ponedjeljak, 11. ožujka 2019.

dan (posle)

svaki dan je Dan Posle, osim onog prvog dana kad se rađamo, a i taj je posle nečeg, ne može biti da je od njega krenuo kalendar.
ovaj dan je posle vikenda, i posle one najavljene večeri koja je trebala da me ubije, pa donekle i jeste.
naravno da kada se dogovoriš između 18 i 19 to na kraju bude u 20 jer neki ljudi prosto tako funkcionišu, pa se onda i završetak sa nekih 21-22 pomeri na 24, i sva sreća da kafana nije duže radila.
nije bilo gužve barem jer niko normalan ne izlazi veče pred radni ponedeljak, pa se nisam otrovao od duvana, a nisam nešto mnogo trenirao pa nisam ni bio žedan da ih brojao piva i postavljao limite.
nekako je sve prošlo kao da se nije ni dogodilo, osim što mi se san dodatno poremetio a i pre vikenda sam bio na pola koplja.
trkačka bicikla se ispostavila kao previše zahtevna jer sam ovog proleća, pardon zime, bio u fazonu ili se trenira ili se ni ne seda na biciklu, zajebi vozikanje.
tako mi je ostalo više snage za trčanja, a bicikle su sve odreda bile što bi zapadna braća rekla "učinkovite".
tempo i žestina.
nakon zadnjeg bloga prijavljujem još tri trčanja.
prvo je bilo na štopericu jer sam morao da požurim u goste kod drugarice.
pet dana pred porođaj trčati tri sprata uz stepenice može samo olimpijka i usput pomalo opaučena, no da bi se treniralo za olimpijadu ne možeš ni biti prosečan.
to je bila subota, sa nešto malo bicikle odmora radi.
nedelja je bila planirana za biciklu no na trčanju sam ostao predugo, pa mi je to ispala nenadana Dužina što zvuči malo smešno za 16km koliko mi je do nedavno bio minimum i teško da bih se za manje i presvlačio.
sada se ispostavilo da sam plafon-irao na nekih 11-12km pa mi je ovih 16 delovalo kao neki bogzna kakav domet.
svašta.
ajd nema veze.
neka se granice pomalo prelaze, i život se neće učauriti u istim stanjima i raspoloženjima.
posebno ako ta stanja nisu nešto čime bi se ponosili i ako postoji neko predosećano Bolje Sutra.
obzirom da je propala ideja bicikle popodne, danas sam se probudio u crno-belom raspoloženju, delimično oporavljen jer je tih 1h36 Dužine ostalo sve od treniranja, a delimično shrvan jer me je poremetio taj kasni ostanak u gradu.
kiša je po najavi padala, a iz sata u sat se i temperatura spuštala za po stepen pa je sa jutranjih 12 ubrzo stigla do 6.
kao i par puta jesenas/zimus nisam previše mozgao nego sam odabrao dobitnu kombinaciju trčanja oko tržnog centra dve ulice udaljenog.
krug je 500m, plan mi je bio 10km što sam taman ispunio, a čačkajući ovaj onaj tempo nekako sam došao do ideje da otaljam prvu polovinu pa pokušam da u zadnjih 4km postepeno ubrzavam, da bi poslednji 10-ti opet bio malo lakši.
sve je prošlo po zamisli, dupe/kuk/loža se nije mnogo bunilo, štaviše bio mi je najgori osećaj negde u drugom ili trećem kilometru, a posle se (iako sam se plašio) ništa nije pogoršalo.
poslednji kilometar progresije je izašao 4'48'' (sat) odnosno 4'49'' kada sam ga prebacio na Stravu, što je još uvek toliko jadno da je bolje da ga ne komentarišem.
pre samo tri meseca sam pretrčao maraton u istim ovakvim uslovima, +6 i kiša, i nijedan kilometar mi nije bio ovoliko spor, kao današnji najbrži!
eto šta bolest i povreda naprave u tako kratkom roku.
dosta je pet sekundi da upadneš u bunar dubok 20 metara a trebaće ti par sati da te iz njega izvuku.
ja sam propadao dva meseca, nadam se da mi neće trebati 20 godina da se vratim u neko stanje kakvog me neće biti sramota.
pa kakav smajli treba na to staviti...

1 komentar:

  1. Stavi velikog smajlija svaki put kad nastaviš trčati. Ja se uvijek tješim time da sam nakon 11 mjeseci pauze za samo 6 mjeseci sa relativno malom kilometražom trčao osobni u maratonu i nisam kao obično u cilju izgledao kao zombi. Iako si ti komentirao kako sam utrčao u cilj(poslje tebe):"bled kao krpa ili maskiran za haloween". Ako trčiš ima nade i ne brini biti će još toga i malo više :).

    OdgovoriIzbriši