srijeda, 13. ožujka 2019.

13

kroz svašta sam prolazio ali nisam daleko doputovao. 
tu ne mislim na studentske dane nego na poslednje nedelje trčanja, naravno.
nekako počinjem da mislim da je ova povreda ostavila neku specifičnu vrstu traga na mom Organizmu, koji je sada prešao u neki samoodbrambeni režim i ne poteže mu se dalje i više.
kao one jedne polusezone kada sam svakog dana trčao murakamijevskih 10km a da se više ni ne sećam zašto sam trčao samo toliko i sa tako malim ambicijama.

tako sam i zadnjih par dana kretao na trčanje, i posle samo desetak minuta počinjao da razmišljam - ma samo da izguram cenera.
to je valjda od nemačkog zehn pa onda zehn-er znači desetko, recimo.
evo proguglao sam da ne bih opet od sebe napravio budalu, razlika je u tri klika.


bolje cener jaja nego cener kilometara.
od lenjosti do nobelovca, ajd vukovca, u tri klika.
kao na modernim univerzitetima.
elem onda sam shvatio da ne moram da se opterećujem brojkama.
ako ih manje juriš, brže će ti same doći.
tako valjda kaže i teorija zavođenja u koju ne verujem jer je ionako nisam čitao a i u ljubavi kao i u trčanju nisam nikada ništa planirao nego sam puštao da me život vodi.
zato umesto nivee za guzu koristim hepatrombin valjda.

način da izađem iz brojki, našao sam u stazama.
svakog dana odem na neko novo mesto gde ništa ne mogu da upoređujem, gde ni ne mislim o brzini dužini ili vremenu.
malo asfalta mnogo makadama, kao danas, nigde ravnog a između 1% i 15% nagiba ne stigneš ni da razmišljaš o mnogo čemu drugom osim da ostaneš stopalima što čvršće a nosom što dalje od zemlje.
vreme će učiniti svoje, valjda i možda, dva-u-1.
dok ja izrešetam sve puteljke kojih sam se prošle godine uželeo, valjda će i noge zaboraviti na pretrpljene traume pa će se malo otkočiti.
sve češće mi se pojavljuju kilometri ispod 5 minuta, valjda pokušavaju da mi izmame smešak.
ali ne dam se ja, setim se da je taj kilometar imao dosta nizbrdica pa mi se smešak zakiseli a tračak nade potone u lokvu rezigniranosti. 

Nema komentara:

Objavi komentar