victim of the circumstances

'el se tako piše, nisam propustio neko slovo?

sinoć sam se žalio kako nisam stigao da napišem "propisan blog", a sad mi na razglasu ide neka staromodna blues stvar pod nazivom "Talkin to Jehova" pa rekoh, hajde da se napokon ispovedim :-)
dakle ovako je to išlo - ujutru mazačina Šabačkim Putem do Raduše i nazad, par sati na poslu i drugih obaveza, popodne kratak juriš do Kaone. dakle nisam pošao na trening, nego na vožnju. ono, idem da odem i da se vratim, ako je to dovoljno pesnički sročeno. neću da idem kroz grad jer se tako odmah zakucam uz Užičku ulicu, nego, obzirom da smo na istočnom kraju grada, odem magistralom ka Obilaznici, pa se izokola prikradem Radinom Brdu, a tako namaknem i 3km više :-)

odmah nakon kilometra me prestiže neki kamiončić, i ja kao prešaltam par puta, krenem za njim, 36, 39, 44, 49, ma more mrš u tri (one stvari), prešaltam par puta natrag i vratim se u regularni ritam. nisam pošao da se trkam, nego kao što već rekoh, da odem i da se vratim. no Đavo u Meni (ima pesma od Zucchera "diavolo in me") mi ne dâ mira, kad god nanjušim priliku da uštedim malo napora, ja pokušam da je iskoristim. kako kaže stara izreka, "prilika čini lopova"...

i tako, ništa, popeo se Obilaznicom, klimam ka Kamenitovcu (šuma i istoimeni uspon kroz šumu, koji se kolokvijalno oduvek izgovara Kamen'tovac), i svo vreme primećujem da mi je sedište malo previsoko. naime pre par dana sam promenio sic, ali nikako nisam dobro podesio visinu tog novog koji je dosta tanji od starog, mrdao sam ga par mm gore pa dole, no izgleda da mi je ipak ovo malo pre"nategnuta" pozicija. stanem negde pred najjači uspon, srećom pronađoh malu 'ladovinu. izvadim mini-alat iz torbice, otvorim imbus br 5, odvrni, spusti par mm, zavrni, spakuj, kreni dalje. gle, izgleda puno bolje. yikes!!!

dalje je sve prema Kovačicama išlo regolare, bez zapinjanja ali bez gubljenja vremena. krećem nizbrdo onih 5km nazad ka reci Gradac ili kako god se zove u tom delu toka, tek prestiže me neki kombi koji na neregistrovanoj prikolici šlepa neki slupani krš. za njim jedan auto, i ja za njima, tak-tak (zvuk šaltanja) upadnem u zavetrinu. zašto bih se spuštao melanholično po vetru 35km/h ako mogu u koloni da mažem 45km/h??? čujem iza sebe motor, no nakon prve krivine je zastao i ostao iza. kilavim iza ova 2 auta koji su sa početkom jakih krivina bitno usporili, na jednom pravcu (kratkom!) pokazujem motoristi da ih obiđe, on ne reaguje, ja ih prolazim obojicu i ulećem "ušima po asfaltu" u serpentinu, i odlazim dalje. malo kasnije prolazi me motorista, vidim mu registraciju Vukovar (bratska nam HR) i shvatim da sam ga uplašio dresom sa natpisom BK MILICIONAR, nije verovao srbijanskom panduru koji mu je pokazao da slobodno opiči preko pune linije :-)

ovi auti ostadoše daleko iza, a ja nastavih da grmim nizbrdo po rupčagama svo vreme sei pitajući zar nisam pošao na laganu vožnju...

uz Kaonu sam išao opet "regolare", ništa mazanje ni dahtanje, negde na pola uspona mi neko svira, malo usporava pored mene i ja vidim da je pandurski auto. odmahujem onim blentavim pogledom "de si, kolega?!" a on mi ljubazno dovikuje (suvozač) "idu 4 kamiona, malo se skloni desno...", rekoh baš ću da se sklonim desno, nemaš pojma...
kad me je prošao prvi prešaltao sam i ubrzao sam 15 na 18km/h, za drugim sam već nagario 22km/h, za trećim 25km/h (jebote ovo je kao da sam na trkačkoj a ne na 15kg čeličnom traktoru iz prethodnog milenijuma?) a za četvrtim sa mahnito divlje ludo i psihodelično zavario na 44x15 i poleteo 30-ak km/h, sećajući se kako sam nekad davno iza kamiona na trkačkoj bicikli odvezao čitavih 3km uz Kaonu (prosečan nagib 4% ali jako loša podloga) nekih 40-45km/h i morao da se nizbrdo vraćam čitav kilometar dok nisam sreo Lolu da bi nastavili dalje lagano uzbrdo :-)

bokte koja sam ja "žrtva okolnosti", svo vreme sam u sebi gunđao... došao do vrha, okranuo nazad, i baš kao po nekom pravilu ili običaju, kako krenem nizbrdo pretekne me jedan ili dva auta, ono dok još ubrzavam sa 20 na 30, 40... i za njim još jedan, i po defaultu upadnem u takvu kolonu, mislim to se hronično ponavlja kao po nekom unapred utrvđenom sudbinskom scenariju. i šta ću, ja za njima, ispred je neki džipić, za njim neki crveni ženski autić (kojeg vozi mačo primerak!!!) a iza mene nemam pojma šta je no ne prilazi mi previše pa ga ni ne konstatujem. 

i tako nekih 3km zalamamo po krivinama, malo na pravcu moram ja da zapnem da bih se držao u koloni, a u krivinama žestoko kočim čekajući da ova 2 seronje ispred konačno magistriraju ulazak u tesne krivine... i srećom po mene, stižemo mini-kolonu od kamiona i 4-5 auta, svi se lepe jedan drugom za vrat, ja prelazim od krivine 2 po 2 auta i dolazim do kamiona, nakon jedne desne serpentine mu izlećem iz zavetrine i sprintajući ga pretičem, yee-haw nastavljam solo ludilom, opet se pitajući da li sam pošao da se provozam ili na trku????

zadnji deo spusta je po krvnički razrovanom asfaltu, dupe mi se trese kao da sam na nekom anti-celulit aparatu, dolazim do česme kod Kamenoloma, kratko zastajem da popijem par gutljaja hladne vode i tek tad me prolaze 2 auta od onih iz kolone, oba svirkaju :-) nastavljam dalje, niko me ne stiže, i opet umesto vozikanja me nešto vuče da što dalje odem pre nego me stigne ostatak kolone. ono, voleo bih da ostavim što bolji utisak ;-)
počinje uspon (5km dužine za samo 100m nadmorske, ali je put tako razrovan u prvom delu da deluje kao da je 5-6% a ne duplo blaže...) i nastavljam da "cepam" kao da sam na Svetskom Prvenstvu i da oni auti predstavljaju neku veliku grupu koja me dostiže, dok ja solo bežim ka cilju. negde na pola uspona me prolazi par auta ali ih ne prepoznajem "iz kolone", i tek 500m pred prevoj me stiže onaj kamion, za njim onaj džipić (seronjo ideš iza kamiona 10km i nijednom nisi uspeo da ga obiđeš??? a uzeo si auto od 18000E, pa stvarno, dovoljan ti je i Chevrolet Spark!!!) i još jedan crveni koji je zadržao svoju poziciju u plasmanu, pobegoše mi pred vrh uspona i fuck, ostadoh sâm sa svojim umornim nogama...

gledaj stvari pozitivno, kad više nema konkurencije, vratićeš se u svoj lagani ritam (iako je 80% treninga prošlo u neplaniranoj jurnjavi) i teraj laganini do kuće. negde između Brangovića i Dračića me prestiže još jedan kamion na najgorem mestu, sprintam uzbrdo za njim no odlazi mi, šta ću, ovo je Dan Belih Zastava, svaki put sam se predao pre nego sam pošteno zagrizao u napor. niz Kamenitovac sam se skupio kao ona stvar u ladnoj vodi, no vetar je bio spreda i nisam mogao preko 76km/h, to mi je sad standard kad nije povoljan vetar, inače ga nateram do 80.

i od kafane Fortuna opet neki auto, opet se uključuje sa strane dovoljno bezobrazno da bi me iznervirao, opet jurim za njim i opet se pitam zar nisam pošao na vozikanje a ciklomaster kaže 48 na mestu gde je skoro ravno, pa ne da se nećeš (retarde!) odmoriti od ovakve vožnje, nego ćeš da se satreš ko da si ceo dan cepao drva! niz Užičku mi niko nije izleteo, fala bogu, kad stigneš čitav do kružnog toka možeš da smatraš da si preživeo trening.

i tako, smatrajući da sam preživeo 2-gi trening u toku petka, srećno sam se navečerao kao da sam trenirao 8 puta a ne 2 puta, no svejedno sam se u subotu (tojest danas) probudio svež kao podgrejan leš. 3 sata lagane vožnje mi je prijalo kao so na živu ranu i sad sa neizvesnošću čekam nedelju i najdužu vožnju u nedelji. biće zanimljiva, kako god okreneš :-P