pamet

Pre par dana mi je nešto promaklo. Onda kada smo išli u planine, i prolazili stazom kojom ide Brdsko prvenstvo kad god ga pravi ovdašnji klub. I lagano smo savladavali prvu polovinu seniorske staze (7.5 km glavnim putem + 6 km nakon odvajanja pa do prevoja iznad centra Divčibara) pa sam se logično setio i ovogodišnjeg Državnog. Duga je to priča: I u vezi toga sam se setio nekih planova i dogovora (čuj, ''dogovora'' ...) oko skoro svih trka ove godine. Jer se tako pogodilo da Ona nije bila ni za jednu trku spremna, što zbog padova što zbog umora sa posla što od neadekvatnog treninga. I onda sam ja imao razne teorije... Kada smo trebali da putujemo u Niš na hronometar, rekao sam da je to glupa ideja jer je takvo smrdljivo vreme, već nekoliko dana pljušti kiša i najavljena je sve do dan iza trke a njoj zbog velikog hematoma na dupetu nije prijala ni hladnoća ni truckanje pa ni dugačko putovanje autom. A ni na hronometar nija nikada dobro išla osim ako nije podugačak, a ovaj je bio najavljen kratak kao za decu iz obdaništa. Šta ćeš da se glupiraš, da te svi oderu, i onda tako sa naribanim nosem da čekaš glavnu drumsku trku. Uz to svo drndanje, putovanje, hladnoća... No ona voli da se muva, da joj se nešto u životu događa. Kao da će nešto propustiti u životu. Jer kao ima malo trka, pa kad neku propustiš, onda je to neka silna stra'ota. Pa ima i plivački maraton u Šapcu svakog leta, razmišljam, pa ajd idi se udavi... I tako smo išli u Niš da bi se ona glupirala i naravno da se izglupirala i naravno da su sudije zakasnile na start (Državnog!!!) i naravno da je pljuštala kiša i naravno da se ona zagrevala ispod otvorenih zadnjih vrata od auta, i naravno da je prvo zasrala jedan par točkova pa je onda videla kako druge cure voze bolje točkove pa je i ona htela najbolje točkove... A ja znam da će da koči ispred svake bare i sad u čemu je razlika ići kroz baruštine 25 na sat sa običnim točkovima ili ići kroz baruštine 25 na sat sa najboljim točkovima? No eto da ne bude hendikepirana, morala je ići sa najboljim točkovima, pa sam ja tu noć morao ribati i čistiti 4 točka... I naravno da je bila zadnja, to jest srećom kasnije ispraviše grešku u rezultatima pa je bila predzadnja. I opet sam rekao da nije spremna i šta joj je ovo trebalo i nekako je maltene ispalo da smo zaključili trezveno i realno da nema potrebe da ide na drumsku trku 2 dana kasnije jer nije spremna, boli je dupe na truckanje, trese se taj hematom, a i nije trenirala skoro mesec dana. U subotu smo otišli na običan trening od 55km sa dosta uspona ne računajući da ćemo sutra igde ići. Onda je uveče krenulo uzdisanje, pa razgovori, pa kad bi ipak otišli, pa to je ipak državno, pa to se ne propušta, pa ovo pa ono. Opet ista priča. Opet se ja pravim pametan da je jedno trka kada si spreman za trku, a ovako je to trka za druge a ti samo tamo ideš da smetaš, kao peti tičak, kao vidla žaba da se konji kuju pa i ona digla nogu. No ništa ne pomaže. I tako se dogovorimo u ponoć da ćemo i sutra ići u Niš, i sve Jovo nanovo. Tamo se ispostavilo da je to bukvalno najgora staza od svih Državnih koje ja pamtim, sa nekim uskim prolascima kroz šahtove, neke radove na ulicama, deo po propalom polu-upotrebljivom betonskom putu (čuj ''putu''...) gde svakih 20 metara imaš mali steeple skok preko nekih spojeva tih drndavih betonskih kocki, i tako dalje. Opet zagrevanje, opet kašnjenje od par sati (!) opet se zagreješ pa se ohladiš pa ogladniš (a sudije kažu - evo sa'će) pa sedneš na ivičnjak već umoran od čekanja pa ti se prispava pa ti opet kažu Evo sa'će, pa se zagreješ pa stojiš blizu starta jer Evo sa'će pa onda završavaju juiori ili ko već, pa oni dostignuti za krug pa čekamo i zadnju grupu pa kažu evo sa'će i onda ti odjednom kažu Start! I beše ih samo pet, a nekako maltene sa starta se desilo da je počela da zaostaje jer ona ionako uvek mora pola sata da ubacuje sprintericu u pedalu pa onda juri za trkom, no sada je odmah bilo uzbrdo i vuci vuci nekako se odmah brate videlo da to nema veze sa trkom, da je spremna da vozi tempo treninge ali ne i trke. Jednostavno kad gledaš mene kako krećem na maraton sa Kodžom i ostalima, mogu da se zaletim kilometar ali ja tu jednostavno ne pripadam. Jako tužno. I već tu mi je bilo krivo, pa jesam li ja tolika budala, šta to meni fali da me neko baš ne bi poslušao, zašto moramo tako da se blamiramo? Jer se trke nipošto ''ne propuštaju''? Ima u Šapcu plivački maraton, kao što sam već rekao, pa baš bi mogli da probamo da plivamo malo, možda... I nakon svog tog pametovanja sam dobio usmeno priznanje da sam pametan ali mi je za to bilo kasno, pa ga nisam ni prihvatio kao ozbiljno i iskreno. I posle toga je došlo to drugo državno, u isti dan brdsko i kriterijum. A kako sam ja lupio na rame pre mesec dana, onda uopšte nismo išli u brda, a i ono što smo išli nije baš bilo naročito impresivno. Ja nekako iz sedla da ne koristim rame, pa još i idem, ali ona nikako. Tih pet kila viška stoje li stoje gde ne treba, i dok god tu stoje neće se popeti na brdo brže od bilo koje od par ovih glavnih što idu pristojno. I opet ja pametan, kažem šta ćeš na brdsko kao debil da te svi otresu, bolje vozi popodne kriterijum a pusti njih nek se rasture ujutru na brdskom i eto ti prilike da se dokopaš bar jedne medalje. Ma da, zna ona da sam ja pametan, i sve ona zna, ali ona zaboga MORA da vozi brdsko, jer jednom, nekada (kada je ima 48 kg a sada ima 56) je ona išla dobro na tom brdskom, i tako dalje iz šupljeg u prazno. Ode ona na brdsko, opet nije došao niko od slabijih nego samo tri od ovih boljih i sve tri je otresu i opet stara priča gde si bio – nigde, šta si radio - ništa, jesi li odmoran za kriterijum – nisi. I na kriterijumu OPET ista priča, posle par krugova i desetak krivina u zajedničkoj trci sa kadetima se sve razbucalo u male grupice pa je prva žena bila tek 10m iza druge iza koje je tek 10m bila treća i tako dalje i tako dalje, a da nisi vozila brdsko možda bi bila 10m ispred a možda i još 10m ispred ali nećeš nikada saznati, ovako će te i predzadnja odsprintati za predzadnje mesto jer niko ne voli da bude zadnji osim onog koji mora, a zna se ko mora - onaj koji je ''najpametniji''. I sve to mi je opet prolazilo kroz glavu, i jako sam se oneraspoložio zbog svih tih poraza koji su redom bili i moji porazi jer nisam uspeo da nekoga usmerim da uradi nešto na bolji, pametniji način. Šta mi vredi što umem da predvidim stvari (što je u stvari samo upotrebljena logika i iskustvo, a ne nekakva čudesna moć predskazanja) kada onaj koji bi mogao da me posluša i da prihvati moje savete to neće da uradi? Nego će radije da se zaleti svuda gde zazvoni zvono za start, umesto da pokuša da odabere cilj, pa da se kasnije oboje radujemo što je makar jedan cilj ostvaren, umesto da je trista ciljeva promašeno. Jer kada ideš na trku sa 4-5 konkurenata, to nije isto kao kada ideš u Berlin na maraton pa je bitno završiti. Ako imaš 4-5 konkurenata moraš biti spreman bar koliko i najgori, pa da bi otišao na tu trku, jer u protivnom sve to uopšte nema smisla, ili ga barem ja ne vidim. A ići sa trke na trku, sa jedinim ciljem da učiniš uslugu onom koji bi bio zadnji, da ne bude zadnji jer će tebe pobediti, to je tako žalosno i bedno. Zar zaista nemaš u životu ništa pametnije da uradiš taj dan? Zar nije bolje otići na neki polumaraton, pa nit ćeš biti zadnji ni predzadnji, ako već mora da se ide na trke i da se ''muva'' a ne sme da se sedi kod kuće i da se vozi-trenira-rekreira-uživa-štagod? Pa jednom kad sastaviš par meseci treninga bez padova i pogibija, napraviš par kontrolnih treninga da vidiš jel' sve ok, šta je problem opet otići na neku trku? Tako radi sav normalan svet, ja brate ne znam treba li to uopšte objašnjavati... Meni nije bilo teško da propustim dve godine trka i maratona, za koje nisam bio spreman. Šta ću. Neću da se glupiram, pa da se opet povredim. A ne bi mi bio problem da trčkaram nespreman, jer to nije ista situacija - kada dođem na polumaraton sa idejom da trčim 1h30, neću ići sa ''svojom'' uobičajenom konkurencijom nego sa skroz drugim ljudima - trčaćemo zajedno družićemo se zezaćemo se, nekome ću pomagati na neki način, ali to neće biti ona ''loša'' konkurencija, to neće biti ono okruženje gde neko nekoga ne voli (da ne kažem baš da ga mrzi), to će biti ljudi kojima će biti drago da sam trčao sa njima i meni takođe drago da sam trčao eto bar jednom sa njima. Na bici državnom je pak jedna rekla - hajde da zatvorimo ''onu'' pa da vidimo da li će da padne, pa da je pobedimo. To je (bre) umobolno sto posto, i sad treba li ići na trku samo da takvom ološu učiniš zadovoljstvo da su te pobedili? A da nisi spreman bar da se boriš sa njima? Eto gde je velika razlika. I boli me što sam ja sve to pričao i tupio uzalud, e to ''uzalud'' me je naročito jako i dugo bolelo i još uvek me boli. Zašto dozvoliti da mene da bude sramota zbog nekog drugog. Pa nije nikakva sramota pasti, nije uopšte sramota polomiti nešto, ali je sramota ići na trku da se vučeš kao mrcina, da svi odu a da ti ostaneš, to nije nikome potrebno, a naročito nije potrebno nekome ko ima pored sebe nekog pametnijeg da mu sve to objasni kao bespotrebno. I tako sam se peo uz jedno lepo brdo od 7.5 km i uopšte nisam uživao jer me je podsetilo na neke gluposti od letos. Bedak, ha?