nakon što smo prošlog vikenda natrpali dve dugačke vožnje i još koješta od kućnih poslovanja, pa se gotovo raspali od premora narednih nekoliko dana, ovog vikenda ćemo da budemo malo oprezniji :-) zbog špica na poslu mi je promaklo skoro sve od olimpijade, vidim jutros u vestima par nekih rezultata no obzirom da nemam vremena da uključim tv, prosto sam i nezainteresovan sa sve te silne događaje... mislim, nažalost. najviše naravno volim atletiku, koliko vidim večeras je hodanje 20km i to mi je uvek bilo zanimljivo da razmišljam o tome kako ti ljudi hodaju brže nego što većina martonaca trči. pamtim da sam jednom gledao kako hodaju 15km/h, samo se ne sećam da li su bili muškarci ili žene, a obzirom da želim da to "ponovo saznam" večeras, sada namerno neću guglati rezultate hodača i hodačica, da bi mi ta neizvesnost ne bi isparila. kroz prozor upravo gledam kako grlica hrani dva mlada koji drhte kao da ih drma struja, trebaće im još dosta dana dok ne prelete sa jelke na jabuku, tradicionalno. ne treba mi nat. geo., posmatram rast pričica direktno kroz prozor, i molim boga da ove jelke izdrže još što duže obzirom koliko su se sasušile, a jedina su nam "zavesa" između kuće i novih zgrada preko puta, samo 20-ak metara udaljenih. kada jednom ostanemo bez njih, to će doslovno biti tragedija :-( treba možda na vreme tu dole posaditi još jedno drvo, samo je problem što se do sada ništa drugo nije primilo, a dud (koji je slučajno nikao) je skroz desno ispred jabuke, dok levo na istočnom kraju dvorišta nemamo nijedno drugo drvo. da stavimo zavese na prozore nema šanse jer tako kuća deluje kao zatvor, tako da već imam neku rezervnu varijantu sa tendama/suncobranima/veštačkom jelkom od nove godine, i tako dalje. mislim, oduvek sam shvatao prozor kao nešto kroz šta treba da se gleda napolje, otud i ono kad se kaže "prozor u svet", a ne kao nešto što treba zagraditi, zatarabiti. prozori sa navučenim roletnama, to je kao i lice sa sklopljenim očima. oduvek sam zavidio (ili treba zavideo? toliko se dopisujem čas sa hrvatima čas sa slovencima čas sa raznim mešancima, da za puno reči u trenu ne znam kako je ispravno, šta je po naški a šta po njiški) ljudima koji imaju kuće "sa pogledom", ne nekoj uzvišici iznad grada, ljudima kojima u stanu ne trebaju nikakve umetničke slike ni pejzaži, ulja ni akvareli, ljudima kojima su prozori najlepša slika koju je moguće staviti u sobu. eto ja bar gledam u drvo...
počeo sam da pišem o atletici i o planovima za vikend, ugledao pticu kako sleće i shvatio da je dva ptića čekaju na grani, i nastavio da pišem o prozorima i pogledima, očima i duhu. toliko se okolo podiglo novih kuća i zgrada, sve jedna viša od druge, da prosto izgleda kako je naša kuća malo potonula u svom tom okruženju. dođe mi da se popnem na krov i da sedim gore, imam solidan pogled na sve strane osim na jug. s juga je zgradurina 100m dugačka, tj više zgrada nalepljenih jedna do druge. ovi do nas su navodno dobili dozvolu za 3 sprata a napravili 4 sprata i potkrovlje, tako da u 4 zimska meseca uopšte nemamo sunca na vidiku, totalna je senka od jutra do mraka. baš bedno. no sve te dozvole se završe ispod ruke, sazida ko god hoće i šta god hoće, sve se to reši sa jednim stančićem za nekog nadležnog, a ima tako preduzimljivih nadležnih koji u svakoj petoj zgradi imaju po garsonjeru. pametno unovčen svoj položaj "onoga ko nešto dozvoljama", ko bez nećkanja lupa pečate i potpise na sve pored čega stoji debela koverta.
ja mislim da ako se lola ne vrati iz prodavnice još pola sata, da ću se toliko odmoriti da mi se neće sedati na biciklu za ništa manje nego 6 sati, a šta ćemo onda sutra ko će ga znati. ipak sam navikao da sam već zapet u 6 ujutru, a to što danas ne idemo na posao ne znači da moramo da odugovlačimo do podne sa vožnjom. juče sam baš bio kljoknut, nije mi se uopšte stiskalo po pedalama, mada smo ipak otišli do kaone (745m) i nazad. ne znam otkad je put u planine postao odmarajuće vožnja, u odlasku smo sreli toliko auta kao da je pola vojvodine zapucalo na more baš tog jutra, a u povratku smo sreli najšereniju moguću družinu na biciklama. ovo zaslužuje poseban blog :-)
dakle nailazi tip koji vuče iza bicikle prikolicu, baš na najjačem usponu krivuda i doslovno jedva izlazi, iza njega nešto prašti, nailazi neki isus kovrdžave crne grive koji vuče još jednu prikolicu iz koje trešti muzika sa 100dB, nemam pojma čime se to napaja, verovatno vuče i neku akumulatorčinu. nešto iza neki rekreativci, da ne kažem, nema veze, svi nas pogledaju tupo i nastave dalje, ja bih mahnuo ali od 10 ljudi nisam ni imao kome, svako je prošao kao da smo providni a mi smo išli nizbrdo 65km/h a oni uzbrdo 10km/h ako i toliko, dakle imali su puno više vremena da posmatraju šta im nailazi u susret. pa jedna cura, sa mtb-om na čijoj guvernali stoje dva ogledala king-size maltene kao na autima koji vuku kamp prikolice :-) pa druga cura u suknji, pa treća u kupaćem kostimu, između njih dve tip koji je na glavu stavio peškir koji mu vijori preko ramena, a da mu ga vetar ne bi odneo on je na vrh glave natakario kacigu koja pak ne može da nasedne kako treba nego stoji iznad glave kao neka džinovska punđa. bio je još jedan koji je stajao pored puta i nešto posmatrao biciklu, no nisam imao vremena da pitam treba li neka pomoć jer smo stigli kući samo 20' pre posla i svo vreme smo imali to otkucavanje sata u podsvesti. ma šta u podsvesti, stajao mi je sat na ciklomasteru i na svakih par minuta samo kontrolisao gde smo i koliko nam je još preostalo fore do kuće. pogledah tog koji stoji i prolete mi kroz glavu izmenjeni text od đonija štulića "čini se da ga bicikla ne sluša, on bi htio da ona sama vozi" :-) tek kasnije smo se setili da je to društvo krenulo najverovatnije u guču, ako je to uopšte sada, nije da sam baš informisan o ičemu pa ni o tome. ako ne onda idu negde na letovanje, samo ne znam dokle će stići onako golišavi po ovolikoj vrućini i suncu...
dakle nailazi tip koji vuče iza bicikle prikolicu, baš na najjačem usponu krivuda i doslovno jedva izlazi, iza njega nešto prašti, nailazi neki isus kovrdžave crne grive koji vuče još jednu prikolicu iz koje trešti muzika sa 100dB, nemam pojma čime se to napaja, verovatno vuče i neku akumulatorčinu. nešto iza neki rekreativci, da ne kažem, nema veze, svi nas pogledaju tupo i nastave dalje, ja bih mahnuo ali od 10 ljudi nisam ni imao kome, svako je prošao kao da smo providni a mi smo išli nizbrdo 65km/h a oni uzbrdo 10km/h ako i toliko, dakle imali su puno više vremena da posmatraju šta im nailazi u susret. pa jedna cura, sa mtb-om na čijoj guvernali stoje dva ogledala king-size maltene kao na autima koji vuku kamp prikolice :-) pa druga cura u suknji, pa treća u kupaćem kostimu, između njih dve tip koji je na glavu stavio peškir koji mu vijori preko ramena, a da mu ga vetar ne bi odneo on je na vrh glave natakario kacigu koja pak ne može da nasedne kako treba nego stoji iznad glave kao neka džinovska punđa. bio je još jedan koji je stajao pored puta i nešto posmatrao biciklu, no nisam imao vremena da pitam treba li neka pomoć jer smo stigli kući samo 20' pre posla i svo vreme smo imali to otkucavanje sata u podsvesti. ma šta u podsvesti, stajao mi je sat na ciklomasteru i na svakih par minuta samo kontrolisao gde smo i koliko nam je još preostalo fore do kuće. pogledah tog koji stoji i prolete mi kroz glavu izmenjeni text od đonija štulića "čini se da ga bicikla ne sluša, on bi htio da ona sama vozi" :-) tek kasnije smo se setili da je to društvo krenulo najverovatnije u guču, ako je to uopšte sada, nije da sam baš informisan o ičemu pa ni o tome. ako ne onda idu negde na letovanje, samo ne znam dokle će stići onako golišavi po ovolikoj vrućini i suncu...
Nema komentara:
Objavi komentar