škot

hteo sam da mi sledeći blog bude o maratonu, no juče me je zeznuo jedan škot iliti škotlanđanin. obzirom da je u podne opako pripeklo, nisam bio raspoložen da trčim. jeste da volim te ekstremne situacije i čak i trčanje na +40 mi je više neki slastan izazov nego problem, no bio sam polu-umoran i znao sam da bih se samo džabe mučio. pa sam tako seo na biciklu. fantazirao sam čak i da bih mogao da odem na Divčibare no razum je prevladao i otišao sam na blago valovit krug od 64km. 

u odlasku sam na jednom delu tog trougla video tipa sa bisagama na bicikli i sa nekim čudnim šeširčićem, mahnuo mu i on nešto reče i prođe dalje. dok je on stigao do prve sledeće raskrsnice, ja sam napravio krug i stigao na isto mesto maltene istovremeno, s tim da je on prešao nekih 5km + verovatno zastao u prodavnici, a ja sam prešao nekih 20-ak km.

čim sam ga ugledao odmah sam ga prepoznao onako sa 200m razdaljine, stigao ga očas posla jer on onako natovaren mili nekih 18 km/h, i usporio pored njega. nastavili smo zajedno, pričajući sledećih 8 km pa sam onda morao da ga napustim i ubrzam jer nisam imao toliko vremena na raspolaganju. 

njegova priča je dovoljno zanimljiva da bih je ovekovečio. krenuo je na turneju biciklom, prodao svoju trkačku biciklu i kupio neki krš za treking, misleći da neće ići dalje od Francuske. u međuvremenu se predomislio i nastavio da vozi, za zadnjih 6 nedelja je prešao 6000 km što kad podelimo na 42 dana ispadne skoro 150km dnevno. a obzirom koliko je spor, otprilike svaki dan vozi od jutra do mraka.

kad sam mu rekao da mora da ima neki dobar posao čim je uspeo da uštedi za toliko odsustvo od kuće plus može sebi da priušti mesece godišnjeg, objasnio je da je prodao ženin auto i da će se voziti dok ne potroši sve pare, a kad ostane bez novca sešće na avion i vratiti se kući, pa se opet zaposliti. na moju opasku da je žena sad ostala i bez muža i bez auta, kao iz topa je odgovorio da za autom sigurno žali ali za njim ne, tačnije čim se vrati kući obaviće sve formalnosti pa će mu ona postati eks žena.

svo vreme smo pričali i silno se radovao što ga razumem, jer govori neki toliko čudan engleski da ga skoro niko ne razume. zalkjučio je da je moj engleski bolji od njegovog, jer on ionako ne govori engleski nego škotski, pa smo se smejali zbog toga.

planira da stigne do turske, što je više manje određeno time dokle će imati novca a on bi mogao da vozi do kraja života, da tandrlja ovako lagano od jutra do mraka. svaka čast na izdržljivosti jer ja mislim da bi mi najveći problem na takvom poduhvatu bili ojedi i silne bubuljice koje bi postale čirevi, od desetosatnog sedenja na bicikli iz dana u dan. 

od zanimljivosti mi je još rekao da mu se kuća nalazi na kilometar od destilerije džoni voker, i da je osim po viskiju Škotska najpoznatija po tome što svaki dan pada kiša. uopšte nije naviknut na sunce, no rekao je da ovo više voli nego kišu, nije mu puno trebalo da se prilagodi na nešto bolje. dobio je solidnu boju po rukama, obzirom da je krenuo početkom juna nekako je uspeo da izbegne opekotine na tom prvom delu u Francuskoj, a kasnije se već "prepekao".

ima šator i vreću mada više voli da odspava u hotelu i dopuni telefon da bi se javio mejlovima svima s kojima je u kontaktu, pa sam ga uputio u jedan hostelčić ovde, a uveče sam se provozao do tamo da proverim da li je uspeo da ga pronađe i recepcioner mi je rekao da je odseo kod njih ali da je trenutno u gradu, što mi je bilo svejedno.

dobro je što sam se setio da ga naučim da kad traži "pansion Bubica" ne može da izgovara Bubiiiccccccccca jer ga niko ne bi shvatio, pa smo malo vežbali pre nego što smo se rastali, na tom 12-om kilometru od kraja mog treninga. ne pitah ga kako se zove.