ponedjeljak, 25. studenoga 2019.

papuk, take one

prvi put sam bio na Papuku.
odlično sam se proveo, prezadovoljan sam.
volim sve novo što doživim, baš mu se radujem.
nekoliko puta sam pred trku od Velike (varošica) do Požege (Slavonske) poželeo, tačnije promaštao, da na zagrevanju nekako stignem do onog nekog starog grada tamo na brdu, ali nakon što sam u nedelju video kako izgleda taj uspon (i spust naravno) shvatio sam da je MNOGO BOLJE što nisam stigao.
jerbo nakon toga bih na trci bio ne krpa, nego zakrpa.

Čini mi se - grmi

jeste, nekako mi uvek ceo svet deluje previše "nabrijan" na startu kao onaj zeka iz vica koji viče spid, spid, spid, a ja nekako više ličim na onu žabu koja im kaže kreeeekkkkk

čini mi se - sijeva

sijevalo mi jeste niz ložu niz koleno niz pokosnicu ali bože moj, navikao sam

Izgore planeta 

naprotiv, najavljivali su toplo vreme a jutro nas je dočekalo maglom odnosno vlagom, prvo sam otkucao MLAGOM i malo sam razmišljao šta sam tačno hteo da kažem

biće propast svijeta

svaki prosek (što ovi novi iliti neo-opismenjeni rekli PEJS) će mi delovati mali, nikakav, jadan, šejmful, i na to sam bio pripremljen.
dakle idem da vidim Papuk.
to je plan.
došao sam na izlet, ne na trku, jel jasno, jasno je, ma koga ti foliraš.

Piće za mladiće

ovaj put bez pića kao i nekoliko prethodnih, nakon LJ maratona sam popio sve od neobičnih piva što je bilo u supermarketu i od tada sam proglasio lokatorijum na sve i samo nakon maratona i sličnih kardinalnih događanja se pije koliko ti se pije, a inače kisela i pssttttt.

banku za igranku

bogme sam platio ne banku nego 20 evra za ovu igranku ali nisam zastao ni na jednoj okrepnoj stanici, jer je prva bila 30m izvan staze trke pa si morao da otrčiš do/od tamo, e neće moći da zbog gutljaja vode izgubim minut, a druga je bila negde pred veliki poslednji spust i pomislio sam kako sam hiljadu puta puno žedniji trčao poslednjih pola sata treninga do kuće, a obzirom da nisam bio ni gladan ni žedan, čemu zastajanje, ćuti i trči.

A svijet nek propadne

propao je, i nije.
nasuprot logici da u prvom ili drugom kilometru puzim dva na sat pa mogu bez ikakvog osećaja krivice da izvadim telefon iz džepa bic. dresa i da opalim par fotki za uspomenu, u drugom delu trke sam maltene zaplakao kada sam ugledao onih nekoliko fantastičnih pejzaža i horizonata, ali avaj, tehnički je bilo prezahtevno trčati nizbrdo i preskačući kamenje, nije mi delovala ni 1% razumna opcija da u tom trenu vadim telefon i pokušavam da nešto uslikam.

nije neka šteta

nije

Nema komentara:

Objavi komentar