ponedjeljak, 25. ožujka 2019.

pretpostavke

pretpostavljam da niko nije očekivao da ću veče nakon trke pisati blog, obzirom na javnosti poznatu moju naviku da se posle trke nagradim tojest rehidriram pivom.
šalim se, naravno, većinom preferiram kefir ako je bila dugačka i iscrpljujuća trka, odnosno voćni jogurt ako je bila kratka a brza.
voćni jogurt mi nekako brzo nadoknadi tu potrebu za šećerima, snagom, oporavkom, ali mi ne prija kada sam dehidriran kao recimo nakon maratona, onda mi "zaveže" stomak i podstakne proliv koji je dehidracijom ionako zagarantovan.

no kada nakon trke nisam ni gladan ni žedan, onda prosto iz dokolice pomislim, daj da tresnem neko pivo. da udarim keca na Desetku Raspoloženja.
glupa navika, znam. al šta ćemo sad.
izvetriće jednom kao i sve ostale, kao i mi uglavnom.
pivo ionako ne dolazi u obzir ako je trka na više od sat-dva vožnje od kuće, jedino mi se uklopi ovako kad je trka blizu.

u tom blogu koji nisam napisao bih trebao da sabijem i neodlučnost da li se sa slomljenim prstom uopšte može trčati, kao i večito da li se trka isplati jer oduzima puno vremena drugim aktivnostima.
probudio sam se u 3 ujutru i shvatio da na trku prosto MORAM otići, sudbina je tako htela, očigledno.
do svitanja sam zevao u plafon, to se tako kaže, a ustvari upalio tviter i skrolao da vidim šta sam sve propustio u zadnjih par dana.
bezbolno putovanje, hvala bogu, ni dupe ni loža ni leđa & ramena se nisu bunili.

o samom trčanju mi se ni ne piše.
krenuo rezervisano, oscilirao između dodaj gas i smanji gas, i na kraju ozbiljno ubrzao.
što je najzanimljivije, to ubrzanje me nije obradovalo, samo me je onespokojilo.
koliko ja uopšte mogu????
nakon 5km oko 4'40'' i 4km oko 4'30'', na neku foru sam deseti kilometar istrčao negde oko 4'.
jesam imao onaj osećaj "ovo je žešće tempo trčanje" za razliku od prvih devet kilometara "ovo je nit tamo nit vamo tempo trčanje", ali mi to ništa ne govori.
da li sam tako mogao da ubrzam još kilometar ranije, ili ne?
naizgled se ništa ne bi promenilo ni dogodilo, osećaj u mišićima i živcima je bio isti, i na 4'40''/km i na 4'/km.
svašta.

danas sam uradio milion sitnih poslova, nešto sam a nešto sa majstorima, i nakon toga odvezao jedan polu-težak (ovisno kako mu pristupiš) brdski krug od 50+ kilometara, a malo me je i vetar bacao kud mu se prohtelo.

popunio sam prijavu za beogradski polumaraton, poslednjeg dana preko humanitarne opcije.
nemam pojma ni da li će tog maratona biti, obzirom da je da nedelja 14.04. samo dan nakon najavljenih protesta od 5 miliona građana, koliko iskreno ne verujem da u srbiji postoji pokretnih ljudi, odnosno dovoljno pismenih da bi uopšte ikako saznali da pomenuti događaj.

kakve su šanse da se zbog nekog velikog pičvajza maraton otkaže, nemam pojma niti znam koga bih mogao da pitam, jedino miroslava lazanjskog.
to je onaj što u miru slavi i sprema najbolje lazanje u državi.
startninu treba uplatiti do prvog aprila pa polako, videću.
mrzim te startnine u visini tri džaka pseće hrane al ajd...
jednom se živi, iz čega zaključujemo da svakog dana imaš samo jednu neponovljivu priliku da od sebe napraviš budalu.

Nema komentara:

Objavi komentar