nedjelja, 29. studenoga 2009.

firenze

šta je bolje, da ja trčim trku koju niko ne gleda, ili da profiji trče trku a ja da je gledam?
:-)
ionako smo se uspavali, a noćas sam se budio i loše spavao, tako da sam jutros ustao sav kilav.
napolju magla, ko će se drndati do beograda na trku koja mi se ne trči?
prednost toga što nisi elita i u klubu i nemaš obaveza.
okreneš se na drugu stranu i još malo odspavaš...
onda sam pola jutra računao da li je to u stvari 6 ili 7 ili 8, da li sam se uspavao za sat ili za dva sata, a nisam znao ni da li maraton u firenci počinje u 9 ili u 10. to jest nekako sam bunovan zamišljao da je u 10 valjda jer su sve domaće trke u 10, a u stvari sam znao da svi prenosi iz italije počinju u 9:00 - 9:15, i da su svi startovi u 9:15 - 9:30, no nisam se ZAISTA o tome ozbiljno zamislio. sve mi je nekako bilo u toj spoljašnjoj magli, u podsvesti. i kada sam posle doručka počeo malo da radim gimnastiku, shvatio sam da mi fali sat vremena. idealno bi mi bilo da kad sam se već tako NAdoručkovao, da odem sat i po na trčanje, da se istuširam i izvalim pred TV. no dotle bi već prošlo pola maratona. da ga snimam nisam hteo jer ipak bih odgledao kraj a ko će posle gledati početak? i tako sam se pomirio da mi je ostalo "nategnutih" sat vremena fore. pet minuta da se spremim, sat vremena fore, i pet minuta kad se vratim da se presvučem i upalim teve i nađem na satelitu prenos. zviznuo sam kroz prozor što je značilo "kučići zagrevajte se i istežite se, lov počinje za par minuta". onda sam nametnuo surov, ma šta surov - brutalan tempo od cirka 7km/h, pored mene je kaskala Lola držeći se za upregnutog terijera koji je vukao kao pola zaprege haskija. taj bi na Iditarod trci sanki pobedio sâm, njemu ne treba ekipa. iza nas je očajnički trčalo crno prase a nezvanično mešanka labradora i ptičara. sad mi je jasno zašto su najsporiji oni trkači koji treniraju sa labradorima :-) najbrži su oni koji trče sami ili eventualno sa lisicama, a najbrži bi bilo ino koji bi trčali sa terijerima, no takvih nema, jer terijera ne mo'š držati na off road terenu pa zvao se i Vajat Džonatan. jedino moguće teoretski eventualno ako si Vajat Erp, ali na konju. obišli mi krug koji sam nekada trčao kao jutarnji jogging, i to ga obišli skoro za isto vreme koje je meni trebalo po snegu pre 11-ak meseci. ma baš smo ga jutros gulili, ko dream team.
dan hladniji od prethodnih, dakle ništa bicikla. jednom kad se razmaziš i kad ti u sred zime postane navika da se voziš u kratkoj opremi, više ti ne pada na pamet da voziš na 10 stepeni. fuj ko će se oblačiti u dugačko? tako se podrazumevalo da ćemo na trčanje. ali ja ću na JAKO LAGANO trčanje, ništa slično onoj trci na koju nisam otišao. čak sam mislio da ćemo ići zajedno no Lola je zapela da će ići negde uzbrdo a kako smo se malo pre-obukli ja nisam hteo da idem u brda nego da trupćem lagano laganica po ravnjikavom terenu. nekako mi je ispao lep dan. umesto da se mrznem na bicikli, ja sam se kuvao na trčanju. išao sam ritam najlakšeg mogućeg rastrčavanja, DVA SATA. tako nisam bitno povećao kilometražu na koju sam naviknut (čitaj: dvaes' i neki kilometar) a bitno sam povećao vreme provedeno na trčanju (sa sat i po ili tek malo preko toga, na dva sata). dva sata je već "dužina", bez obzira na kilometražu. što sporije trčim to mi se manje naprežu zadnje lože a više je teret na kvadricepsima jer više pravim pokrete gore-dole a jedva se tek nežno odbacujem prema napred. otud je moja teorija da treba postepeno da napredujem što se tiče brzine, a ne moram da preterano obraćam pažnju na dužinu kao drugi trkači koji nemaju toliku bazu iz biciklizma. njima je problem da trče tri sata bez obzira na brzinu, a meni je problem brzina (zbog preobimne istorije povreda) dok mi dužina nije nikakav problem. otud sam prošle zime napravio grešku da sam se bespotrebno gnjavio praveći detaljne planove po pitanju obima pa sam se čitave mesece maltretirao trčeći dva puta dnevno po onoliko koliko sam mogao odjednom. samo sam se dva puta oblačio i tuširao, blatnjavio i menjao patike. bio je to preteran strah i opreznost, da trčim ujutru po 4 ili 6 kilometara a popodne 8 ili 10, kao da nisam smeo odjednom da pretrčim 12 ili 15? sad se više ni ne sećam kako sam došao do te ideje, da toliko "oprezno" krenem sa trčanjem, valjda sam gledao Marijanine treninge dok je trčala po Aškovićevom programu. no ja ipak jesen završavam biciklom, tako što svaki dan vozim 3 ili 4 sata, što je puno više od onoga na koliko je na kraju sezone naviknut atletičar pa makar bio i maratonac. što naravno ne znači ništa - možda baš zbog toga treba lakše da krenem u iduću sezonu, a ne po inerciji obima da se odmah bacim na maraton dnevno... dok svake godine isprobaš nešto novo, prođe život. jedne sezone se povrediš, druge padne sneg i ostane 3 meseca, treće promeniš akcenat plana na jesen pa dotle pukneš, sledeće se opet povrediš, i dok "shvatiš" šta i kako treba već si istrošen za velika dela. onda uzmeš godinu pauze da se full regenerišeš i da se samo lagano rekreiraš, a posle toga ti izvetre sva ona pređašnja iskustva i opet napraviš neku grešku pa uletiš u formu prerano i istrošiš se do velikog cilja, ili ti dođe trka prerano dok si još u zaletu. najsigurnije je ići svake godine sličan plan no takav život je nešto jako tužno, uvek u neznatnim varijacijama "na sigurno" i kao da svake godine živiš jedno te isto iz početka, to mora da je jako bedan osećaj kad nakon deset godina shvatiš da si se samo vrteo u krug? boh, ne želim ni da znam.
tako sam sa jedne preko druge teme skrenuo na treću i više niko ne zna odakle sam počeo, "typical sasha" kako bi rekao jedan moj ingliš friend. toliko toga u mojoj glavi, ima li neki film ili pesma da se tako zove? to je kao neki veliki vodopad, neka brana na Coloradu, ajme kad bih ja otpustio, sve to odjednom, to bi išlo 24/24h na deset blogova istovremeno. (ne hvališem se, nego se jadam!) tako sam danas razmišljao da li je potrebno tj neophodno da u dnevniku treninga napominjem detalje tipa kojoj stranom puta trčati. jer o čemu se naime radi: ja kao savršen um iliti UeberMensch  imam neke previše perfektne ideje koje retko delim sa drugima jer im to izgleda kao preterivanje. naime u početku trčanja ja uglavnom tčim desnom stranom jer je nagnuta ka desno, dakle leva noga mi ide malo iznad desne. tih par milimetara do centimetar mi, bar tako verujem, pomaže da manje opterećujem levu "slabiju" nogu i da je manje izlažem opasnostima ponovnog povređivanja. jer tako su ipak za nijansu kraći i slabiji levi koraci od desnih. onda kako odmiče moja forma ja uvodim trčanje po levoj strani puta gde mi je leva noga ispod desne (zbog nagiba) i to nekada ide dotle da se npr vraćam sa treninga i trčim 500m lagano 500m brzo u vidu promena, s tim da te jače delove idem malo po jednom (levom/desnom) nagibu pa onda po drugom, naizmenično. da ne bih bio preopširan i blesav uglavnom izbegavam da napominjem takve psihodelične detalje sa treninga, no danas sam na trčanju o tome razmišljao pa ga zato pominjem... uglavnom u sklopu onoga da postepeno povećavam brzinu i opterećenje zadnjih loža naspram smanjenja sporog trčanja i opterećenja kvadricepsa, paralelno razmišljam o opterećenju leve/desne noge i poštedi/ubacivanju/utreniravanju te slabe leve zadnje lože koja mi je postala "ahilova peta" :-) dakle u narednim danima ću praviti planove treninga koji nisu ništa drugo nego nestrpljenje da se dočeka proleće, naivno zamišljanje budućnosti, i bezazleno igranje predviđanja sudbine. kao što klinci razmišljaju danonoćno šta bi radili sa milion dolara na loto-u, kao što devojke pet godina pre nego što su uopšte pronašle svog Princa na Belom Konju (čitaj: u Crvenom Kabrioletu) prave planove venčanja i spisak gostiju, tako rekreativci manično-detaljno prave planove treninga. to nam daje važnost, povećava nam vrednost. znaš ono, kad kažeš "ja već danas znam šta ću raditi petog februara ujutru", 'bemti kako to važno zvuči, kao da si prezident Obama lično! a šta ćeš to tako važno raditi petog februara ujutru???  pa ići ću na rastrčavanje od 3km... 'bemti kako je to strahovito važno, zaista ako ga danas ne isplaniraš i zapamtiš, verovatno bi tog petog februara ova sirota planeta prestala da se okreće :-)
kako bilo...
u firenzi je trčao davide kasani (ex profi biciklist) sa namerom da ide 15km/h, orlando picolato je trčao popravni jer je u nju jorku odustao, ivana jodzia je pukla, austrijanka sa posolidnim gluteusima, koju do pred kraj uopšte nismo videli, je prešišala sve i lupila takvu kontru etiopljanki na par km pred cilj da je to bilo neverovatno. ispred njih su se bezimeni crnci otresali, denis kurci je odustao, dečko od rozalbe konsole se žalio da su mu okrepe bile loše postavljene dok ga je ona u cilju čekala i izgledala jako slatko onako sitna i sa tašnicom na ramenu :-) obzirom da ju je džentlmenski pratio u berlinu, nešto tipa kao čegi marijanu, pa burazeru, kao si trenirao tako si i išao, hehe :-E
već vidim da ceo dan ne radi wireless tako da ko zna u kojem formatu će čučnuti ovaj mejl na blog...

Nema komentara:

Objavi komentar