude neprijatno, gotovo sramota, što par dana nisam ništa napisao na blogu. ili bih kao svako normalan trebao da budem ponosan što su mi dani bili toliko ispunjeni pa nisam nešto mnogo ni boravio na internetu tj kompjuteru. ipak, blog je i potreba i strast i hrana i deo života, potvrda da se nije džabe živelo i kretalo. to je taj paradoks da je u glavi mir dok je u mišićima džumbus, da se može svašta shvatiti dok se nekud juri. nije sva koncentracija na onom automatskom leva pa desna, levo ili desno, naprotiv. suprotno od tvrdnje one rđe od osobe, koja reče Koga zanimaju tvoji kilometri, nikoga! meni su važni, meni donose mir i odgovore na sve, i onda sve to bolje što se pojavi iz mene mogu da prenesem drugima. eto čemu služe kilometri pređeni, nisu to samo brojevi. i ograde zavarene i isečene, i točkovi sa zimskim gumama promenjeni, i patike u gepek spakovane i štapići sa maslinama pogrickani. čovek zdravog duha ne bira koju će radnju izvršavati, da bi mu život bio ispunjen onim što mu se unutra događa, dok određeni udovi nešto pokreću i žvaću. budalu možeš ostaviti da ceo dan slobodna i dokona leži na krevetu pa ništa pametno neće smisliti, tri iste misli će joj se uhvatiti za ruke i igrati kolo od jutra do mraka. o minutima po kilometru ću pisati sutra. možda.
Nema komentara:
Objavi komentar