subota, 23. ožujka 2019.

preokret

ovo će biti jedan ringišpil od bloga u kojem ni ja sâm neću znati gde je početak a gde sredina, dok kraja naravno neće ni biti jer se ringišpil po default-u završava sa tri ...

nakon što sam umesio i ispekao Plan, koji je podrazumevao što više bicikle i mogućnost da nešto krene po zlu pa da mi taj Plan u naredna 4 dana zagori u rerni ako mi prdne da odem u NS na trku tojest izlet...

eto, sad moram svaki pasus da završim sa...

prvi dan, odnosno prva vožnja je prošla euforično no ne zbog proseka ni nečeg drugog nego što sam uzeo da "testiram" taj famozni lek defrinol koji je postao jako popularan među mlađim naraštajima, koliko vidim kod poznanika ta tviteru. da sam uzeo samo jedan pa hajde nego sam istresao lopatom prosto ne verujući da tako male doze mogu da se ikako primete. osećaj na bicikli je bio kao da vozim tur d frans i da me snimaju oni helikopteri u uživo prenosu a na kraju je ispalo da sam odvozao sasvim običan prosečan trening, štaviše za tako dobro raspoloženje tu fali barem 2 km/h pa da se sve uklopi...

euforija je zato učinila svoje pa sam nastavio sa hiperaktivnostima do sumraka kada se čuo neki krik sa parkinga a ja se zatrčao da vidim da mi nije neko napao jednu od mačaka, i u tom trku sam zapeo za nogu od stolice...


da li idem u hitnu da me snime, ili ne, a gde ću ovako nepokretan sad da pešačim taj kilometar do hitne, a ne ide mi se biciklom, a mrzi me da isteram auto, a ispod časti mi je da idem taksijem pu pu! pa sam organizovao video pregled preko skajpa tokom kojeg mi je stručna osoba dijagnostifikovala gotovo isvestan prelom. dobio sam i uputstvo kako bandažirati jer bi mi u hitnoj uvezali ovaj prst zajedno sa palcem a trik je bio da ga uvežem za srednji. rečeno-učinjeno, potopio sam stopalo u kofu leda i dovršio tu prvu pomoć i dok trepneš već je došlo vreme za spavanje...

danas mi pak neki đavo nije dao mira jer sam flasterima sve ovo tako dobro učvrstio da nisam osećao nikakav bol. da odem biciklom samo malo izvan grada, pa da pokušam da otrčim? ako bude bolelo vratiću se nazad, čudna mi čuda. ideja je bila da trčim uzbrdo jer tako nema onog PLJAS kada prednji deo stopala dodirne zemlju, nego se trči puno mekše. rečeno-učinjeno (opet?) krenuo sam uzbrdo i da vidiš čuda ništa me nije bolelo. naravno da sam odabrao i patike pola broja veće da ništa nigde ne dodiruje, i u njih ubacio krut uložak da se prsti što manje savijaju. ipak sam je jedan polugenije koji (kad hoće) ume da pazi na tisuću stvari odjednom...

nakon kilometar uspona sam čuo nešto čudno u jarku pored puta pa sam se vraćao i zviždukao, rekoh ako je neko kučence mačence poneću ga u povratku taj isti kilometar nizbrdo. no nisam uspeo da dozovem ništa, možda je bila i neka ptica, ko će ga znati. uprkos tom zastajanju od par minuta na Stravi mi je izašlo da sam oborio rekord uspona po deseti put jer sam u zadnjih 5 godina pravio barem deset puta novi profil i svaki put iznova postao šampion jelte...

došao na vrh uspona, seo na vrh onih čuvenih stepenica (NE, NIJE MI PALO NA PAMET!) i malo blejao, objašnjavao nekima iz kosovske mitrovice gde je koji manastir i uživao u lepom prolećnom danu. kad odjednom odozdo se pojavi neko ko trči (!) a ja naravno opalih par sličica. za njim još jedan pa još jedan pa shvatismo da se poznajemo onako iz viđenja i sa trka, i onda smo se zajedno spustili ista ta 4km do moje bicikle. eto i jednog pasusa bez tri ...

da li što mi je brbljanje odvratilo pažnju sa stopala ili zbog moje genijalnosti bandažiranja, ispalo je da me prst nije boleo čak ni na spustu pa se tako otvorila mogućnost da sutra ipak skoknem do NS na izlet-trku. biće to druga trka u životu koju ću trčati sa mobilnim telefonom i kao retard slikati ljude ispred i iza. a šta ću kad u svojoj glavi ne umem da trčkaranje shvatim kao TRKU ako nisam došao sa idejom da se utrkujem nego da se zajebavam...

pa eto, uvek su se satovi pomerali pred NS a sada je NS pomeren 7d ranije pa se ni satovi ne pomeraju, dakle prvi put bih u NS išao bez onog sata spavanja manjka. ako treba stići u 10:30 to bi značilo da je doručak gotov do 7:30 što i ne zvuči naročito strašno. put naravno traje malo duže jer jebeš taj put do novog sada ako usput ne zastaneš na svih pedeset parkinga i pregledaš gde sve ima ili nema ostavljenih kučića i mačića...

definitivno sam pretrčao dovoljno kilometara da uprkos današnjem treningu sutra mogu da pretrupćem tih 10.5km za manje od sat vremena, ali ne očekujte me baš oko 50 minuta, ne verujem da će mi se toliko žuriti. defrinol sam spakovao, a ako išta drugo zaboravim svratiću u intersport.

Nema komentara:

Objavi komentar