subota, 23. studenoga 2019.

(u)trka

Sve je stigo ništa stigo nije.
Ne znam da li da nabrajam uspehe ili neuspehe.
Napeto je.
Sedim u krevetu, jastuk uz zid, leđa uz jastuk, ništa ne boli (ni leđa ni jastuk), znači uspeh.
Neki bluetooth zvučnik se odmah povezao na ajfona, uspeh, mada ne znam za koga.
Sa bandcampa trešti neki psihodelični rok opskurnog japanskog benda, opet uspeh.
Malo pre toga nisam uspeo da povežem garmin watch sa istim mobitelom, ali obzirom da nisam apdejtovao softver watcha bar dva meseca, nego ga umesto preko kompa stalno istovarujem preko bejbi samsunga, možda je i moja krivica.
Sinoć nisam stigao da napišem blog ali osim putovanja sa pumpom za ulje koja trepće u leru, nisam ni imao važnijih emocija.
Pozvao me majstor iz otadžbine da pita za detalje, javio sam se iz rominga, ode sto dinara 6 kuna 1 evro (u grubo), poraz.
Bar mi je rekao da slobodno vozim do kuće, nije alarmantna sitjuejšn, pobeda.
U hotelu nam rekli da ne primaju evre, jer smo sve kune spičkali na trail-expo, poraz.
Uz napomenu da ako u nedeljno prepodne ne nađemo menjačnicu, jbg može i u ojrima.
Prvo da vidim kurs pa ću tek onda da napišem ocenu da li je pobeda ili poraz!
Kako god, 5% jednog od 5 troškova sigurno neće promeniti sveukupni utisak!
Utrka je bila odlična!
Ne jer sam s Majom trčao do pola, nit što sam bez Maje trčao od pola...
Svaka slika vredi više od minuta po kilometru, jel tako iđaše izreka?
A danas sam valjda prvi put EVER na ozbiljnoj trci fotkao mobilnim.
Možda poraz, možda pobeda.
Jer, ne bih ga ni nosio da nije bio zahtevan u propozicijama (*) pa jbiggg kad mi je već bio u džepu a svi puzimo 4km/h, zašto da ih ne opalim, onako u retrovizoru.
Da se razumemo, nosio sam Samsungića, sa Šporetom sam samo trčkao na zagrevanju pa ga za vreme (u)trke ostavio u autu.
Što reče Sestra Loli, kupi mu neku gumenu masku, da ga ne izlupa baš prvog dana.
Nosio sam ja šaku oko njega, pre bih pet koščica slomio nego Šporetić da okrunim, bogo sačuvaj!
Pola dana refrešujem stranicu ali rezultata nema, biće valjda.
Još malo o pobedama i porazima.
Između rvacke i serbijice.
Nisam sreo puno ljudi koje poznajem ali svako mi se obradovao kao najrođenijem, a i ja njemu iliti njoj.
Za razliku od "domaćih" trka gde mi je oduševljenje obično obrnuto proporcionalno euforiji magaraca koji mi trče u susret i pitaju jesam li OPET doneo valjevsko.
Jbt moram patentirati neki pravac u psihoanalizi koji se bazira na tome šta ljudi vide dok gledaju drugog čoveka.
Nešto tipa roršahov test.
Šta vidite, evo, ništa, evo, devojka se odmara, evo, udavača čeka jebača, evo, pesnikinja čeka inspiraciju, evo, domaćica smišlja recept za kiflice, sve je u oku posmatrača.
Ja sam ona konobarica što nosi pladanj sa 12 krigli, otprilike.
Na papiru je delovalo da je druga polovina trejla deset puta lakša od prve koja je bila što bi rekli BRUTALNA, ali hej, zar i u životu nije isto?
Nije druga polovina teška jer je tako zamišljena, naprotiv, ali DOLAZI POSLE PRVE, i kad joj dođeš onako sav iskidan i izlomljen, brale deluje preteška.
Eto vam na tacni još jedne PREvelike mudrosti zadžabe, nema na čemu.

Nema komentara:

Objavi komentar