petak, 27. studenoga 2009.

100/1000

kako ja uvek nadrljam nije mi jasno. zašto ona ne može DAN RANIJE da mi kaže da je zadnjih iks treninga i zadnjih ipsilon dana bilo naporno i da će danas odmarati? nego ćemo sve planove da pravimo zajedno i onda prc(!) će mi samo nakon 20km reći - ajd zdravo ja sam nešto kilava idi ti samo a ja odo kući. a nema par sati kako smo užinali i dogovarali se i ja rekao da je bilo bolje da smo išli biciklama pon+utorak i čet+petak a da sam u sredu trčao. no ja kao njoj (njojzi) ugađam pa se mlatasam na toj bicikli non stop, i baš kad vidim da mi je pet dana previše jer imam par boljki i boluckovanja na par tetivancija, onda hajde sâm na trening. idem te prve kilometre sâm i pitam se ko me je zg-bao, ili sam se sam zg-bao. šta bih ja trebao - da napravim plan. (eto ti ga sad! a nema par dana kako sam rekao da mi ne pada na pamet?). i okačim na zid i jednom kad bude visilo na zidu onda će svi prisutni (?) moći da biraju šta im se od tog plana radi. da je na zidu visilo
pon - bic
uto - bic
sre - trč
čet - bic
pet - bic
sub - odmor
ned - trka atl 7km (ili dužina bic)
onda bi ona mogla da bira hoće li u sredu odmarati ili će ići na jogging ili će heklati, no svakako ja ne bih popušio da mi se plan raspada i da na kraju radim sâm ono što mi se ne radi. jer da sam hteo negde sâm, ja bih otišao na trčanje, a sigurno ne na peti trening na bicikli u pet dana. eto.
i tako razmišljam šta da radim. ma da okrenem ja lepo, pa da je stignem, pa da malo predahnem kući pa na trčanje? ma jok, još smo rano jutros išli na pešačenje od dva sata, i sad da se vozim dva sata, i još noćas na trčanje od sat i po? pa rastočio bih se kao bivša jugoslavija. idem ja na ceo krug gde smo krenuli, bar da vidim šta to piše u novinama da je asfaltirano i dokle i kako. i beše lepo asfaltirano, vetar u leđa jedino na tom delu, ja smlatio brdo sve 20 na sat i za čas posla doterao prosek sa početnih 25 na skoro 29. nizbrdo je bilo par jezivih krivina, ono nije humano. kao one gde izleću ludi španci na Vuelti, ispred kojih stoji znak opasnosti sa slovom Z u trouglu. piše ograničenje 30 ja pogledam na ciklomaster ono piše 47 uh jebote... onda kao nešto koči koči zalamaj naginji se kao kapirosi i taman kad pomislim gotovo je izvukoh se nagazim na kamenčić i rrrrrrccccc odjednom ode bicikla ka bankini a ja uznevereno gledam u strmu njivu svu u stajskom đubrivu, ajme da zaronim u ta govna do pojasa ne bi me oprala ni sava ni kolubara. posle toga kroz neku selendru a super je asfalt i nizbrdo vrtim 55 na sat i samo gledam hoće li mi se neka kokoška ili mačka uplesti u žice. mačku ću preskočiti, valjda, kokoška će pobeći, valjda, a za kera ne znam ali pomoz bog da mi ni ne izleti. i od svih životinja samo na izlasku iz sela me umalo pogodi neki čiča. ide čiča svojom stranom, i gleda u mene i nešto ga magnetski ka meni privlači kao da sam od gvožđa ili eventualno željeza, vidim ja čiča pijan ko letva. kao drži se rukom za neki nevidljivi gelender pored puta, no kako ja nailazim taj gelender se pomera zajedno sa njim i tako idu oni pravo meni u susret. bi gusto, kao da sam mu osetio onaj šljivovani dah da ne kažem zapah i nekako promakoh. zatim nekih 20 km drndavog puta da spadneš sa bicikle kao sa onih rodea gde jašu bikove. stanem na vrh jednog brda da pišam i stoji mi prosek 29.0, krenem nizbrdo i smanji mi se prosek na 28.8! ako nisam išao jedno par kilometara sve preko 38 i jedva se popeo nazad na 29. neću viče nikad pišati na treningu, jebote to me košta 0.2 - "KOMA DVA" - od proseka?? stigao u koceljevu, tamo dim i magla i pet stepeni manje nego po selima. neki auto me seče i ispred mene skreće, dok gledam u njega da dokučim da li me uopšte video ili je i on pijan (vozač, ne auto) izleće mi džukeletina od 50 kila, neki seter ili neko lovačko čudovište, i pravo na moj prednji točak. već se u mislima prosipam po ulici, cepam dres gaće i kožu sa ramena i kukova, refleksno vičem "beži!!!" i ker skrenu i izmače za dlaku popreko ispred mene. jebo te gazda! - vičem na sav glas nadajući se da će me čuti (gazda, ne ker). tu već počinjem da se zamaram jer nisam planirao da idem sâm i sad bih da što pre dođem kući no zadnjih 30km je najbrdovitije iako je lep asfalt. par uspona od po 3km, vrtim sitne prenose ali me noge svejedno bole no nekako sve proleće brzo, ipak. sjurujem se nizbrdo koliko vetar dozvoljava i držim čuvam grlim tih 29 proseka "ko siromah tele" a najopasnije mi je u valjevu gde već pada mrak pa nisam baš vidljiv tako da me par auta saseca, izleće, proleće, a ja kočim pa obilazim pa trt mrt. to što je ograničenje 50 to ništa ne znači jer ako ja idem 50 na toj nizbrdo- ulici iz pravca šapca, to još uvek ne znači da me par dijabola neće preticati duplom brzinom i još mi sviraju jer im smetam u kršenju propisa. fanatično me pretiče klinac na tomos automatiku, nisam znao da ta kršina može da ide 55, i klincu se digla dukserica do pola leđa dok se okreće da vidi da li ga jurim, a mene baš zabole za njegove bubrege na vetru: fakat je brži motor od bicikle? nisam imo pojma... na najgušćem semaforu prilazim i provlačim se između kolona lagano i pratim ko gde skreće i kada će se otvoriti kome semafor, "ulazim u pucanj" i skrećem levo pre nego što oni odande krenu pravo, i direktno nalećem na dva pandura koji tu u "sačekuši" naplaćuju kazne. razmišljam - neće me valjda zbog ovoga hapsiti? no nekako pogledaše kroz mene kao i ja kroz njih i promakoh dalje. valjda nisam ni napravio neki prekršaj? zatim uredno stajem na crveno dok se kasnije već odlučujem za naskakanje na trotoar i kraticu po parkingu jer dva crvena za jedan trening su već previše. šta mi je ovo trebalo nemam pojma no već naslućujem ne kojem ću kosturu praviti plan. skiciraću broj dana trčana naspram bicikle, a tek onda ću popuniti treninge. na primer
februar 5 trčanja 2 bicikle
mart 4 trčanja 2 bicikle
april 3 trčanja 3 bicikle
maj 2 trčanja 5 bicikli
ili već kako... a onda ću odrediti gde ide dužina na trčanju a gde na bicikli, gde ide tempo jedan i drugi, gde ide fartlek ili ubrzanja jedan ili drugi, i ostatak popunim kao razvozavanja i trčkaranja. mislim da će to biti lako za napraviti, a naravno da kada dođe taj tamo mesec ko zna kako će to izgledati i šta će se sve od toga uraditi. da vozim biciklu 365/365 to mogu ali je monotono, da trčim toliko ne mogu ni približno a da se ne povredim, tako da neka u 2010 nađem neki način da mi oba prijaju pa ću u ostatku života to razrađivati u fine detalje. dokle god sam nepovređen i čitav, biću zadovoljan i biće zanimljivih blogova za čitanje :-)

Nema komentara:

Objavi komentar