srijeda, 4. studenoga 2009.

promjene

Promjene

 

Pola dana sam drndao gramofon jer mi je nešto prekidalo, pa sam mislio da je izvor problema u zvučnici. I na kraju se ispostavilo da u pojačalu jedno dugme prekida, moram ga odneti kod električara da to malo pročisti... Išli smo posle na neku sahranu, prošao najlepši deo dana. Da tamo nismo išli verovatno bi opet negde zapucali da iskoristimo «poslednji lep dan u godini» (stoti put) pa bi se smrzli od vetra i hladnoće. (jbg ne moš se smrznut od toplote?)

 

I šta sad. Ništa, namestio sam gramofon da opet stoji na sred sobe, kao u starim dobrim danima. Xexe. To je pitanje identiteta, iliti krize istog. Kad pomisliš, bogtemazo, pa šta ovo znači, zar sam ja OVO postao? Da mi je TV na sred sobe kao neki oltar, a da je gramofon u ćošku? Reko bi neko kad uđe, da je ovde na pijedestalu Veliki brat ili nedajbože Farma. Jerbo Tur i Điro se vrte po 3 tjedna godišnje, šta će ti TV na centru glavnog terena preko cele godine? I tako ja vratim gramofon i pojačalo u centar. Da se zna ko ovde stanuje. Pa tek onda naokolo razbacam ostatak kubika elektronike na sve strane, da ne smeta. Ako nisam odspojio i spojio jedno 100 kablova, obesite me na sred Terazija. Dva pojačala, dva satelitska risivera, tjuner, dvd rikorder, dva hifi videa, običan video, gramofon, dva para zvučnika, teve, kompjuter (i svi interfejsi plus dva UPS-a), kablovska i tv kablovi između svega, strujni kablovi od svega - a od čega pola direktno a pola na UPS, nekoliko lampi oko svega toga, i sve to na kraju spakovati da ne štrči šuma kablova nego da je uredno, užas jedan. Preznojio se deset puta.

 

U svom tom prespajanju sam morao da odspojim i wireless adapter i sada naravno iako sam ga nekoliko puta uninstal-irao i instal-irao, uporno mi govno javlja da ne postoje dostupne mreže! Tako da sam oflajn. I sad je ta razlika, iz naslova. Kada sam na vajrles-u, onda 24/24 imam google tj gmail. Onda otvorim novu poruku, i kada pišem za blog JASNO je pišem sa tim tonom kao da se obraćam nekom drugom, i to sve ispadne drukčije, PUNO drukčije. A ovako kada otvorim word fajl, i kada počnem da kucam «nešto što ću kasnije možda poslati na blog, a možda ni neću», e onda pišem skroz drukčije raspoložen. Nikome se ne obraćam, nego tek parlam sa samim sobom. Poput razlike kada trčiš uličnu trku u centru grada, naspram onoga kada treniraš sâm u sred mračne večeri kroz puste kvartove. Obučeš neke šugave trenerke, ideš lagano, trupćeš, niko te ne gleda, niti bi te (t)ko gledao, niti se tu ima šta za videti. To donosi neki mir.

 

I sad mi ostaje da razmišljam da li mi možda ovo više i odgovara. Da sedim u tišini dima svog, slušam neke davno zaboravljene ploče, presnimavam ih na kompjuter, i živim malo više oflajn? Uvek mi je to bilo kao JAO, pa ja sam oflajn, šta ću sad??? Pa ništa sinko, uživaj. Ne moraš nikakve tekstove čitati, ostavljati komentare, pamtiti gde si ostavio komentar da bi kasnije proverio jel ti neko odgovorio. A tek ne daj bože ako ti je neko nešto odgovorio, ajme, onda objašnjavaj da nisi to mislio što si mislio nego si kao nešto drugo 'teo reći, i tako satima. Na kraju dana pokvarena ploča: gde si bio – nigde, šta si radio – ništa.

 

Jednom ću kupiti taj plac u tri p.... materine na planini, cepaću drva za šporet, i neću imati internet. Svako jutro ću trčati po šumi i smejati se od sreće kad ugledam zeca ili srnu. (nisam pisao pre mesec dana o srni, a trebao sam, šteta...) Niko neće znati ni da li trčim ni da li cepam drva ni da li berem jabuke ili sadim krompir. Tek jednom ili dvaput godišnje ću se pojaviti na nekoj trci, otrčati 8km za 27' («ene kako je lako u tankim patikama po ravnom i po betonu, a ja naviko na cokule od pola kile, brdo i blato?»). Eto tako ja zamišljam sreću, a ne u velikom stanu u velikom gradu, sa adsl priključkom i srećom izraženom u megabitima po sekundi, ili u hiljadama evra sprcanih na karbonske delove za biciklu. U broju stranica koje možeš otvoriti na internetu a tek jednu od sto pročitati do pola? Dok pronađeš koja je ta «jedna od sto» vredna čitanja, prođe dan, i dan po dan, prođe život. Život mi se pretvara u sačuvavanje stranica koje ću jednom pročitati, i ta arhiva raste većom progresijom od one kojom sam sakupljao knjige i ploče, a i od jednih i od drugih imam po hiljadu zaboravljenih i nepročitanih / samo par puta preslušanih. Čekaj malo. Pusti vajrles. Kreni po redu. Ima pametnijih stvari. Nije sve baš tako hitno kao što može da izgleda.

 

Usput je prošao treći dan da me boli grlo, no iako je juče bilo puno lošije nego prvi dan, danas je možda ipak za nijansu bolje. Ionako nakon onog jučerašnjeg pešačenja od 3.5 sata po pljusku i susnežici (!!!) nismo danas bili raspoloženi za velika dela, tako da mi je prijalo tek dva sata lagane šetnje i sat i po na city bajku. (ta tri i po sata je računam kao «ništa», dakle kao da me je lično Lydiard rodio) Definitvno me boli zadnja loža od hladnoće, sto mu gromova moram opet nositi one Rucanor steznik bermude, to jest ''gumene pelene'' kako sam ih krstio pre dve zime... A šta ćeš, mišić po mišić, sve puca, sve se trga, jednom pokidan zauvek zakrpljen i nikad više nov.

 

Nema komentara:

Objavi komentar