leteći odred

mi smo leteći odred
u osvajanju visina
mi nemamo ništa
osim lakih krila

 

imao sam sinoć zapisane 4 stavke za danas:

1) "eternal sunshine of the spotless mind" - googlati o filmu koji sam gledao

2) "bluegrass" - naći u Wikipedia kako su objasnili muzički stil

3) "1 u 3 u 1" - prepravljati "priču o izgubljenom maratoncu" onaj deo kad se sreću Trojica

4) "jedan dan ljubavi" - ideja za priču... (nevermind, jednom ću i o tome)

 

i samo ako želiš
možeš dobiti krila i ti
samo ako želiš
mozes poletjeti

 

po najavi je danas trebalo da bude jedno, a ispalo je drugo, što se tiče treninga. NISAM uspeo da u toku dana išta smisleno uradim, proveo sam 6 sati na nogama od čega ništa na treningu, i bio sam totalno slomljen do predveče. a onda je Lola otvorila neko talijansko vino... :-) i nakon nešto piletine i nešto vina (proteini + alkohol = protokol) sam odlučio da odem da malo protrčim. ma ništa nisam imao u planu, tek taj osećaj da mi je dan propao ako "ništa ne uradim". to je neki osećaj, nekog kriterij(um)a, nekog popunjavanja života. ha? ne računa se tu plan, plan ide tek u sledećem koraku. prvo moraš imati popunjenost, osećaj da si živ, da mrdaš. tek onda ide plan šta sutra, nakon što si živeo danas. ne možeš provesti deset dana u vakuumu, da bi živnuo tamo nekog datuma, jednom, nekad, ako bog da... i tako sam izleteo iz kuće, direktno u mrak, u arenu. nemam sad internet, ali se sećam da sam čitao neki blog, neki trening-mjuzikl, šta li beše, pop opera? :-)

 

mi smo ljudi sa ceste
i nemamo krila
mi nemamo ništa
osim svojih sudbina

 

nećemo sad kilometarske prolaske kao juniori... ionako je bio mrak, a kada je mrak zbog obaveze da koordiniraš pokrete ti se sve prividno brže događa, i po pravilu sve izgleda 1km/h brže. ideš 14km/h ali ti mozak radi kao kada po danu ideš 15km/h jer ti je unutrašnji procesor napregnutiji u pažnji da uvek staneš gde treba, da je korak prave dužine, da razaznaješ senku od osvetljenog tla, neravninu od rupe. ma glavno je bilo da sam se osećao kao da popunjavam tu veliku prazninu, i da me je preplavljivao osećaj velikog zadovoljstva.

i samo ako želiš
možeš dobiti krila i ti
samo ako želiš,
možeš poletjeti

 

u poverenju - išao sam istom brzinom kojom i taj junak iz mjuzikla, i eto samo par sekundi sporije, tek da dvojica Mene u zamišljenoj trening-štafeti ne bi dobili Njega. pa ne ide da ja na trećem treningu derem nekoga ko se sprema za trku sa Lel-om i Wanjiruom? otruptah tako polupijan 10km za 43', to je ritam za polumaraton od 1h30. noćni. sa 60m uspona. bilo je na okretu 22'20'', dake povratak je bio za 20'40'', to mi je za sada season's best na petaka... i naravno, ja sam oženjen čovjek u zatucanoj varošici pa sam trčao u trenerci i patikama za trening, a ne utegnut kao za gej paradu :-P

tih dana nebo je plakalo
oblaci su plovili na jug
ja sam ih samo mirno promatrao
više nisam imao kud

 

biće od mene nešto u nedelju, bar više ne delujem sebi bolestan mada sam još uvek iscrpljen ko pas. ovaj noćni cener mi je došao dva i po dana nakon poslednjeg trčanja od 21km, ali zato sada imam samo dan i po odmora do trke :-(

no ponavljam, svrha svih tih trčanja je da popune praznine u ovom mirnom periodu života, kao letnji pljuskovi koji nas malo rashlade i razdrmaju. tako da rezultati nisu tako važni. u nedelju će se (ako se sve ne otkaže zbog novog gripa!!) već nešto desiti u putu, biće zanimljivih razgovora sa društvom, biće na trci nekih anegdota, i usput će se pojaviti i neki nebitan rezultat. imaće već po čemu drugom da se zapamti taj dan. kao da moje MelanKolično Ja ume da se motiviše samo za trke ispod 1h20, ili se uopšte ni ne motiviše. ne mogu se ja nabrijavati za 1h28 i 1h31, haha... meni je to ipak nekako neobavezno, usput. ne oštriš nož da bi sekao maslac.