ponedjeljak, 16. studenoga 2009.

trka! (?)

Bio je problem u meni, bio i ostao? Sada je već puno i prošlo od te trke (ah?) pa sve pišem kroz neko sećanje. Jače se sećam onog noćnog trčanja u petak, iako je bio mrak - življe su mi boje ;-) Tada sam shvatio da MOGU da trčim a da ne moram samo da trčkaram, i to mi je bio najzanimljiviji događaj u zadnje vreme. Nakon onog AMOK hronometra na pogrešnoj bicikli i u pogrešan dan :-) I posle dan i po od tog izlaska u noćni život, ostale su mi dve teorije u glavi: da mogu da istrčim polumaraton ispod sat i po, i da ne smem da probam BITNO BRŽE od toga. Dobro, eko-Mačak je dodatno zaguljen zbog 8 okreta oko čunja - ja nisam nikada ni pokušavao da trčim oko čunja jer mi je uvek bilo i lakše i brže, i sigurnije, da stanem i napravim taj korak u mestu i nastavim dalje sa trčanjem. Neka bude da je 16 sekundi sporiji od normalnog polumaratona. Jedino je nepravedno što su ga pravili triatlonci pa je preterano pedantno izmeren za kraj sezone... U ovo doba svakome bi prijao neki propisno skraćen poput Osijeka ili Sarajeva. Ili makar da je bilo mesta za kraćenje poput V.Gorice ili Podgorice. No ništa od toga. Pravo kroz šumu i nazad, pa tako sve dok ne pobrkaš u kojem si krugu, i onda još jednom. Hendikep start je bio simpatična ideja dok se nije pojavio neki deda od 80 godina, i to se pojavio bar pola sata kasnije nego što je trebao da startuje (ispred, po hendikepu). E onda smo odgodili start za 40 minuta, resetovali sat na startu, svi se ohladili pa se opet zagrevali, i na kraju su svi pomrli od vrućine jer je u međuvremenu otoplilo za 5 stepeni. Toliko se pilo vode da je na krajnjoj okrepi nestalo vode posle sat i nešto. A deda? Pa, deda je odustao posle pola trke! Lepo sam odmah rekao zašto ga ne puste sa ostalima pa mu mogu na kraju obračunati hendikep, kad je već zakasnio. Bilo je sa štafetama stotinak ljudi, ipak svi da toliko čekaju, kao da se u najmanju ruku pojavila Gospa... Lola se zapričala sa društvom pa joj je prošlo vreme starta :-) Kada sam joj viknuo da kasni, otišla je pred semafor i stala da još malo sačeka. Posle smo shvatili da je čekala da semafor sa sedam i po minuta dođe na osam i nešto, koliko je imala hendikep, no nikako nije primećivala da se to vreme i dalje SMANJUJE pa je tako i dalje čekala ''da dođe do osam'' i na kraju je sudije jedva oteraše sa startne linije :-) No vreme joj niko nije odbio, stajanje joj se uračunalo kao trčanje. Vidim ja da je ta ideja neprikladna za senilne veterane i plavuše, a kombinaciju ta dva da ne pominjem :-) Ja sam pak čekao start kao zapeta puška da bih posle dva metra prešao u neki srećan jogging. Imao sam sve izgovore da nigde ne treba da jurim. U zadnje tri noći spavao samo po 5 sati. Par dana mazao rame Fastum-om pa mi se opet pojavila alergija, ovaj put samo na dva prsta kojima sam ga mazao a ne na ramenu. Naime dan pred trku sam dva puta po dva sata boravio na suncu (što je zabranjeno u kombinaciji sa Fastumom) i pojavila se reakcija... I tu noć me je u 3 ujutru probudio neizdržljiv svrab i čim sam onako bunovan otišao u kupatilo i video 50 malih plihova, znao sam šta se desilo :-( I posle toga mi je ceo dan prošao na pola koplja. Posle doručka sam menjao bateriju u Polaru i namestio pogrešno vreme za sat vremena. Spakovao punu torbu trenerki za trčanje na 17 stepeni (po najavi) i pogrešan šorc, patike za trening po hladnom (skroz zatvorene) i uz njih duplo deblje čarape nego što unutra mogu da se naguraju. A da mi se ne bi opet pojavila alergija i na ramenu morao sam da trčim sa dve majice što je delovalo kao da sam u sauni a ne na izletu pored Dunava. Sve mi je u stvari bilo kao u bunilu, u autu je tresao rock i prolazio pored mene kao da mi na uvce svira neki gudački kvartet. Od trke je ispao fartlek: prvo sam krenuo lagano pa sam postepeno pojačavao, dok me nije malo zabolelo i spreda (vrh kvadricepsa) i otpozadi (vrh lože) pa sam onda postepeno usporavao sve dok nisam skoro zaspao. Stavio je Arpi slike na picassu, ono je smešno kako izgledam, samo oko mene fale labudi i fontane i kolica sa bebom, a može i sladoled. Ima neki džinovski dalekovod za koji sam mislio da je na oko 4 minuta od okreta tj start/cilja, i kada sam na kraju video da imam jedva 3 minuta fore do sat i po, samo što se nisam šlogirao! Tu je bio najjači vetar, baš je brisao. U ranijim krugovima sam se zezao sa Rashom i Cveletom pa sam duvao u njih dok se mimoilazimo a oni su vikali - nemoj molim teeeee :-) I sada je mene stiglo sve to što sam u njih duvao, i kako sam stigao do cilja za tri minuta stvarno ne znam ni sam, tek nekako sam ipak uleteo unutar tog vremena koje sam zamislio. Poslednjih 4-5 km sam se inače fino zabavljao i računao svima koje poznajem u kojem će vremenu stići pa sam im dovikivao (sat i po? Tesnooo! ... Sat triesdva, sat triespet ...) i tako dalje. Najviše se obradovao Zdravko kada sam mu doviknuo "sat dvanes" ali je na žalost išao 1h14. Lola je na kraju završila kao ukupno treća jer su je prešišale dve seniorke a ona je prestigla jednu veteranku koju su pustili dva dana ranije no ni to joj nije bilo dovoljno za borbu protiv raspomamljene Lole. Čim zver u njoj nanjuši krv, ona odmah postaje Fajterka i grize šta god se ima za gristi. Ja sam joj u jednom času doviknuo (jbg sreli smo se 7 puta?) da ako ne bude hodala nego sve trčala, da će stići ovu ispred. Kako je to uspela sa prekaskanih  20-30  kilometara od zimus, nemam pojma. Ja sam drugo, meni je ovo već šesto trčanje od kraja proleća, ja sam za nju kenijac. No za ovu trku totalno nisam bio motivisan, već sam dva puta pokušao da pretrčim 21km i zadovoljio se ishodom, pa mi nije ostalo puno uzbuđenja na raspolaganju. Same pripreme su mi bile zanimljivije (jer su bile neizvesnije) od toga za šta sam se pripremao. No nije bila ni propast, naravno. Tako sam bar osetio ritam maratona od tri sata, do pola. Za sada deluje da se to može i sa rukama u džepovima i u gumenim čizmama i na puslu ispod 150, ali videćemo do proleća. Traka od Polara je inače prestala da šalje pulseve u zadnjih 10 minuta, baš se mogla istrošiti baterija dan nakon što sam joj našio novi lastiš! I najvažnija stvar - ući ću na liste polumaratonaca za 2009, dakle ostajem ŽIV! Neka mi je bio i jedan jedini istrčani polumaraton, ne bi bilo fer da nakon onakve zime i milion pretrčanih kilometara ostanem baš bez ikakvog rezultata. A kad razmislim, imam ove godine i dva pretrčana maratona na treninzima: 42km sa 600m uspona, i 43km sa 300m uspona, oba lagano i oba za 3h31'. Za sada :-)

Nema komentara:

Objavi komentar