nedjelja, 17. studenoga 2019.

nad beogradom

jedne davne godine neka sekta je pokušala da preotme beogradski maraton od neke druge sekte, a ja sam i taj kidnapovani maraton trčao.
nije se zvao beogradski, nego maraton nad beogradom, jer naravno da trčimo iznad tla, površine grada.


danas sam trčao i ovaj treći, kidnapovan od onog kidnapovanog.
nisam palamudio ni politizovao ništa jer se u politiku ionako ne razumem, samo sam ga otrčao.
ne maraton, nego samo trku od 5km u okviru manifestacije.
barem tolicno sam dugovao klubu za koji nastupam ove godine.
svaki sam u belom gradu trčao, i svaki bih trčao, dok mogu.
prošle godine je ovo išlo kao 5-10km, Lola je trčala 5 a ja 10.
sve sam probao, ništa me nije ujelo, ništa pojelo.
nisam niti ću ikada biti srećan što sam nešto bojkotovao.
nisam se krio, nisam se plašio, nisam bežao, otvorenog duha sam kročio i protrčao, jer samo tako možeš iznutra da vidiš kako nešto izgleda.
nijednom nisam zažalio.
zaradio sam mogućnost da mogu da pričam o ovom i onom, da upoređujem, da hvalim i kudim, uplatio sam sebi pravo da sve prokomentarišem, ali eto neću ništa da komentarišem.
svaka trka ima nešto što ti se svidi ili ne, svaka je drukčija.
i svakom njegovo mišljenje, mene tuđa ne zanimaju pa ni moje ne treba da utiče na druge.
trke su da bi se trčale, ovo je slobodna zemlja pa kome god se ne ide na trku jer mu nije po ukusu izvolte u njivu pa trčite za svoj groš.

Nema komentara:

Objavi komentar