ne(prijatelji)

to je ono što mi je najgore na fejsbuku. imaš prijatelje, imaš poznanike, i imaš te neke tzv zajedničke prijatelje, i na kraju zajedničke ne-prijatelje (to su valjda svi ostali koji nisu ni moji ni prijatelji mojih prijatelja) :-)
i sad sve je to lepo zamišljeno, na profilu prijatelja ti neki njegov prijatelj nešto odgovori u nekoj objavi, nekome se svidi tvoj komentar, počneš da ga primećuješ sve češće. neko stavi spot sa jutjub, ti lupiš lajk on lupi lajk i to postane redovna pojava. aha dakle slušamo i sličnu muziku. onda ga izguglaš, nađeš koji su mu rezultati, pretražiš po sećanju da li ga ipak znaš odnekle. i eto ti odjednom tap on ti pošalje zahtev, ti naravno prihvatiš jer nećeš da glumiš neku paranoičnu holivudsku lepoticu koja ima maniju gonjenja. mnoge sam potvrdio po sistemu "nikad čuo, verovatno čita blog...", a mnogima sam i poslao zahtev jer vidim da imamo toliko toga zajedničkog da prosto jedva čekam da ga upoznam uživo. i da sve bude kao u bajci stvarno sam se sa par ljudi i upoznao uživo nakon "poznanstva" na fejsu, i ispostavilo se da su to jako korisni kontakti, obostrano.
e ali, imaš i tih situacija, kada se upetljavaš s nekim ljudima koje ne poznaješ, neko negde ostavi neki komentar, ostavim ja, neko nekog ne shvati dobro, onda neko kaže nisam tako mislio, drugi kaže pa tako si napisao, onda neko treći kaže nije on takav, on je u stvari fin, i šta god ko god rekao shvatiš da je to sve jedno veliko gubljenje vremena, i da sva ta povezanost među poznanicima i prijateljima često preraste u neku mega-povezanost, u neki veliki forum gde ama baš uvek neko ima nešto da doda, da prokomentariše, i ode ti pola dana na ćaskanje sa fantomima koje ne poznaješ, pa makar ti bili i simpatični u prvom trenutku. na kraju ti ti nepoznati pojedu više vremena od poznanika kojima ne moraš ništa da objašnjavaš, ostavim ti kratak komentar šta mislim o tvojoj objavi, ti mi stisneš lajk i razumeli smo se, sve gotovo za 3 sekunde.
pa ti komentari... meni je to kao kad sad ovako sedimo i razgovaramo, rekao sam ti nešto, ne mogu svaki put da kucam privatne poruke, neko napiše status ja mu prokomentarišem, i sad ako vidim da 2 dana niko to nije dalje ni komentarisao niti je iko stisnuo da mu se sviđa, ja uvatim pa obrišem. jer će za godinu dana neki deseti i sto pedeseti poznanik kopati po arhivama tog nekog, i videće taj moj komentar koji je realno deo prošlosti, davne, a pod dva iako je na nečijem profilu, to je ipak moj komentar, moje vlasništvo, moja ideja i materija. posle mi neko kaže - što si obriso? pa eto obriso, da ne stoji tamo, koga to zanima, nemam pojma, bilo pa prošlo, rekao sam ti šta sam imao i doviđenja, teramo dalje.
na kraju ispadne da je najpametnije da stalno zamišljaš neku crvenu lampicu iznad ekrana dok si na fejsbuku, i da ti taj semafor bude opomena šta sve ne treba da uradiš jer će na kraju to da ti pojede pola dana. nikako komentar kod polu-prijatelja, nikako označavanje ni ja drugih ni drugi mene, nikako ne deliti neke albume na profilu neke grupe, 90% stvari ne treba raditi, ako želiš da izbegneš te repove koji se vuku za svim i svačim. jednom rečju, treba što više toga zadržati za sebe, jer je puno veća verovatnoća da te neko neće shvatiti, nego da hoće. shvatiće me prijatelji, ali sa njima ionako manje komuniciram preko fejsbuka, više preko poruka mejlova blogova i ostalih manje javnih načina komunikacije.
i onda gledam onaj simbol kako je cela planeta povezana, kako je fejsbuk za to zadužen, i pitam se gde sam pogrešio. pa malo razmišljam, pa shvatim da ja ustvari teško mogu da ćutim, da samo posmatram svet koji teče oko mene, a ja da ćutim sakriven u mišju rupu. znam mnoge koji tako žive, koji ni za šta nemaju komentar, verovatno o malo čemu imaju i mišljenje, ali ja nisam od tih. ja zaista poželim da upoznam zajedničkog prijatelja koga delim sa ovim ili onim, želim da prokomentarišem sve o čemu imam mišljenje, često mislim da sam u pravu ali često i shvatim da nisam bio, to mi bar nije bio problem, da se predomislim. ipak, valjda, samo pametan čovek može da se predomisli, a jedino budala uvek ostaje pri svome i odbija da sasluša druge verzije svoje istine. ali...
opet ni mene ne shvate svi onako kako ja shvatim sebe, i opet eto problema, iz najbolje namere. opet ja nešto napišem i opet se neko ne složi ali na način da ispadne da ja nisam u pravu, a ja sam u pravu iz svoje tačke gledišta koju on očigledno ne razume, i da bi se to sve objasnilo potrebno je (opet!) pola dana. i kad na kraju svi shvatimo da problema nije ni bilo, da smo se ipak razumeli, uvek nad tim prijatnim osećajem "fala bogu završilo se" stoji ogroman oblak napora koji je bio potreban da se sve ispravi, makar ako i nije bilo krivo na početku. eto zato nekad napišem pa obrišem. pogledam neki album slika i skoro ispod svake ostavim komentar. sutra pogledam opet i vidim da niko više nije ništa napisao, ko li je sve pročitao ono moje, nemam pojma, vlasnik profila je sigurno to video u notifikacijama, sačekam još par dana pa sve pobrišem. njemu sam rekao šta sam hteo, pohvalio mu album, kroz komentare se zahvalio je sam očigledno aktivno gledao te slike a ne samo tap-tap prelistao i ajd ćao. a za sve druge me je baš briga. eto tako ja razmišljam, pa kome se sviđa - sviđa, a kome ne - pa ne moram čak ni jedan Ja baš svakome da se svidim. uvek treba imati razumevanja za ljude lošeg ukusa :-)
i tako, ako ikada shvatim kako je to idealno boraviti na fejsbuku, a ja ću malo više boraviti. da odjednom imam puno više slobodnog vremena, istina je. nisam ja tamo kampovao, ali 5 minuta pre užine 10 minuta posle užine, pa pred trening gle ovaj je nešto napisao, pa odgovori, pa trt-mrt, i eto ti mic po mic to se nakupi na sat ako ne i dva dnevno kada baš stavljam neke slike albume i ostale gluposti tipa blog u stripu, za početnike.