rutina

ma sve je ovo... sav taj doživljaj... ili si zadovoljan ili nisi. i
nema tu mnogo rasprava, ustupaka. sreća ima svoje puteve, svoje
kanale. ako ne pratiš te kanale nego pokušavaš nekim prečicama, to
više nije to. i postaješ nezadovoljan. sećam se kada smo počinjali sa
biciklama. ja sam oduvek to voleo. biciklizam. to mi je bilo pojam.
još kao klincu. prolazio je neki tip mojom ulicom, neki stariji. ja
sam imao 15-ak a on 30-ak. i imao je neku biciklu, svu utegnutu,
trkačku. a on bio neki debil, pusta rekreativa, nije taj išao dalje iz
grada. ali ta bicikla, onako lagana, bez viška delova blatobrana i
sijalica. pa zuji. on ne okreće pedale a ona ide 50 metara sama. ne
kao moja pony koju moraš goniti kao volovsku zapregu. e kad ja
porastem imaću ovakvu biciklu, uvek sam mislio. no došao je fakultet,
šta će ti bicikla u beogradu? gradski busevi, gužva, haos. malo škole
malo muzike malo koncerata u slobodno vreme i zaboravio sam na tu
biciklu. onda nam se smučio beograd zbog te gužve. ma znaš šta, idemo
mi nazad u selo. dolazićemo u beograd na vežbe i kolokvijume, ovo je
neizdržljivo. tamo ćemo imati svoj stan, svoju sobu, svoj HiFi,
uživaćemo. i nekako ćemo preživeti par puta nedeljno vozom do
beograda. i naravno, šta sam prvo uradio, kupio neki Peugeot bajk.
nije prošlo mnogo, eto ti je i Ona kupila Peugeot bajk. moj se zvao
South Pacific, a Njen se zvao Silver Fox :-) još to pamtimo... moj je
imao nešto bolje delove. onda smo na njenom menjali guvenalu, pa
namotavali neke mareme da joj bude mekano. nije mnogo prošlo već smo
10 po 10 kilometara dolutali do Divčibara, Debelog Brda, Mravinjaca.
tada su bile na snazi takozvane SANKCIJE i nije bilo ničega da se
kupi. nekako smo dograbili te bicikle u zadnji čas. i onda sam ja
pravio nosače bidona, da bi imali vodu na dužim turama. savijao sam
neke žice, da bi u njih stavili nekakve flašice. flašice su bile od
šampona i čega sve ne. i tako sam našao u jednom dnevniku da sam
"pravio žice za flašice" :-))) sećam se jedne ture ka Debelom Brdu,
gde smo nakon dva sata vožnje i savladanih 800m uspona, seli na jednu
livadu da uživamo u pogledu sa planine, i kada smo trijumfalno
izvadili tu flašicu punu vode, da je voda bila sva u mehurićima. jer
koliko god smo ispirali flašicu od šampona, na kraju nije bilo
dovoljno. a šta ćeš, prosuli smo svu vodu i nastavili dalje sve dok
nismo naišli na prvi izvor pored puta... posle toga sam par puta nosio
ranac kao što ga nose Šerpasi po Himalajima. išli smo na Divčibare
usponom sa severoistočne strane (ovo je namerno da bi zvučalo kao
"Everest sa severne strane") i ja sam nosio ogroman kamperski ranac,
naravno poluprazan. no ono što je u njemu bilo, nadomestalo je po
težini za manjak volumena. ogromna pumpa za auto-gume, ogromna
flašetina puna vode, i ogroman stari fotoaparat Zenit, sa sve kožnom
futrolom. ako samo on nije imao kilo i po, secite me gde sam najtanji
:-) stajao sam na svakih par kilometara da skinem ranac, skinem
majicu, onda dobro iscedim majicu od znoja (i to je teklo kao rečica)
i onda sve to nabacim nazad na jadnog sebe. nekako se i to leto
završilo, mada iz ove perspektive brkam DVA leta, kada smo počinjali
sa "ozbiljnim biciklizmom". malo po malo smo dogurali do 100
kilometara, a onda nam više nije bilo granica. sećam se prve ture od
preko 100 km. sve ovo pišem sa skroz drugom idejom o Lydiardu i
planovima treninga, a krenuo sam iz tako daleke perspektive da ne zam
da li ću do odlaska na spavanje sve završiti i spojiti u jednu
priču... sećam se dakle tog prvog treninga preko 100 km, i odlaska na
planinu Rajac, kada smo po nekom vrućem danu tako krepali da smo nakon
4 sata na tim starim mauntin bajkovima stigli pred Mionicu, i zamalo
se oboje rasplakali od nemoći, od očaja. prošao je veći deo vožnje,
prošao je najveću i najteži uspon (ne verujem da se iko od čitatelja
ovog bloga peo na Rajac pre nego što je asfaltiran uspon, no to je
horror od nekoliko kilometara po groznom putu sa nagibom konstantno
iznad 10%) i stigli smo na 20km od kuće, TOTALNO iscrpljeni i prazni,
bez trunke enegrije za poslednjih 25km... bila je tu neka prodavnica
ispred Mionice, stali smo, pobacali bicikle na zemlju i kupili jedan
Jaffa Cakes. sedeli smo na nekim deblima, da li su to bile neke
bandere ili tek neka drva bez veze sada nemam pojma. da sada sedim
tamo, plakao bih kao malo dete, no tada sam bio mlađi, plakalo mi se
ali nisam plakao :-) i uopšte se ne sećam kako smo stigli nazad kući.
tada nismo znali svaki metar puta, pa smo znali po nekoliko puta da se
zbunimo, da mislimo da smo na pretposlednjem pravcu "nakon kojeg ide
poslednji" a tada se događalo da "gle ovo je bio pred-pretposlednji
pravac" i onda teraj teraj, ne lipši magare do zelene trave, i do
table "Valjevo" odakle je bilo još 6 km do kuće. i onda kada smo
probili led, onda smo se totalno izgubili. išli smo dalje i dalje.
nekako smo se tako na kraju organizovali da smo uvek (iz nekog
razloga) išli na ture u ponedeljak, a ostatak tjedna (ustupak
hrvatsko-srpskim čitačima, na čemu mi srpsko-hrvatski čitači neće
zameriti, nadam se) smo se oporavljali. ture su išle sve oštrije prema
200km, a oporavak je bio sve žešći. prodavnice su bile skoro već skroz
prazne (zbog tzv SANKCIJA), i toga se lepo sećam da je bilo uvek u
izboru da kupiš takozvane "podloge za pizzu". onda stavimo 4 te
podloge u rernu, odozgo natrpamo svega i svačega, i svakoh par dana
smo spremali te home-made-pizze. ma bile su super! stigli smo do prve
ture od preko 200 km. ČAČAK! čuveni krug na Čačak, odlazak Ibarskom
magostralom, a povratak uz same Divčibare, kroz planinsko područje. eh
da mi je nekada neko rekao da ću u budućnosti taj krug smlatiti sa 30
prosekom, ne bih mu verovao... slikali smo se kod table "Čačak" jer je
tada bila aktuelna pesma Lepe Brene. nas dvoje igramo kao u kolu,
glupiramo se pored table ulaska u mesto, a aparat nas slika sa sedišta
bicikle namotan na ono "odloženo slikanje". taj stari Zenit je imao
neku polugu koju zavrneš u polukrug, i onda dok se odvrće ona
zuuuuuuji, i mi čekamo kao debili nekoliko sekundi umirući od smeha.
zzzzzzzzz... a mi igramo i pevamo "čačak, čačak, šumadijski
rokenrol..." a ono zuji do besvesti, zzzzzzz i nikako da okine. baš
smo se zabavljali. nekoliko sati kasnije opet smo ležali TOTALNO
iscrpljeni ispod Kaone (prevoj od 745m) i samo što nismo plakali.
nismo imali snage čak ni za plakanje. već se dan bliži kraju, u
planinama je friško, nama je do maločas bilo vruće a sad nam je
hladno, ležimo u travi poredputa kao mrtvi i nemamo snage da se
pokrenemo. a do kuće još 35 kilometara i dva uspona za savladati... a
šta je poenta? da su to bili DOŽIVLJAJI! da je to bilo nešto
uzbudljivo, čega se živo sećam i nakon 20 godina.

natrag na početak razmišljanja, danas na vožnji. lep dan za novembar,
a gde ćemo, ajmo na trkačke bicikle, ajmo glavnim putem ka Beogradu,
jer je najbrže udaljiti se od grada kada ideš na tu stranu, a posle
ćemo videti kuda ćemo se vratiti. i vozim onako bez emocija, bez
plana, bez života, rutinski. i nešto se u meni buni, nešto u meni
gunđa. zašto mi dani ovako prolaze, vamo-tamo, bez događaja? dokle?
zašto sam i kako sam zaboravio na ona stara uzbuđenja, na one stare
emocije? šta mi se sve svelo na rutinsko obavljanje posla? fuj. no
nekako smo skrenuli ka Mionici kroz Markovu Crkvu, onda napravili mali
kružić ka Vrujcima i najzad otišli uzbrdo ka Brežđu (u pravcu
Divčibara) i vratili sa kroz Rajković (sa pola uspona polukružno
nazad). tako je ispalo da smo "spasili" dan od rutine, od ničega, od
večnog "tamo-vamo".

i tako i ja polukružno sastavljam početak sa krajem, Lydiarda sa
Antićima, trening sa užitkom. kao što se na početku sve svodilo na to
da jednom nedeljno odemo ŠTO DUŽE i da nam je to smisao, tako i sada
samo pamtim ono najzabavnije, najizazovnije. sa jedne strane mi je
potrebno da treniram svaki dan da bih mogao povremeno da odem negde
"za pamćenje", a sa druge strane mi to svakodnevno treniranje oduzima
energiju za one povremene nezaboravne doživljaje. ne možeš preko
tjedna trenirati ovo i ono, a u nedelju odmlatiti dužinu od 10 sati
biciklama. možeš imati ili taj redovan trening, ili taj spektakularan
doživljaj preko vikenda (i odmor preko ostatka tjedna). tako smo
jednom full popišani zaključili da se ne može svake nedelje voziti po
200 km, nego svake druge. fuj! bar smo tada bili u takvoj formi. i to
je bilo veliko razočarenje. kasnije smo upali u bici klub Boba u
Valjevu, i shvatili u čemu je razlika. mi smo išli jednom nedeljno
200km, i eventualnojoš jednom na sunčanje, a oni su išli SVAKI DAN.
(???) jebote oni treniraju svaki dan, kakva je to glupost? pa kako će
otići 200km??? NIKAKO! :-) HAHHHAHHHHAAAA!!! oni ne mogu ni duže ni
brže, oni mažu sat-dva dnevno i to je njihova specijalnost. kao da smo
zalutali u neki skroz drugi svet... s jedne strane je bilo zanimljivo
to što se SVAKI DAN nešto događa, no s druge strane je bilo otužno to
što se NIKADA ne događa nešto izuzetno.sve se svelo na rutinu, na
ponavljanje tra-la-la jednog te istog.

i šta da vam kažem? sa jedne strane je verovatno pametnije, zdravije,
logičnije trenirati svaki dan po ovoliko ujutru i ovoliko uveče. ali
to je život koji nećete ni po čemu zapamtiti, to su dani koji će se
lančano ispirati i zaboravljati. sa druge strane ako jednom u 7 10 ili
14 dana uradite nešto novo, to je ono što će vam trajno ulepšati dane,
tjedne, život. nisam ni ja neki 100-godišnji starac koji je sakupio
sva iskustva ovog sveta i života. ali sam shvatio šta me čini srećnim
i zadovoljnim. mogu sto puta otići na vožnju od 50-60 km i napraviti
ovaj ili onaj prosek. ALI kada stavimo bicikle u auto, odvezemo se
200km daleko, i onda napravimo neki krug biciklama, kuda NIKADA nismo
prošli, to mi formira takav nezaboravan utisak u memoriji, da sam
posle toga zahvalan i sebi, i autu, i bicikli, i svim stazama kojima
sam prošao, i ta zahvalnost mi traje nekako VEČNO. to nema cene. i
zato ponavljam sebi: kad god ti se ukaže prilika, uradi nešto što se
razlikuje od svakodnevnice. bilo šta, bilo gde, bilo kako. sedi u
auto, odvezi se na neki izlet, jurni nekim makadamom za koji tek
slutiš gde će te odvesti, i znaj da ćeš taj dan još dugo pamtiti...
samo ne dozvoli da ti rutina pređe u naviku, zavlada životom. to je
ono što nas ubija dok smo još uvek živi, što nas uspavljuje dok još u
nama ima vatre. svaka čast Lydiardu i svim ostalim trenerima, sve
pohvale redovnosti i upornosti. no dan za danom nije ono što ćemo
pamtiti, monotono tapa-tapa nije ono što će nam dati materijala za
priče kada ostarimo i počnemo sabirati utiske. prostom logikom samo
pamtimo ono što iskače iz rutine, ono što izlazi iz proseka. ne čini
me srećnim svaki dan kaskanja 10km ujutru 6km uveče. ono što me puno
više usrećuje je par mesečnih dužina u nepoznatim pravcima. ne čini me
srećnim par sati tempa uvek istim stazama i uvek istom biciklom. no
jednom mesečno otići krug na Taru od 240km, to je ono što mi napuni
baterije za ostatak leta i godine. puno sam bio ispunjeniji kada sam
trčao trke svakog vikenda i samo trčkarao (i vozikao se odmarajući)
između. naprotiv sela godina preciznog poštovanja plana treninga zbog
nekog tamo maratona, to me je činilo da se osećam kao robot, kao
polu-živ. svakom svoje odluke, svakom svoj život. no život je bolje
uživati a ne "odrađivati", trčanja i vožnje biciklom je bolje pamtiti
nego zaboravljati čim se završe. da li je bolje svaki dan truptati
neki bezlični kružić oko bloka, ili svakih 3-7-10-15 dana pokušati
nešto novo i zanimljivo, na svakome od nas je odluka. život je jedan,
odluka je jedna. kako ćemo ga potrošiti? na rutine ili na razbijanje
rutine? na utonulost u ritam ili na borbu protiv jednoličnosti? šta
hoćemo od života? samo ga proći pravom linijom ili ga malo razmrdati i
rastresti? autoput je brži i lakši, serpentine su teže ali
zanimljivije. nešto pamtimo duže, nešto zaboravljamo brže. izbor je na
nama.