utorak, 10. studenoga 2009.

svetovi

Pa. ne znam, kako to uopšte treba da funkcioniše. Slušali smo radio, neku pravoslavnu verziju onih ave marija i sličnih radija sa zapada. Kao, ide malo muzike (svakakve) pa onda ide neka priča, neko versko ispiranje mozga. I ja sam to saslušao pažljivo, i bez obzira da li mi se to «svidelo» ili ne, da li sam se «složio» ili ne, bio sam zadovoljan jer me je taj tekst naveo na neko razmišljanje. Lola je naprotiv onako neobavezno rekla/prokomentarisala sve sa «Trt!» i nastavila sa doručkom.

Uveče smo gleadli sa prijateljima neki film, koji mi se svideo više zbog toga što me je navodio da razmišljam o raznim stvarima (umesto što mi je radnja bila nešto spektakularna) i na kraju filma sam bio onako, zadovoljan, kad je prijateljica odjednom na glas pustila onaj zvuk kao kad prdneš ustima, PPPFFFCCCCCCC, kao eto to joj je takođe bilo «trt».

Pa sam ostao zbunjen tim reakcijama, da je sve i svašta «trt», iz neke pozicije kad ne-znam-šta očekuješ. Lepo bi bilo da na ulici nađem svežanj od 100x100 Evra, ali to neću naći, pa i kada nađem neki sitan novčić ja ga zadovoljno pokupim «za sreću», pa ga ubacim u dvorište u naš privatni bunar želja, odnosno ako je baš novčić od 1 dinar ja ga obično dam Loli uz opasku «evo ti da budeš prva na sledećoj trci!» (nebitno kojoj trci, i u kojoj kategoriji). Dakle uvek možemo biti zadovoljni, ali je lakše da smo nezadovoljni, do granice da smo nezahvalni. Ako u životu spolja očekujemo previše a iznutra malo, eto izgovora da uvek malo dobijamo.

Danas smo par rođaka častili po pljeskavicu, i jedan je rekao da je «pljeskavica bila lepa ali je lepinja bila žilava». Pa zašto je nisi ubacio pola minuta u mikrotalasnu? - pitam se ja, a odgovor znam: jer nemaš mozak, imaš samo stomak, i usta u koja bi ubacivao pljeskavice a iz istih bi samo izbacivao primedbe a nikako reči zahvalnosti (jer nije mu prvi put, Njemu uvek nešto fali, reko bi čovek da je neki Grof a ne polupismeno seljače iz brđanske vukojebine...).

I tu se nadovezuje baš poenta iz tog filma, gde čovek objašnjava prijatelju da je svet ono što je u njemu, ono što on vidi. Jer svetova ima 6 milijardi. Svaki čovek će ti drukčije opisati šta vidi oko sebe, dakle ne postoji Jedan i Sveopšti Jedini Svet. To što mi mislimo da je Svet, to je samo naše viđenje sveta, koje se takođe menja prema našem raspoloženju. Rekao bih da postoji 18 milijardi svetova, 3 varijante po svakom čoveku. Bela siva i crna. Kada si raspoložen ili zaljubljen ili srećan ili... sve ti je roze, svi su ti prijatelji, ne primećuješ ništa loše ili ga minimiziraš do nule. Kada si zavijen u crno sve ti je crno okolo, kad ti se javi prijatelj ti kažeš «gde je baš sad našao da me zove» i sve ti je ružno i tužno. Sivo bi bilo nešto između, očigledno :-)

Na to nadovezivanje... se nadovezuje... slučajan razgovor od pre par dana, kada smo se šetali i nekoga sreli ko je čudno reagovao. Nebitno, neka žena se uplašila od čopora nas dvoje + dva psa i ukopala se kao da sreće čopor divljih zveri. I sad, Lola kaže da se ona ukopala, ja kažem da se uplašila. Lola kaže da je stala ko mutava i baš ništa da kaže, ja kažem da je čekala da mi prođemo. Lola kaže da je mogla bar da se nasmeši, ja kažem – njena stvar, možda je takva zatvorena ili trenutno neraspoložena. Lola kaže da je bila sva namrgođena, ja kažem možda su joj baš jutros javili da je neko umro i pošla je malo u park da bude sama, neće se sad smeškati prolaznicima. I tako se maltene posavđasmo. Ja instinktivno odbijam da mi neki trenutak, koji mi btw nije bio ni toliko važan, bude ružan. Radije ću naći opravdanje za nešto čudno, pokušati da ga objasnim (pa koliko toliko pozitivno), umesto da nešto osudim, procenim kao loše, bez dokaza. I tu se vraćamo na onih 6 milijardi svetova, u kojima odlučujemo da živimo. Onaj koji ljude oko sebe vidi kao namćore, živeće u svetu namćora. Onaj koji ih (ljude) objasni kao nespretne, neprilagođene, neutralne (ako ne dobre, ali svakako ne loše) taj će ipak živeti u lepšem svetu gde je okružen sa manje neprijatelja, slučajno loših i namerno loših ljudi. Dalje sam razmišljao dokle to može da ide. Gde je granica na kojoj još uvek živiš u sivom realnom svetu i logičnom razmišljanju, nakon koje prelaziš u roze svet iluzija i zavaravanja (tipa: jeste me čovek autom srušio sa bicikle, ali, sigurno je žurio na neko važno mesto)? Kako podesiti tu prizmu kroz koju gledamo (na) svet, da smo maksimalno zadovoljni a da nismo odlutali u religiju ili iluzionizam, da se nismo izgubili kao ono što bi klinci nazvali «tele u magli» i postali sekta od jednog čoveka? Da li treba smo radije pravedniji umesto nepravedniji, da na sve gledamo sa opravdanjem (pod jedan) a tek onda sa osudom (pod dva), a ne obratno?

Juče vidim dve žene u autu, bez registracijske tablice. Starije žene. Negde kod Šapca. Pogledam nakon što smo se mimoišli, nema tablice ni pozadi. A hbg, šta ćeš. Možeš reći da je kreten seo u auto, i ako se sudari sa nekim neće imati ni osoguranje, ni ona ni taj neko, bla bla. A možeš reći da sigurno nije njen auto, da joj je muž idiot i samo joj je rekao da slobodno ide da kupi nešto u Šabac, jer da kao nema pandura na tu stranu. Pa možeš reći da je mogla da ide peške, a možeš reći da sigurno ima bolesne kukove i gde će 8km peške, nego će plakati i moliti pandura da je pusti «samo do kuće» jer bi je muž prebio da mu je rekla da neće da ide u grad u nabavku. E a da je mene lupila, šta bih joj rekao? Ha?

Nema komentara:

Objavi komentar