subota, 4. kolovoza 2012.

oi (sećanjenjenje)

na olimpijadi ide neki biciklizam na pisti, ali ja sam već u nekim svojim snovima i svetovima... ako bih se baš ono krvnički zakrenuo, namestio, video bih tv, ali nekako mi je pogled prilepljen na ovaj beskrajno beo (beli) deo ekrana, na kojem ta silna površina čeka da bude popunjena mojim slovima, rečima, mislima... pogled ka tv-u, desetine ushićenih britanaca kliče i pljeska nekom, ne znam kome. juče je đoković izgubio od mareja polufinale, i ako sam milion puta navijao da pobedi domaći igrač/vozač/trkač, jednostavno iz razloga da će više ljudi biti srećno, nego nesrećno, a pa onda ja i ovaj put ta logika došla na svoje, pa je domaći igrač usrećio svoje navijače. šta ćeš, to se menja iz dana u dan. mislim, ko je domaći. always somewhere. tako se zove pesma od scorpionsa koja mi trenutno kreće sa razglasa. bože kako me nervira što na tastaturi ide prvo zarez pa tačka, umesto obrnuto. svaki drugi put pogrešim kada kucam na slepo, misleći da ide "tačka-zarez". baš bzvz. a kao klinac nisam pojma imao da su škorpionsi nemci, mislio sam da su engleska grupa, kao i za mnogobrojne druge kraut-rock grupe, tipa birth control koja mi je bila od omiljenijih. sećam se nekog duplog uživo albuma od birth control i neke kultne pesme gamma ray, i kako mi je neki lokalni guitar hero tražio taj album da bi skidao deonice gitare sa njega, a kasnije su mi u disku zajednički poznanici pričali kako on ima neki buđav gramofon sa špenadlom umesto igle zvučnice (gramofonska terminologija) pa sam sav drhtao dok mi nije vratio ploču ali je bila u dobrom stanju, nisam ni trebao toliko da verujem glasinama... a taj album od škorpionsa, lovedrive, bio mi je prosto blesav i neverovatan, svo vreme sam krio tu ploču da je majka ne vidi, jer je scena sa omota bila takva, da neki tip na zadnjem sedištu auta rasteže žvaku, koja je sa drugog kraja zalepljena devojci na sisu!!! 
 
 
 
bože to mi je bilo neko vrhunski-grešno iskustvo, neka perverzija i izopačenost, nešto totalno neprimereno mojem uzrastu i trenutnom stepenu sazrelosti. nije mi se čak ni dopadalo, kao ostatku moje tinejdžerske družine. kao kad si totalno dete, i neko nešto opsuje, nije ti to na prvu loptu simpatično, namrštiš se. no sama muzika mi je bila simpa, svaku pesmu sam znao napamet, i uopšte taj album sam zapamtio kao jedan od naj koje sam ikada kupio. ponavljam, iako nisam znao da je grupa nemačka. ali ipak, te dve balade, always somewhere, i holiday, toliko su mi se urazale u dušu da sam ih zauvek zapamtio, ostale su deo mog genetskog koda. nešto poput drugog albuma od van halen. sad će da krene autobiografija.... dakle bila su neka dva brata, cigani, valjda joca i peca, nisam siguran, u ulazu pored mog. i taj joca, mlađi od dvojice, a par godina stariji od mene, povremeno je dovodio curu pred svoj ulaz, tipa - ona je njega dopraćala do stana :-) ja sam završavao srednju školu, majka se upravo razvela od drugog muža i opet sam bio slobodan kao ptica, ono, bez autoriteta koji bi ti rekao "utišaj muziku". a u isto vreme, skompao sam se sa par godina mlađim komšijom koji je opsesivno slušao the who, u kojima ja nisam nalazio (u to vreme) dovoljno energije, tada sam već imao ploču od tygers-of-pan-tang i lagano prelazio u jogging kroz heavy metal teritorije. i, taj klinac i ja, jedne mračne noći, popeli smo se na bandere u obližnjoj školi, i poskidali velike zvučnike od razglasa. svakom po jedan, a moj je stajao na prozoru, od trenutka kad padne mrak, pa do jutra, a nakon toga sam ga povlačio u sobu. i tako je svake noći sa mog privatnog razglasa, jer taj veliki zvonasti megafon-zvučnik 50cm prečnika je treštao kao lud, odzvanjala muzika kroz blok. i taj ciganin, mlađi od dva brata, stajao je sa svojom curom ispred svog ulaza 50m daleko, i svako veče su njih dvoje đuskali i povremeno gledali prema mom prozoru, a ja bih se svaki put brižno sakrio da me ne vide, jer bih inače virio i gledao kako se ljube :-) eto gde me sve vrate škorpionsi, i ovaj njihov album, eto primera kako neke ploče imaju tu magičnu moć da u sebi zadrže deo naše mladosti, kao što istu moć imaju neke knjige, mesta, zajednički prijatelji. već dugo vremena spremam blog o svoje prve dve ploče, mislim longplejke, ali mi previše traumatično to iskustvo i sve nekako izbegavam da ukrstim rukavice s njim. biće to samoubilački post, poput kurt kobejnosvkih samorazarajućih tekstova o (kako ga je on u autobiografiji nazvao) "mentalnom silovanju", i traumama koje su ga dovele tamo gde su ga dovele... no ne brinite, neću se ubiti puškom u svom predsoblju! sva naginjanja ka kurtu su pesničko-psihodelične prirode, a nikako bipolarno-posledične :-)
čekaj, olimpijada, hodanje, šta sam još hteo, današnji trening od 4.5 sata, neka muzika i neke uspomene/emocije koje dotična istresa iz naftalina, sve to je prosto nemoguće umešati u jedan post kao što se jako teško mešaju ulje i voda, religija i greh. 
šta još dodati, nakon ovako virtuoznog završetka posta?

Nema komentara:

Objavi komentar