izađe mi u vikimejlu sledeći citat
"Držim za smrtno glupog onoga ko se bori protiv sile neizbežnog."
dobro sad, nećemo se vređati, čak ni ja koji sam lak na rečima ne bih bez nekog žestokog razloga nazvao nekoga smrtno glupim, ali ajd.
a da je sila neizbežnog jača od svega drugog, nema dileme.
nakon što me pomenuta sila prikovala za krevet ceo dan i dve noći, danas je bio drugi po redu malo normalniji dan no bez obzira nisam zamišljao ništa što bi podrazumevalo neki malo viši puls od onog dvocifrenog.
neću trčat neću pešačit ajd odoh na groblje da malo betoniram.
da ubijem ovo prvo od dva jutra dok još radimo na poslu.
poneo sam punu kofu stvrdnutog cementa, kažu kako prođe koja godina toliko moraš povećavati količinu cementa spram peska, pa obzirom da je prošlo godina "zaboravio im se broj" uopšte pesak ni ne nosim, nego samo zgrudvani cement izlupam čekićem u loncu, dodam vode i malo silikonskog lepka za stiropor/pločice (što mu dođe isto kao i cement samo malo finije) i na kraju dodam vode do željene gustine, malo gušće za dublje neravnine a malo tečnije za pukotine gde treba ta masa lakše da prođe.
bogme oznojio se, udarilo sunce, ja malo kašljucam malo hrkkk pljuuuuccc i tako, poezija u pokretu.
bitno je da ide nabolje.
popodne mala vožnjica naokolo grada sa svraćanjem na groblje da polijem vodom onaj beton i da proverim da nije neki ker ugazio i ostavio otisak forenzičarima no ništa čudno ne primetih.
Nema komentara:
Objavi komentar