subota, 21. studenoga 2009.

15 minuta

107 - 95 - Martin Kuehni (46) - CHE - 2:38:03 - 2:26:38 - 85.2

šta je sad ovo???
pa to je izvučeno iz rezultata NY maratona 2008.
tip je završio 107-mi ukupno, 95-ti od muškaraca,
imao je tada 46 godina, istrčao je maraton za 2h38'
a obračunali su mu da je uz hendikep istrčao vreme "vredno" 2h26',
što je takođe po tablicama "vredno" 85 poena.

pa šta?
pa ništa.
to je tačno onoliko poena koliko sam ja namlaćivao na trkama, kada nisam bio povređen.
zabrinjavajuće interesantno, ha? :-)
no, ja sam nasledio od mame i tate kardiovaskularni aparat, ali nisam mišićno-tetivni.
a čika Martin je nasledio oba.
usput je trenirao trčanje onoliko godina koliko sam ja bračno sprcao na biciklama,

i eto ga uštekao se u prvih 100 na Njujorškom maratonu...
Fokus kontra Hokus-Pokus.

i kako je danas 15 minuta presudilo da ne jedem pečenje???
pa lepo.
malo smo zakasnili u polasku, to je fakat.
čistio lance i podmazivao iste, potrajalo 15 minuta.
onda(k) smo dizajnirali trasu, do Koceljeve (gde se prave Rauch sokovi!) i nazad,
sa umetkom tj trouglastim trokutom oko Draginja (džipsi vilidž) do manastira Kaone
i nazad trouglasto-trokutastim kutom-uglom do Šabačke Kamenice
(tako priča naša teta iz Fuškulina, nije "cesta" i nije "put" nego je "cesta-put", hihihi)
pa odatle sa 2/3 trougla novoasfaltiranim putem (NEPLANIRANO) prema Miličinici
i tako smo zaboravili povratak u Koceljevu...
to NEPLANIRANO je 7km duže, pa sam mazao i mazao, točio i točio.
za par sati je padao mrak, dolazila hladnoća, magla i vlaga, zima i decembar...

onda je Ona rekla da joj je teško na šta sam ja rekao (vrlo ne-Ženstveno)
da kada ti je teško ne treba kukati i plakati nego treba trpeti i (muški) pregristi,
inače postaneš Kukavica (što je ženskog roda ali ih ima i među muškima, itekako).
onda sam je hipnotizirao kako je ovim putem zanimljivije, kako brže prolaze kilometri.
kako ćemo posle treninga juriš kod tetke (druge, u Valjevu) na pečenje i tortu.
kako je "novi asfalt vrlo dobar, pečenje odlično, a jutrošnji izlet sa kučićima neprocenjiv" :-)
(nećemo o detaljima tih 11km ali svačega smo se nagledali i svašta nam se dogodilo,
jer mi smo se već vraćali u grad a narod se tek budio.
glavno pitanje je bilo koliko dugo moramo doručkovati dok ne svane, pa možemo u akciju)

i tako sam pomerao krajnji termin. do 16h moramo doći kući.
do 16h moramo ući u grad, pa dalje imamo ulična svetla.
do 16h moramo prići gradu, pa ćemo se dalje snaći.
u međuvremenu sam tvrdoglavio zavario na bajku prenos na 44*11, što je najkrupnije moguće.
nizbrdo razvrtavao a uzbrdo pregrizavao (u onom ne-Ženstvenom scenariju...) i tako zadnjih 30km.
i nekako smo stigli kući u 16:10, i još uvek nije bio mrak,
mada smo zadnjih sat vremena vozili kroz senku, maglu, hladovinu, i uopšte ZIMU.
pokazivalo je na Cateye (što je ILDIKA izgovarala Ko-Te-Jeeee) da je samo 14°C, baš nisko.
a mi u kratkim bici gaćaronama, baš neprimjereno.

ima ta anegdota kada je šef Čukaričkog nacvrcan mađarskim vinom rekao
"ja kad se napijem ovog vina, ja samo pričam nemački !!!"
tako i ja, kad se napijem pola-vina-pola-rauch-soka (ono u čaši fifti fifti) a ja pišem hrvatski?
(šteta da nisam na vreme napravio više tipčanih grešaka pa da mi neko i poveruje da sam popio više od koliko mogu podneti... a ovako me moja njemačka preciznost odaje i izdaje, kvari mi urođenu balkansku melodičnost i nasleđeni turski solfeđo)

i gde sam krenuo?
ah da. dolazimo kući, nema škode. FAK! matori su otišli kod tetke na slavu, i nisu nas čekali?
i tako mi napadnemo na naš pasulj, plačuči što nam je propalo slavlje. za 15 minuta.
na stolu cedulja "otišli smo oko 4", čitaj - jede se i nama pečenje, a ko zna kad ćete vi doći...
i tako mi uz pasulj nadrobimo Pecorino Romano (sir od Ovce to jest MENE) i masline...
hoću reći uz grah. hej, a kada se kaže graške znoja, a ne kaže se pasuljke znoja,
da li se misli na kapi veličine graška ili na kapi veličine zrna pasulja (hoću reći grahahahaha)?

i tako mi je promena rute (route, trase, putanje) promenila život za 15 minuta,
što mi je posledično oduzelo napad na pečenje kod tetke. i neka je.
zašto da jedem sirote pečene životinje?
pa i ja sam samo jedan siroti mali Ovnić... (od 65.8 kg).
da li znate da postoji "društvo prijatelja Pečenih Životinja"???
dakle ja moram bit pečen da bih bio njima prijatelj?
brrrr (tresem se od straha) :-)

i sve u svemu ne znam kako su mi juče bile umorne noge i zašto su bile,
a i danas su mi bile bezvoljne i kilave dok nije prigustilo, a onda sam živnuo...
idem na mauntin bajku 38 na sat i nije mi teško, i to traje kilometrima.
auuuuu, šta je ovo? šta me nosi? na čemu sam ja?
(pitali jednom Armstronga "na čemu ste Vi", a on odgovorio "ja? ja sam na svojoj bicikli!")

Nema komentara:

Objavi komentar