subota, 2. studenoga 2019.

izazov

Pala mi jedna glupost na pamet, ali čim odmah kažem da je glupost sve su šanse da ću od te ideje odmah odustati.
Naime one jedne godine (čekaj da premotam film: 2018. sam se oporavljao, 2017. sam se dvaput lomio, dakle proleće 2016. valjda) sam u januaru ozbiljno shvatio Strava Distance Challenge i završio ga kao drugi u svetu (!!!) od bog te pita koliko stotina hiljada naloženih.
Bio sam prvi do kasno uveče pa je neko pred ponoć otišao da trči još 10km da bi pobedio, a meni je već bilo svejedno jer sam sebi pokazao šta sam hteo.
I sad sam se toga setio, rekoh ček da vidim da li bi me to motivisalo da nekako otaljam ovaj novembar, no ipak je novembar prerano, to će bolje leći u decembru ili januaru nakon nešto malo odmora pa kad treba zaleći u ime 2020.
I tako stisnem ja na taj November Challenge i evo vidim da mnogi imaju preko 100km, a da od 500-tog do 850-og mesta ljudi imaju po 42km u evo dva dana, kontam dosta njih iz Australije jer je tamo leto na pomolu a i dan je pola dana ranije počeo.
I tu se razočaram, pa se onda zapitam zašto sam se tačno razočarao, pa se na kraju nasmejem samom sebi.
Jer ako je od 70 hiljada ljudi njih hiljadu pretrčalo 41km ili više, a za izazov se prijavilo 175 hiljada (dakle više od pola nema još uvek nijedno trčanje), šta je tu tačno toliko loše?
Po mene, mislim.
Juče sam pretrčao 10 + 7 a jutros opet 10, to je 27, i sad kad bih otišao na 15km bio bih među prvih 1000.
Pa ako u svetu ima dvestotinak zemalja, od čega samo USA ima pedesetak, realno kad podeliš imaš u jednoj provinciji pokrajini županiji širom celog sveta samo jednog jedinog čoveka koji trči 21km dnevno ili više i pritom to beleži na Stravu.
(ovo zadnje je poprilično bitno napomenuti, da ne nastavimo da živimo u bajkama)
Sećam se TE NEKE godine i tog januara, kako sam negde od pola meseca računao, jer je 15-ak dana već dovoljno da izvučeš neke projekcije.
Pa vidiš da prvih 20-ak idu oko ili ispod 40 dnevno, da oni između 100. i 200. mesta idu nekih 30-28-26 i tako dalje, pa ako hoćeš da prođeš iz jedne grupe u drugu tačno možeš da napraviš plan tipa "narednih 10 dana mi treba 40 dnevno i upadam među prvih iks..."
Tako je i bilo, odatle je dalje, kažem, vrlo predvidljivo, možeš sebi da programiraš mesto na rang listi, naravno ako si dovoljno lud i ako te noge bespogovorno slušaju.
No eto, pride je potrebno da ti aktivnosti budu javne a moje vide samo followeri, i tako će ostati otprilike do kraja ovog meseca (barem) dok mi postane stopostotno svejedno da li će me neki lokalni stalkeri napokon izgustirati ili ne, javna Strava će mi biti neki skroz Novi Život.
U međuvremenu se bajna prognoza totalno preokrenula pa se najavljivani vikend sa dva sunčana 20°+ dana izmetnuo u oblačnu južinu sa smogom (8° jutros) ovde u rupi, i lepim čistim vlažnim gnjecavim vazduhom po okolnim brdašcima, od čega baš i nemamo neke utehe osim onih 10 minuta kada sam jutros na trčanju negde gore to zaista i udahnuo, pre nego što sam se spustio u lonac.
Tokom popodneva je vetar uspeo da raščisti dobar deo donjeg grada pa će popodnevno trčanje biti manje smogovito. Jjedini zadatak koji imam je da ne preteram jer bih tako okrnjio plan za sutra, a to je trčanje bilo gde bilo koliko i bilo kako, samo da nije ovde nego negde usput tog mini putovanjceta tj svečanog preuzimanja novog bajka, jeax.

Nema komentara:

Objavi komentar