trka 3 minuta a blog 3 sata kao maraton :-)

Ostaviću za kasnije, puno kasnije, detalj o dužini jučerašnjeg trčanja. Kad sednem popodne u fotelju i zavalim se, polako ću da pokušam da se prisetim svih zagrevanja ubrzanja i rastrčavanja koje sam nakupio tokom tih par sati čekanja "hoće start - neće start".

Počelo je gotovo idilično kada sam ujutru pogledao nekoliko kalendara trka i neočekivano na sajtu trkač.net pronašao najavu Svetosavske trke. Prekopiram ja to u Word i ostavim da mi stoji otvoreno tokom celog prepodneva, da bih dobro zapamtio. Deca pa štafete, pa VETERANI u 13h40, pa vojska u 13h50, pa juniorke/seniorke pa glavna muška trka. Ja ću da krenem oko 13h, rekoh, dokaskam do tamo, uzmem ceduljicu i popunim, 20-ak minuta trčkaranja i 10-ak minuta ubrzanja u nekoj daljoj ulici kuda prolazi trka pa malo za grupom klinaca malo za grupom klinki i super. Posle toga mogu da rastrčim još koliko bude eventualno kasnio naš start.

MEĐUTIM, dolaskom na mesto prijavljivanja srećem kolege veterane (nije mi jasno da neko može da dođe iz drugog grada zbog trke od 1km u kojoj nema ni nagrada ni ničega, ne računajući medalje za prvih 3) i nalazim odštampane letke koji kao i svake prethodne godine ponavljaju istu šemu: sve trke jedna za drugom, i VETERANI NA KRAJU. Tričavih SAT vremena kasnije!

Da ne bih stajao u mestu i smrzavao se kao debil, malo sam trčao ulicom koja po sredini preseca krug, i išao da "sa one strane" pogledam kako se razvija koja trka, a imao sam sreće da su naše klinke iz Kluba trčale 4km (4 kruga) pa sam se pored njih sit natrčao napred-nazad i tako ostao zagrejan.

Pazite ovu foru. Pre nekoliko godina sam dobio zadatak od Organizatora da precizno izmerim taj krug, mada sam od ranije znao da je na biciklističkim trkama svaki krug 1km i gotovo. Sednem ja na biciklu, i unutrašnjim rubom ulice (u smeru kazaljke na satu) najkraćim putem izmerim da krug ima 970m. Dakle na biciklističkoj trci je sigurno 1km dugačak, jer ispred i iza svake raskrsnice doslovno "češeš" SPOLJNI ivičnjak, da bi imao "što manje oštro" skretanje, i zadržao što veću brzinu.

Nakon toga su u akciju stupili Lud i Zbunjen pa je neko došao na ideju da je krug dugačak 800m, verovatno zbog dečijih trka, da ne bi onih 1000m zvučalo previše. Ako je svaka Valjevska ulica u proseku dugačka 165m, VRLO LAKO je izračunati svaki mogući krug po gradu, no eto...

Da stvar bude zaista KOMIČNA, juče su

- juniorke i seniorke trčale trku od 3km, ČETIRI KRUGA

- juniori i seniori su trčali trku od 5km, PET KRUGOVA !!!! :-)

Mislim da Amela Terzić nije ni sanjala da trčeći onako krvnički još uvek ne može da pređe 3km ispod 13 minuta :-) Sreća njena da na ovoj trci nije morala da istrči neku normu inače se ne bi kvalifikovala ni za prvenstvo Osnovnih Škola. No zato je Barnabaš Bene u duhu nacionalne filozofije zapucao u Valjevo na dan pred čuveni Beli Kros, da napravi podražaj pred važnu trku i usput da novčanom nagradom dopuni rezervoar za povratak kući. Čak je doveo još jednog sunarodnika koji je završio treći i pokupio i on nešto siće, pa sad mogu da se vrate i auto-putem a ne moraju starim putem da se guraju sa kamionima kroz kroz Srbobran i Bačku Topolu.

Nakon trke curica se opet odnekle pojavio Ninković pa smo zajedno nastavili zagrevanje. Nikad nisam voleo da se s njim zagrevam jer po pravilu usput zaspim :-) Kakvo mu je to zagrevanje na pulsu 77 nije mi nikada bilo jasno, pa sam po staroj šemi (kad god se s njim predugo i prelagano zagrevam) jedva dočekao trku Seniora i za njima napravio nekoliko promena i ubrzanja. Lep osećaj kad malo ideš pored prve grupe i onda im lupiš kontru, pa na sledećem semaforu usporiš da ih sačekaš i izvadiš telefon da ih slikaš :-)

Ninković se svo vreme zezao kako će da trči trku veterana no naravno da mu nisam verovao, pa je u jednom trenutku došlo do smešne situacije kada me je pred Čelikovićem pitao "Sale jel možeš ti ovo da pobediš, da ja ne startujem?" a ja ga najozbiljnije upitam "Seniorsku ili Veteransku trku?". Posle par sekundi svi prasnemo u smeh jer koliko god ja bio dobar ipak Barnabaš Bene i Mirko Petrović nisu za potcenjivanje :-)

Posle tog zagrevanja produženog sa originalnih pola sata na skoro dva sata, stopala su mi bila full mokra i hladna a ni ostatak tela nije bio bolji. Kako se zaustavim postane mi odmah hladno, a još sam jednoj maloj iz kluba na pola njene trke dao svoje rukavice, pa sam posle morao da je jurim i tražim da mi u cilju bar ne amputiraju šake, ako će već sve ostalo. Jedina pozitivna stvar u svemu je bila što sam do najmanjeg detalja prostudirao stazu i zapamtio sve najveće baruštine na ulascima i izlascima iz krivina/raskrsnica, pa je možda i to bio detalj koji mi je doneo tu jednu odlučujuću sekundu u cilju.

Kad sam shvatio da su svi juniori prestignuti za krug još uvek na stazi i da im se nigde ne žuri, skoknuo sam do Salona koji je na 180m od starta/cilja, računajući da tamo ostavim trenerku kapu i rukavice, no zadržao sam se neočekivano i par minuta u wc-u :-) Kada sam istrčao na ulicu plašeći se da možda kasnim, tek je odjeknuo pucanj za start vojske i policije, pa sam odmah sa trotoara strčao na ulicu i sa strane da nikome ne smetam otrčao trku sa prvima od njih. Oni su išli produženi krug za još 2 ulice, dakle negde oko 1330m, no zvanično im je staza bila dugačka 2km. "Bolje zvuči", jer je valjda sramota da oružane snage trče kraće, a i na ovih kilometar-i-malko su prohodali svi osim prvih 5-6...

Pred start naše trke vidim da se Nine stvarno skinuo u helanke i dres, a iz kratke razmene mišljenja sa Radišom Simićem vidim da je ovaj zbog toga malo neraspoložen. Simke naime često ide na stadion i tamo radi neke deonice i ubrzanja i štatijaznam tempo, a kad je loše vreme trči na traci u obližnjoj teretani - on nije turista i explorer kao ja, i kad su ga jednom zajednički poznanici vodili na trčanje po planinarskim stazama oko reke Gradac živ se istraumirao i sad ga stalno zezaju. Jednom smo trčali ovu trku zajedno i obzirom da sam se ja sa starta zalepio za zadnji branik policijskog auta i više se nisam okretao nazad, pored tih mojih 2'44'' niko nije imao šanse, baš kao što sam ja pretpostavljao da juče nemam šanse kada sam njega i Ninkovića video na startu. Još je tu bilo nekoliko VEOMA FIT veterana koje ne poznajem i koji su svi delovali 10 godina mlađi, tako da od svih tih trenera-bivših-profija koji su doveli decu na trku pa sad i oni trče kao veterani, zaista nisam znao čemu mogu da se nadam.

Sa skice staze se vidi da se trči krug od 2 ulice dužine x 1 ulicu širine, total 6 ulica iliti "oko dva kvarta". Start i cilj je u samom centru grada na proširenju - malom trgu. Plavom linijom sam nacrtao kuda sam ja to merio biciklom, a crvenom linijom sam otprilike dočarao kako to izgleda prilikom trčanja. Uz unutrašnju ivicu su bare i bljuzga i puno je brže trčati po sredini gde je najmanje vode, a čak i pri ovim brzinama od 20-ak km/h te inercija dovoljno izbaci da je nemoguće ostati previše ka unutrašnjoj ivici. Zbog toga realno računam da je na trci staza dugačka jako blizu 1000m, "koji metar gore-dole".

80m

Kao u pesmi Bijelog Dugmeta, "drumovi odoše a ja ostah", svi su jurnuli za Ninkovićem a ja sam ostao sa spoljne strane gledajući u čudu šta se to ispred mene događa. Kao da je na startu biciklističke trke neko svima dao trkačke bicikle a meni Pony!

170m

Do prve raskrsnice pretičem samo jednog, a valjda su iza mene ostali samo dvojica, od čega je jedan trčao u perjanoj jakni sa kapuljačom! Iza raskrsnice bacam brz pogled na desno i vidim ispred Salona taštu kako pogledom prati prvu grupu i traži mene - ajoj sramote, a ja skroz među zadnjima! :-(

250m

Do sredine druge ulice prilazim još dvojici i vidim kako se cela grupa razvlači, napred prepoznajem Simketa u grupi sa još 4-com i iza njih par ljudi, i deluje mi da svi odlaze sve dalje i dalje.

330m

Na drugoj raskrsnici jedan od ovih koje stižem odlučuje da skrati stazu po trotoaru no zbog snega i bljuzge toliko usporava da nakon skretanja dolazi iza mene, koji sam u podosta širokom luku skrenuo bez usporavanja. Odmah na izlasku iz krivine hvatam na nišan sledećeg.

420m

Prilazim sledećoj raskrsnici i par sekundi ozbiljno razmišljam da tu stanem, i da prečicom levo odem na cilj. Vidim da je ispred mene masa ljudi, ne deluje mi da ikoga stižem, a uopšte mi se ne trči brže od ovoga...

500m

Prolazim onoga kojeg sam držao "na nišanu" i vidim da se napred stvari raspliću. Više to nije jedna grupica koja juri na par desetina metara iza Ninkovića, nego su se pocepali i sad je "kud koji mili moji". Upravo od te raskrsnice mi se neki prekidač aktivira i shvatam da ustvari trčim sa premalo zalaganja. Ipak ovo nije trka na 10km!

580m

Tokom sledeće ulice pravim malu promenu igrajući se idejom da stignem bar nekog ispred, kad bilo, i kako bilo. Obzirom da je grad napravljen uz Kolubaru, sve ulice "vise" i sada trčimo "uzvodno". To se na trčanju ne primećuje naročito, više na bicikli, ali juče je duvao jak vetar u grudi pa je taj pravac bio osetno teži za trčanje nego ciljni pravac koji ide "nizvodno".

670m

Do sledeće raskrsnice uspevam da trčeći na prednjem delu stopala solidno povećam brzinu (ili mi se bar tako učinilo) i prestižem jednog, a u samoj raskrsnici još jednog koji mi je zauzeo planiranu putanju pa sam trčeći okolo prošao kroz pravo jezero na ulici i usput izgubio par metara... Vidim ispred sebe sve: Ninkovića daleko ispred, nekog visokog iza njega, vidim Simketa na 30m ispred, i na sredini između njega i mene još jednog u plavom dresu Užica.

750m

Do pola tog pravca sam već prebacio u PETU brzinu i počeo da se prisećam kako se trči 1000m. Samo što je bilo prekasno :-( Zamahujem rukama, približavam se vidno tom 4-om i javlja mi se tračak nade da ako se ne raspadnem, ima šanse da ga isfiniširam u ciljnom pravcu. Pred krivinu se Čeliković dere na njega što je četvrti a ja razmišljam da možda neće biti ni 4-ti ako ga uhvatim.

840-860m

Prolećem kroz raskrsnicu trudeći se da ne izgubim ni delić brzine, i dok pored staze neka devojka viče "Ajde Simkeeee!" ja pokušavam da prebacim u neku PETU-I-PO brzinu i maltene da već finiširam. Ako nije prerano za sprint? Ma nije rano, noge su mi odjednom čist dinamit. Ne mogu da zapnem toliko jako koliko imam snage, ne mogu da vrtim kolenima toliko brzo koliko želim. Trčao bih duplo brže samo da UMEM, a energije odjednom imam za bacanje. Poslednjih 160m treba podeliti na još sitnije detalje, kao u onim naučnim emisijama gde snimaju eksplozije sa super-brzim kamerama.

880m

Pretičem tog sada ex-4-og, i vidim Simketa ispred sebe, na beznadežnoj udaljenosti. Istovremeno osećam zadovoljstvo što sam makar 4-ti jer sam na početku u onoj "zaspao na startu" komediji bio skoro poslednji, i nezadovoljstvo što vidim da ipak neću ući u željene 3 pozicije i popeti se na postolje. Preovladava onaj loš osećaj, naravno.

900m

Finiš polako postaje sprint. Nema šanse da stignem Simića ali to ne znači da moram da rastrčim poslednjih 100 metara? Ne mogu da odredim koliko je ispred, ali to je svakako predaleko. U tom času zbog "nizvodnosti" ciljnog pravca osećam kako prosto dobijam dodatnu brzinu, valjda su se noge polako navikle na tako brzo trčanje i deluje mi da pravim 120 dvokoraka u minutu.

920m

Treba imati u vidu da ovo čitanje ide sporije od toga kako se trka odvijala, a tek je u mojoj glavi bila takva eksplozija da bih opisivajući sve to napravio utisak da sam poslednjih 100 metara trčao sat vremena :-) Tek tih 20m, to je prilika za računicu. Korakom od 1.67m mi treba 6 koraka za 10m, dakle 60 koraka za 100m (nemojte to porediti da Boltom!). Ako sam na trci napravio prosek od 20km/h, verovatno je finiš bio znatno iznad proseka a prvih 500m bitno ispod, pa iz iskustva i trčanja 200-tki i 400-tki na stadionu verujem da je sam kraj bio oko 23-24km/h. To je oko 2.5 minuta po kilometru, odnosno 15 sekundi za 100m. Rekao sam da je (bez obzira što je to kraj trke od 3 minuta) bilo i nežno nizvodno, i vetar u leđa. I pazi sad, ako pređeš 100m za 15 sekundi, i usput napraviš 60 koraka, to znači da na 4x dužoj daljini od 400m napraviš 240 koraka u minutu, što je tačno frekvencija od 120 dvokoraka/min koju sam malopre "procenio". Znao sam da sam Čarobnjak, ali upravo sam i samog sebe zadivio...

930m

Vidim da ga stižem, to jest ne "stižem" ga nego mu se približavam, a to nije isto. Vidim da ga neću prestići, iako vidim da doslovno "letim" a on samo onako "trči", no sasvim lepo i jasno vidim kako sam ostao kratak. Opet ono čuveno "da je trka bila samo 50m duža...". Ne osećam ni žalost što ću pored takvog divljeg finiša biti 4-ti, ne osećam ni nezadovoljstvo što ne mogu da trčim JOŠ brže pa da ga kao na motoru prestignem u zadnjem metru, samo osećam neki BES. I to ono, BES NAD BESOVIMA. Ne bih ništa vikao, ne bih nikog ubio, probušio asfalt ni spalio ciljni balon, jednostavno bih se najradije zapalio i eksplodirao u toj brzini, kao kometa kada uđe u atmosferu.

950m

Tu negde se niodakle pojavljuje prvi tračak nade. To još uvek nije nada da ću ga prestići, nego u tom trenutku vidim neku šansu da ako JOŠ MALO UBRZAM (jebote gde ćeš brže???) mogu da uđem tik na njegovim petama, gotovo pa da ga očešem ramenom o rame. U tom času mi proleće kroz glavu... ne sećanje, ne slika, samo ideja, neka maglovita akcija, kako smo u Novom Sadu finiširali na kraju polumaratona (i tada je neka ženska u zadnjoj krivini vikala "Ajde Simke", da ne poveruješ!) i kako sam nakon 300m krvničkog juriša ubacio u tu 6-tu brzinu i napravio takvo ubrzanje u zadnjih 60m da sam ga stručnim rečnikom "ostavio u mestu".

960m

U meni se budi instinkt lava koji vidi gazelu koja posustaje. Osećam se kao usisivač koji proždire sve ispred sebe i na tih nekoliko koraka od cilja shvatam da je SVE MOGUĆE! Vidim Simketa onako mršavog i tanušnog - koliko god radio deonica on je uvek bio tako maratonski građen, kao peruška. Ja naprotiv kao zahuktala lokomotiva cepam vazduh ispred sebe i u stotinki sekunde mi proleće glupost kroz glavu "e radio sam i ja ona ubrzanja 100m/100m, hah!" :-) Kao da jedan trening u godinu dana može od labuda da napravi jastreba.

970m

Više ne znam da li ja sve više ubrzavam ili on sve više usporava, prilazim mu kao kada kasniš na trku i na autoputu pretičeš neke penzose u Spačeku koji idu jednim točkom kroz zaustavnu traku da nikome ne bi smetali. Ono, wroooommmm, fiju, sad su daleko ispred i odjednom kao da ih je uragan odvukao negde u rikverc, više ni traga od njih.

980m

Brate, moj je! Trčim i ne verujem, razlika se sa 30-20-15-12-10-8-6 ... metara istopila i DOSLOVNO se osećam kao kada autom ulaziš u "makaze". Postoji onaj trenutak kada ablenduješ nekome iz drugog pravca "ej ja ovde možda malo glupo pretičem ali ajde malo uspori da ne napravimo mešano meso", a postoji i onaj trenutak kada se neko pojavljuje iz suprotnog pravca i ON TEBI ablenduje gunđajući a ti samo uletiš nazad u svoju traku i posle 50m mu neobavezno odmahneš "opusti se čoveče, puno sam brži nego što ti se učinilo".

990m

Onaj bes se u međuvremenu pretvorio u adrenalinsko sirće, a sada se samo nakon par sekundi adrenalin pretapa u neko neizmerno zadovoljstvo, i istovremeno u - sažaljenje. Nećete verovati ali tih zadnjih 5 sekundi sam bio prosto razočaran, gledajući čoveka koji je tako sebe uništio da ne može da se odbrani u tih pišljivih poslednjih 50-ak metara. Antilopa koja će biti dograbljena i oborena na zemlju šapetinom od 20 kila, zec koji će u trku biti zagrižen za butinu, uvek su mi bile mučne te slike a sad odjednom vidim sebe u toj mrskoj ulozi predatora.

995m

Prolećem pored njega kao tajfun, u neverici. U teškoj neverici. Odjednom je isparila i sreća i euforija i adrenalin i sažaljenje. Pravim poslednjih 3-4 koraka ka cilju i u glavi mi trešti "NIJE MOGUĆEEEE???". Eto samo to. U tom času shvatam da sam celih poslednjih 10 sekundi čuo neka navijanja i vrištanja, a nemam pojma ni ko je navijao ni za koga. Korak pred ciljem već ne vidim ništa iza svog desnog ramena, čujem Trenera kako uzbuđeno pokazuje sudijama u mom pravcu "OVAJ je treći! OVAJ je treći!!!" a sudija mu odgovara "vidim, vidim..." i u tom času postajem svestan da sam treći.

1000m

Ispred mene se niodakle spušta nekakva bela rampa, i zamalo otkidam ruku ženi koja je pružila ruku u beloj jakni da bi mi uzela one ceduljice koje sudije poređaju po redosledu ulaska i tako sortiraju plasman. Nakon dobrih 20m uspevam da se zaustavim i krenem nazad uz komentar "pa ako ste mislili u onoj brzini još i papirić da vam dodam..." i oboje se smejemo njenom entuzijazmu i mojoj iskrenosti.

1030m

Pritrčavaju mi klinke iz Kluba, Lola, padaju poljupci i čestitke, Nine mi se smeje "auh čoveče šta si uradio", pristižu ostali koji ulaze u cilj, rukujemo se svako sa svakim mada ne znamo zašto, i odjednom su svi tu osim ljutog konkurenta :-) Neko reče kako je "planirao da pobedi" pa je onda možda razumljivo da mu je i razočaranje veće, mada ovako kad nas je sve iskulirao ostaće mi nejasno da li je bio nadrndan što nije pobedio trku, ili što nije pobedio makar mene. Kad se sretnemo posle mesec dana to više neću moći da odgonetnem, a u onom trenutku posle trke sam verovatno mogao. Ma nema veze. Nije Svetsko...

Malo je to pitanje sportske fiziologije, a možeš i filozofski da ga posmatraš. Da se ovi ispred nisu zaleteli, ne bi mi napravili toliku prednost, ali bi se istovremeno manje raspali pred kraj. Stigao sam ih baš zato što su napravili preveliku prednost, i zbog toga sam ih stigao baš tako brzo. Kao Boržakovski. Gledajući njega uvek je izgledalo kao da neka nevidljiva sila u ciljnom pravcu zaustavlja sve ostale. Tj ne "kao", neka nevidljiva sila ih i zaustavlja, a zove se zamor. Nema goreg osećaja nego kad "iscuriš" na 90% trke i kada ne možeš da odbiješ nijedan napad, kada ti je ulazak u cilj istovremeno i predaja. Sad više nemam pojma da li sam ja zaista TOLIKO sporo krenuo, ili sam ipak otrčao dobru trku. Ispalo je da mi je (prema tuđim štopericama) ciljno vreme negde između 2'57'' i 2'59'', a nisam verovao da sam sposoban za hiljadarku ispod 3'10'' čak i da mi patike nisu mokre a noge polu-umorne. Jbg 2 dana ranije sam biciklom išao na Divčibare i upao u vejavicu i pljusak, a dan pred trku sam išao na "lagano trčanje" od sat i po po brdima. Da sam ovo shvatio kao Trku možda sam mogao i ja da krenem u toj grupi prvih pa eventualno da gledam tog koji je završio drugi, a ne ove ostale zaletače? Ma daj. Nije Svetsko, rekoh već...

Zjec in the movies

Ovo danas je bilo kao... jel znate šta?

Ovo je bilo kao kad te društvo pozove u bioskop,

a ti kažeš - ne mogu, spava mi se. Sutra me čeka težak dan.

I legneš, i u sred noći skočiš kao gromom pogođen!

Shvatiš da si sanjao nešto tako ludo,

da mu nijedan bioskop ne može ni primirisati.

Zatim ostaneš pola noći budan, razmišljajući o tome.

Kako je mogao čitav film od dva sata,

da se nabije u pola minuta sna? 

Ali... treba ipak srediti utiske.

Ne baškari se baš svakog dana 

na podijumu pored Sretena Ninkovića :-)

Idem sad da ateriram u fotelju i da blejim u TV,

a blog o tom Time-Space će malo da sačeka.

trka?

Ja pre par dana lepo i kulturno onemogućim da mi pretraživači vide blog kad vidim u zadnja 24 sata mi dolazili i oni što traže bosanca na floridi i pekmez od kajsija i lava Klarensa i da te bog sačuva šta još ne! Možda je moja ubeđenost da mi blog čitaju samo kolege po sportu ipak pogrešna? 

Ako je u zadnjih pola godine 30,000 ljudi došlo zbog 200-ak postova, ispadne otprilike 150 poseta po postu iliti po danu (nekog meseca bude više a nekog manje) što mora biti malo preterano obzirom da kod mene nema "komentarske žurke" kao kod nekih, pa onda nema ni onih koji po ceo dan stiskaju refresh da bi videli ima li šta novo...

 

Kako bilo, nema ovde nikakvih državnih tajni ni kršenja Hipokratove zakletve tako da ako neko i zaluta, njegov problem :-) A ja ću i dalje raditi na tome da smanjim broj padobranaca jer ipak ovo pišem zbog poznanika i kolega a ne zbog besposlenih Guglaša.

Pa eto, juče sam otrčao laganih 17km sa samo xxx uspona... Nisam nikada izračunao tačno taj krug, dakle sa 180 na 435m, pa nizbrdo na 290m, pa uzbrdo na 393m, pa odatle pretežno nizbrdo sa par kontra uspona od 10, 20, i 30m... sa još par vidnije "visećih" ulica po par metara gore-dole, sve dođe negde oko 420m uspona! Jeeeee!!! Ništa bez topografske karte! Gledajući u ciklomaster sa altimetrom došao bih do 390m, a stariji modeli Garmina bi stigli i do 789m, kao da sam sa sobom nosio padobran ;-)

Dakle TRKA!

Za dva sata počinje manifestacija zvana SvetoSavska_Trka koju sam trčao, koliko se sećam, 3 puta. Ako sam iole ozbiljno počeo da trčkaram pre 9 godina, to znači da sam trčao svake treće godine no nije baš tako bilo. Mislim da sam te 3 trke otrčao u razmaku od 4 godine, mada ni to nisam siguran a mrzi me da listam sveske zbog takve gluposti. Pamtim da sam jednom trčao 1000m, i da sam 2x trčao 5000m. Onom hiljadarkom sam bio zadovoljan jer sam se oporavljao od povrede kolena i vrlo malo sam trčao, a sećam se kada sam pobedio, da sam sutradan odneo Ortopedu i med. Sestrama nekoliko parčića torte :-) Dva "petaka" sam pak otrčao nezadovoljavajuće, valjda mi je 5km predugačko za ovako hladan termin održavanja. Svaki put sam ostajao među poslednjim Juniorima i sa njima se jurio do kraja trke, a propadala je i moja čuvena taktika da trčim ravnomerno jer je po pravilu svaki krug bio par sekundi sporiji od prethodnog. Teoretski se može brže istrčati 5km, no idiotski je prva dva kruga trčati 50m iza poslednje grupice samo da bi ih pred kraj ionako prošao, tako da sam na takvim trkama uvek poštovao "logiku stada ovaca" - nikad nemoj biti poslednji jer će te pojesti Vuk :-)

A da ni danas ne bude bolje, opet se pobrinulo vreme:

Napolju je -3 sa par cm snega, sa obećanjem da će se u podne podići do tropskih -2. Šteta što trka nije sutra jer će bar ulice biti "samo vlažne" a sada uz ovaj neprestani sneg stalno stoji centimetar bljuzge. Što je najgore, kada počne trka ulice će se zatvoriti za saobraćaj pa će snega od jedne do druge trke biti sve više, da bi one poslednje bile po pravilu najgore: seniorke 3km, seniori 5km, i veterani 1km. 

Jutros sam sat vremena čistio sneg, sa nešto pešačenja između, da bih očistio i ispred Lokala. Nakon toga sat vremena šetnje sa kučićima pored reke, pa još malo čišćenja, i uz ono jučerašnje trčkaranje od sat i po kroz vetar i vejavicu, računam da ću do podne biti dovoljno odmoran za trku. Šta god to značilo. 

- šta planiraš za danas?

- ma ništa, samo da završim.

- pa koliko je dugačka trka???

- kilometar!!! :-)

Ako bude samo par penzionera na startu, ne verujem ni da ću trčati. Voleo bih da dođe bar neko od ovih što treniraju na stazi i koje ja oderem na polumaratonima a oni meni isteraju dušu na nos na krosevima od par kilometara. Uvek je zanimljivije i inspirativnije biti drugi ili treći sa 5 metara zaostatka, nego prvi među nejednakima, sa 50 metara prednosti. Ja sam oduvek Luzerom smatrao ovog drugog, nikad onog prvog. Bumo vidli :-)

Prva Pratilja

Skinuo sam onaj mega turbo džambo hiper spisak od 500 najboljih rock pesama prema mišljenju stručnog žirija časopisa KK (Kotrljajući Kamičak), to jest prekinuo mi se download nakon 484 pesme i ne pada mi na pamet da opet skidam celih 4GB zbog preostalih 16 stvarčica. Te pesme su ionako poslednje na listi i nijedna ne može ni primirisati polovini stvari od Skloništa, Azre, EKV-a, Pop Mašine, i desetak drugih koji nisu ni bili u kokurenciji za taj spisak. Jutros mi palo na pamet da pogledam čega tu sve ima, nakon mesec dana otkako sam to skinuo :-) Stisnem u Windows Exploreru da mi se doda kolona Length i poređam ih po dužini. Zanimljivo. Najdužu sam odmah obrisao i tako oslobodio 34MB prostora na disku, jebote to je ceo foto album sa jednog dužeg bici treninga. A sve je stalo u samo jednu stvar, The Sugarhill Gang - Rapper's Delight. Bljak. Ako je ta recitacija "muzika", onda je i "Ne daj se Ines". Ma daj, mislim, stvaaaarno? Druga po redu je The End od Doorsa, dobro to sam znao da je dugačko. Pa ide Desolation Row od Dylana, taj kad se raspiše zajebe i moje blogove, tako da me ništa ne čudi da je mogao da trabunja 11.5 minuta a da nije uzeo vazduha. Ne znam ništa o toj pesmi, njegove stvari moraš da slušaš tako da otvoriš u jednom prozoru tekst i da pažljivo pratiš priču kao neki roman, inače nema smisla. Čujem da prvo pominje Pepeljugu a zatim Romea, biće da je nešto pobrkao lončiće, ili sam ja nešto prečuo... Pa zatim ide Marquee Moon od Televisiona, iskreno to je moglo da stane i u duplo kraće od nepunih 11 minuta. Pa zatim sledi Free Bird, dobro to je klasika, mada u biti jako liči na Stairway to heaven koja je samo 4 pozicije iza, jer imaju taj sličan štos da prvo ide pola pesme lagano pa zatim pola pesme jako, nešto kao stavovi u klasičnoj muzici. U te 3 pozicije između se uglavio Princ sa Purple Rain, njega nisam nikad voleo ali ta pesma mi se svidela iz prve još dok sam gledao MTV, mada mi je spot bio pederski kao i svi njegovi spotovi uostalom. Iza njega je Who - Won't be fooled again za koju takođe nisam imao pojma da traje više od jedne obične rock pesme, i treća uglavljena je Kashmir koji mi je zbog onog uvrnutog rifa bez kraja i početka oduvek delovao kao da sam pustio kasetu kojoj traka ide u krug i u krug i opet u krug... Iza Stepenica za nebo ide Visions of Johanna od Boba Dylana za koju nisam siguran ni da sam je ikada pošteno čuo/primetio, verovatno mi se uvek prekotrlja unutar nekog albuma i prosto se ničim ne istakne. Nema tu ni melodije ni rifa ni ničega, kao da se švercuješ na teretnom vozu i pevaš sa krova jednog od vagona, a ono kotrljanje ispod računaš kao muzičku podlogu. Eto to je najdužih 10 stvari, od 500 najboljih pesama svih vremena. Zanimljivo je da je Suite: Judy Blue Eyes tek na 15-om mestu, a da se na 19-to uglavila Hey Jude, zahvaljujući onih par minuta beskonačnog vrištanja "Džude-Džude-Džude-Jea-Jea-Jea-Jea" na kraju. Tek zajebali su Leyla za jednu sekundu i potisnuli je na 20-to mesto. "Džud 19-ta, Lejla 20-ta", zvuči kao eliminacija na izboru za mis Donjeg Vakufa. Kad ti ovako započne dan, ni nastavak garant ne može da razočara...

Kao potvrdu da sam nepismen prilažem izgled ove stranice u trenutku kada stisnem na proveru pravopisa, sad bi me Učiteljica ubila da ovo vidi!

akutni pahuljizam

ona - oprali su ulicu, nije čudo što će da padne sneg :-)
ja - onda možeš napokon i ti na trčanje?
ona - a što?
ja - pa bar ćeš znati da ne pada sneg zbog tvog trčanja :-)

no sneg je počeo puno ranije.
ovako je to išlo. kad sam biciklom izašao iznad grada i smoga, morao sam da skinem jedan dres da mi ne bi bilo pretoplo. nakon toga je kao nešto duvalo no nije mi preterano smetalo. e nakon nakon toga toga, duvalo je puno jače i počelo je da smeta. ono kad bi išao 10km/h a ideš 7km/h i ponavljaš u sebi "wtf???". pogledajte samo pod kojim uglom izlazi voda iz česme na parkingu :-)

e onda je počelo da letucka, prvo sramežljivo a onda sve jače. temperatura +4, a pada sneg, rekoh - baš zanimljivo. posle toga je prestalo da duva ali su se navukli sivi oblaci i zaklonili sve poglede i vidike. tu je valjda bilo +3 i padalo je sve jače.

odatle sam krenuo nizbrdo i trebali su mi brisači na naočarama, da bih išta video kroz vejavicu. u par krivina sam malo proklizao jer je bilo previše rizle pa sam pomislio kako je super što ništa ne vidim kroz naočari jer bh inače verovatno previše kočio. nije da imam neki strah, nego uvek imam tu logiku kako je zbog minut bržeg povratka glupo rizikovati pad i nekoliko dana (ili nedajbože nedelja) pauze zbog oderotina ili gipsanja.

e kad je temperatura spala na +2, počela je kiša! gledam i ne verujem, prava kiša, kišurina. dok sam zastao da navučem preko ranca onu zaštitnu navlaku i zakopčam je na par kopči, rukavice koje sam spustio pored (u sneg) su bile skroz mokre! spust se nastavio sa šljapenzi & prskenzi, a da sve bude dodatno zanimljivo pobrinule su se kočnice. nakon 50-ak krivina su mi se paknovi istrošili koliko se istroše za godinu dana suvih vožnji, i u jednoj serpentini - ništa! ja stiskam do kraja, ručice kočnica došle do onih gumenih rukohvata, a brzina ista, ništa ne čini da usporim. idem polako ka spoljnoj ivici, i nekako na bankini uspem da se zaustavim. aufff ovo beše gusto. zaustavim se i onim šrafićima navrtim svaku sajlu po pola centimetra, pa sam do kraja spusta uspeo da stignem u komadu mada mi se pred kraj opet učinilo da je potrebno novo dotezanje.

e kad se završio najveći spust (14km!) počeo je pljusak. za utehu, ako je to ikakva uteha, temperatura se sa +2 popela na +3. trebao je to neko da kaže mojim prstima na šakama i mojim stopalima u mokrim natopljenim sprintericama, koji kao da uopšte nisu primetili to drastično otopljenje.

napokon je došao uspon, nije neki bogzna uspon no 5km blagog vijuganja tek dovoljno da se malo otkravim. e gore je već bilo +4, čoveče delovalo je kao avgust! još je i kiša prešla u kišicu, sipulju neku, gotovo idealni uslovi za vožnju. januarsku doduše. poslednjih 12km pretežno spusta su protekli brzo iako stopala više nisam osećao, no iskreno rečeno, nisu mi ni trebala.

usput sam spontano smislio naslov bloga - "divčibare na dijeti". naime nekim makadamskim manevrom sam uspeo da dodatno skratim najkraći mogući krug preko planine, pa sam tako sa 74 došao do 72km. to jest mislim da su 72, tačnije 71.5, jer mi je zbog kiše par puta stao ciklomaster pa dok sam to primetio, skinuo ga, obrisao mu kontakte i nosač, vratio ga i sačekao da opet proradi, prošlo je u nekoliko navrata po ne-znam-koliko stotina metara. no usput sam pratio kilometražu, dok je još lepo radio, pa sam zaključio da će krug da ispadne tako nekako, blizu 72km.

još uvek previše da bih ga pretrčao :-)
ali, za trčanje postoji puno više mogućih prečica tako da, polako, nikad ne reci nikad...
nakon povratka je usledilo pranje bicikle, malo brisanja tzv "u grubo", a očistiću je tek za par dana dok temeljno zarđa lanac i ostali delovi od čelika. oprema je već oprana, kao i sprinterice.

tu moram da se vratim na onu večitu temu - da li bi bilo moguće u jednoj godini 365 dana zaredom odvesti krug na Divčibare, bilo koju varijantu i smer? i zaključim da je najveći problem oprema. da imam desetak bicikli, desetak pari sprinterica, pet puta više opreme od ovih par ormana koliko trenutno imam, možda bi to bilo i moguće. ali ovako, kad jednom opereš najdeblje rukavice i sprinterice, zasereš biciklu i ostaneš bez paknova, kako ćeš sutra opet na isti krug????? ispadne da treba (u tom poduhvatu) da potrošiš isto vremena na čišćenje pranje i podmazivanje, koliko si potrošio na vožnju. a da bi neko 6-7-8 sati dnevno samo na to mislio, treba mu neki, bogme, žešći sponzor :-)

deblje, brže, jače

juče opet "jedan od onih dana"

po pravilu najbolje treninge otrčim treći dan nakon Dužine,

pa je bilo za očekivati da proradi šema nedelja-sreda.

takođe uvek štima kad je u ta dva dana između bicikla,

a i to se poklopilo sa dve vrlo jake tempo vožnje

koje nisu bile predugačke (ponedeljak 2h31 + utorak 2h30).

i juče odem na brzaka na trčanje,

na jedan od default kružića kada nemam viška vremena.

nekoliko oštrih uspona Poparskim putem i nakon 7km

zaokret desno na 4km dugačak blag spust u Sedlare, 

pa odatle još 4km kroz predgrađe i sâm Grad do kuće.

raniji rekord mi je bio 1h06 na tih 15km, 

a ove zime sam jednom napravio neočekivanih 1h05.

ne znam šta mi je bilo, obzirom da imam 3kg viška?

jedan frend ima teoriju da to nije sve Mast, mada, ne verujem u to.

a opet, kad može Mrki da me dobije u Krašiću,

zar to nije dokaz da i mast može da posluži za brdsko trčanje?

njemu sam tada napipao podebeo "pojas za spašavanje" :-)

e ali, juče nisam tek tako samo ponovio 1h05.

ne ne, naprotiF...

juče sam natočio sve uspone i do najviše tačke stigao za 33'30'',

da bih se odatle do kuće spustio za 31'30''. BEZ ŽURBE!

u idealnom rasporedu snage treba gore doći 

za 34.5-35 minuta, i strčati za 30-30.5 minuta.

ja sam pokušao samo da napravim PB uspona, a posle šta bude.

nisam hteo da se lomim nizbrdo i izazivam povredu,

jer mi je zimus levo koleno pravilo probleme,

nakon treninga u kojima je bilo puno točenja nizbrdo.

tako sam "samo strčao" ta 4km i tu svesno žrtvovao minut,

i odmah nakon toga u sledećih 1.5km još pola minuta.

e dotle sam se toliko odmorio da nisam ni primetio da ubrzavam,

i kada sam došao na kilometar od kuće sa 1:01:25,

pomislio sam - pa šta? zadnji km za 3'35'' i eto ga :-)

vrlo čudan način da izjednačiš rekord staze, ali eto.

fora je da sam na poslednjih par trčanja osećao nešto,

neko klecanje u skočnom zglobu, i bol u dupetu,

kao i na poslednje dve vožnje, i to onako jači bol.

juče odjednom ništa. 

dobro, nije baš ništa, ali, skoro ništa.

danas je poslednji dan pred najavljeno novo zavejanje,

i poslednja prilika za biciklu, pred malo dužu pauzu.

AKO je verovati meteo stručnjacima, 

koji češće fulaju ceo fudbal, nego što postignu zgoditak.

otac, sin, majka, sin, i slučajan prolaznik

Sonata za dva ubistva, jedno samoubistvo, i jednu smrt u mukama

Sačuvaj me bože morbidne teme. No, radi se o stvarnoj priči iz života, ovaj put ne moram ništa da smišljam ni izmišljam. Nije ništa od toga nikakva tajna tako da ne moram da se brinem što ovo ide na javni blog, a ionako je većina uloga mrtva tako da od njih ovo nema ko ni da pročita. Radi se o ovim ljudima od kojih smo kupili dvorište do našeg. Taj čovek je imao sina iz prvog braka, i ta žena je imala sina iz prvog braka. Taj čovek je slučajno u saobraćajki ubio čoveka pre puno godina i to pošteno odrobijao, mislim, nije bio kriminalac nego naprotiv vrlo onako dobar komšija i dobronameran, duhovit čovek. Šta ćeš, šit hepnz. Međutim pre nekoliko godina su mu ubili sina u nekoj kafani, pa sad kako i zašto neće se nikad saznati a od svakog ćeš čuti drugu priču da je bio umešan u ovo ili ono. I kao da ni to nije bilo dovoljno, počeo je da gubi vid. A ova žena, nije bila baš ono full rospija, ali nije ni da je bila normalna supruga. Ona ladno ode kod svog sina 60km odavde i ostavi tog Drugog Muža poluslepog na milost komšijama i svom zamućenom svetu. Čovek je voleo da popije pivo, ponekad nas pita da mu kupimo, mi mu odnesemo flašu od 1.5l i to je kaobajagi njemu puno značilo zbog bubrega :-) Međutim ona nije volela da on popije ni toliko piva, pa je morao da krije flaše, za svaki slučaj. Npr ona ode na duže vreme negde a on natrpa ispod kreveta plastičnih flaša za pun džak i onda samo pozove da mi to bacimo dan pre nego će ona da se vrati. Jednom smo mu pokazali kako da zavrne čep samo jedan navoj, pa da nagazi flašu i skroz je spljošti, i onda da dotegne čep do kraja, i tako je mogao u samo jednu plastičnu kesu da naslaže tih velikih plastičnih flaša koliko hoćeš. Jednog dana je zvao popriično panično, nismo znali šta se desilo, potrčali smo kod njega brzo a delila nas je samo jedna kapija koju smo između naša dva dvorišta mogli da otvorimo. Šta je bilo? - pitamo s vrata. Ode čep! Pomagajte! Ona treba da dođe za par sati, ja nagazio flašu, kad izlete čep kao metak i sad ne mogu da ga nađem, ako ga ona vidi gotovi smo!!! :-) Jadan kleči i prepipava ispod ormana, kreveta, srećom Lola je odmah ugledala čep ispod stola pa smo rešili taj problem. E posle toga je video sve slabije i slabije, i već je počinjalo da deluje da se Onaj Odozgo malo iživljava. Ajde ako je nekog i pregazio kamionom, ali em je to odrobijao, em je ostao bez jedinog deteta, em je oslepeo načisto već, i preko svega toga je pao i nešto povredio u leđima i ostao da leži u krevetu. A njegova žena, opet ode za vikend kod svog sina, a mužu ostavi dve kifle za tri dana. Kaže - ne može da ustaje, pa ako mu ostavim neko pravo jelo, usraće se u krevetu. Lolini matori samo sačekaju da ona zamakne za ćošak pa odmah pitaju ovoga šta bi voleo, tako da je imao i pasulja i kupusa na raspolaganju, a ionako je dolazila druga komšinica da mu pomogne da pređe do wc-a. Kad je umro žena mu je to vrlo stoički podnela, što neko reče "malo je ona drvena ali svi smo različiti" i u par momenata je delovalo da je više žao komšiluku nego njoj, što je on tako završio. I ono kasnije kad je kao neko pravilo da se dođe na groblje, mi odemo a ona ne dođe tih 60km nego kaže "ja sam to obavila ovde u crkvi". Tu kuću je brže bolje oglasila za prodaju mada je religiozno čekala da prođe godinu dana od datuma smrti pre nego potpiše ikakav ugovor. S jedne strane se plašiš Onog Odozgo zbog nekog udarenog pečata u pogrešan dan, a ne plašiš se istog Tog Odozgo što si odmah nakon smrti isplanirao da to prodaš. Mnogi ljudi koji veruju u Boga, imaju tu smešnu osobinu da istovremeno misle da je Bog samo neka nadzorna kamera na banderi, pa šta god zlo pomislio ti računaš da se to na kamerama ne vidi, nego se samo paziš da baš ne izađeš na ulicu bez gaća i da ne uradiš nešto dok te drugi posmatraju. To ja zovem "deklarativna religioznost", to je ono kad dozvoliš sebi da si nemoralan, zao, zlonameran, ali se teatralno krstiš, ono sa zamahivanjem kao da šakom rasteruješ muve oko sebe, svaki put kad prođeš ispred crkve. I sve je to bilo i prošlo, ko je živeo živeo je, ko se usrao usrao se, ko je prodao prodao je, naizgled se sav taj haos smirio i lanac smrti se završio. Tek nedavno čujemo strašnu vest da se taj drugi od sinova iz prvih brakova, sin od te žene, ubio. Kažu bio je na ratištu pa je vukao traume odatle i imao je nekakav zarđali pištolj koji je čuvao kao uspomenu, i iz tog čuda se ubio. Ja ne mogu da zamislim da čuvam uspomenu koja me podseća na nešto od čega vučem traume, no hajde, nije valjda sve tako jednostavno kao što zvuči. Znajući koliko je ona volela da zvoca kao neka vodenica, nema ko nije crnohumorno prokomentarisao kako se jadnik verovatno ubio jer se ona vratila da živi s njim, jer ipak se rat odavno završio a on je eto preživeo 20 godina posle toga pa se tek sad ubio nakon tih par meseci otkako mu se vratila majka za stalno jer je sticajem okolnosti, paralelno sa smrću drugog muža, otišla u penziju. A takva sva kul kakva jeste, ona je i to stoički podnela. Reče kako joj je lekar prepisao neki blagi lek za smirenje a ona još dodatno uzima matičnjak "i sad se dobro oseća". Kaže da je napravila veliku sliku svog sina i da svako jutro kad ga opet ugleda ona mu kaže "budalo jedna!". Što jes jes, verovatno bih mu (tj njegovoj slici) i ja isto rekao da sam mu otac, no to mi je na prvu loptu delovalo previše originalno čak i za moje pojmove kreativnosti. Tako se valjda taj virus smrti napokon iscrpeo, nakon što je poharao jednu, to jest dve porodice, i od svega ostavio samo dve majke zavijene u crninu.

A umesto nastavka ili zaključka, to bih objedinio. Imaš tako ljude koji vide svoj život kao samo svoju stvar, kao neki predmet, novčanik, i kad drugi izgube svoj to te ne dotiče naročito. Ti imaš svoj novčanik i čuvaš ga kao oči u glavi. Jeste ti žao što je neko drugi svoj izgubio, ali šta ćeš, život teče dalje. Pa i to je donekle ispravan stav, tojest bar je u neku ruku zdraviji, manje stresan. Tu si gde si i zašto sad sebi dodatno otežavati situaciju. Ako si već ostao bez nekog najdražeg, još uvek nisi izgubio oba oka, obe noge, još uvek si zdrav i čitav i zašto to sad odbaciti i razboleti preteranim stresom zbog gubit(a)ka? Posmatram Lolinu majku kao drugu krajnost, drugi tip ljudi. A s te druge strane, imaš ljude koji naglašeno pate, i to sve je možda samo znak da su oni svesni da život prolazi i da ta nepovratnost *treba* da te boli. Kad pomisliš, kako je to bolno, što je nešto konačno. Moja tašta se živo seća početka njihovog zabavljanja i kako su se jurili po učionici tog đačkog doma i kako su strgli neku zavesu i napravili štetu neviđenu u naletu mladalačkog ludila. To je bio početak njihovog zajedničkog života, i nakon 50-ak godina to se prekinulo, i više se nikada ne može ni vratiti ni nastaviti, iako ja svakih 7 dana po jednom sanjam kako se on vratio i kako smišljamo kako da objasnimo svetu otkud on opet tu, i kako da izvedemo da niko ne padne u nesvest od šoka kad ga ugleda na ulici. Ta konačnost nečeg što je do juče bio tvoj život, ako imaš iole mozga i osećanja, mora ti sasuti u lice činjenicu da je i tvoj život jednako konačan, da će neko osetiti prazninu kada tebe ne bude, kako će možda sanjati da si se i ti vratio pa ne zna gde da te sakrije i nagovara te da do daljnjeg ne izlaziš iz podruma, "dok ne smislite nešto pametnije". Ako se završilo nešto što je bilo "tvoj život", čiji život ćeš nastaviti da živiš? Odnosno, iz pogleda onih sa druge tačke viđenja, ako se završilo nešto što je *činilo* tvoj život, onda moraš da nađeš nešto drugo čime ćeš ga ispuniti, jer ipak je umro neko drugi a ne ti, ipak se završio samo njegov život a niste svi odjednom pomrli. Eto između tih krajnosti valjda svako nađe sebe. Što reče jedan prijatelj koji je bio dete kada mu je prvi od roditelja umro "ja sam mislio da ću i ja da umrem, tada kada mi je umrla majka!". Svi mi znamo šta će da se desi i da to sve *mora* da se desi, ali tek kada se dogodi, tek tada shvatiš koliko to jake emotivne rane i tragove ostavi na tebe. Ali kao što rekoh, svi smo različiti, pa kom obojci kom opanci - neko provede sav ostatak života u teškoj patnji za bratom ili ćerkom, bez obzira na unučad, tešenje prijatelja i rodbine, lekove, alkohol, šta god, a neko kupi teglu matičnjaka i oseća se dobro. Prosto kao da postoji širi raspon od onog koji ja uspevam da shvatim. Neko će se doslovno ubiti jer mu je umro neko najdraži i život mu odjednom više nema smisla, a neko će nastaviti život kao neka zečica kojoj su ulovili voljenog zeca a ona je iza prvog drveta naletela na nekog novog ušonju i već svijaju bračno gnezdo. Razumem da je ova druga varijanta da kažem "zdravija" jer život ipak teče dalje, ali ako tako možeš da ga nastaviš kao da "ništa nije bilo", to mi nameće pitanje koliko ti je sav dotadašnji život bio emotivno kvalitetan? Ako poseku jedno od dva drveta, ono preostalo neće ništa primetiti, osim što će možda imati još malo više sunca na raspolaganju. Kakav život su živeli ti ljudi-drveće, koji mogu samo tako da nastave put iz svake moguće situacije i da potisnu osećanja do jednocifrenih vrednosti? Jer u tome je kvačica - ako hoćeš da jednom, nekad, tamo daleko, nastaviš život kao drvo, izgleda da moraš i da ga živiš kao drvo. Sa minimumom emocija, davanja, ulaganja, i tako dođem u pat poziciju razmišljanja. Lako se može nastaviti samo sebičan i bezvredan život, a upravo takav je najmanje vredan nastavljanja. Valjda je bolje da se oseća punim plućima i sa 12 cilindara, pa nek traje dok traje. Ionako se svaki završi! Zašto celog života nositi sa sobom prazan novčanik, samo iz straha da možeš da ga izgubiš, pa da ograničiš gubitak?

Prekjuče sam na vožnji naleteo na 4 srne. Imale su neke neobično velike, čiste, bele trtice, kao da nisam nikad video takve srne? Tri su pobegle zajedno u šumu na 20m ispred mene a četvrta je išla oko nekog brežuljka, brzo sam izvadio telefon, upalio kameru, prebacio na video režim, i taman kada se pojavila počeo sam da snimam. Bežala je preko njive u velikim skokovima, malo u cik-cak (nisam valjda na bicikli delovao kao lovac? Haha) i ja sam je snimao pola minuta, no na kraju se od svega u filmiću videla samo nejasna mutna tačka kako šeta kroz kadar. Mala rezolucija snimka :-(

Nego da spojim ovu pričicu sa gornjim tekstom. Imao sam tog dana 29.4 km/h prosek na teškom mtb-u, nakon 32km prema zapadu, a da sam produžio još 3km do Osečine imao bih okruglih 30.0 jer sam se baš bio zalaufao i gazio sam 38-39 km/h poslednjih nekoliko kilometara. A pravio sam i veće proseke, stizao sam i za sat vremena do Osečine trkačkom biciklom i odatle tek nastavljao dalje trening. Nego, baš ću po tim srnama da zapamtim taj dan i trening. I sad, da neko od sutra ukine srne, baš bih se bedno osećao. Da više ne postoji ni mogućnost da ih vidim. Fuj. Nije da bih se ubio, nije da bih se propio zbog toga kao Vasa Ladački zbog lepe a sirote, ali bih znao da mi je život od tada pa na dalje postao siromašniji. I ta konačnost na neki način boli, to kad ti neko oduzme jednu od opcija koje ti puno znače. E sad život je do neke tačke uživanje u svim opcijama koje možeš da pronađeš, a od određene tačke postaje pokušaj da živiš što kvalitetnije, sa što manje tih preostalih opcija. Jednog dana će na ovom blogu osvanuti poslednji tekst, i tog jutra ni ja ni drugi nećemo znati da je to baš taj, poslednji tekst. Tako to uvek biva. Svako ko u to vreme bude redovno čitao blog moraće da nađe nešto drugo, ili će tek samo tako odustati od ideje i navike da svaki drugi dan pročita nečije tlapnje. Ali ove opcije jednostavno više neće biti, i tačka.

Ako me trčanje slučajno odvede preko onog železničkog mosta nad provalijom, danas moram biti posebno pažljiv! Da ne ispadne da sam danas, baksuz, isprognozirao kraj sopstvenom blogu :-)