zao statak

evo ovako ćemo, da se dogovorimo, ja i ja. do kraja jula ću svakog dana da napišem nešto, BILO ŠTA, na blogu. računajući da kad već sednem da napišem nešto, da to neće biti samo reč "nešto" nego ću se zadržati barem par rečenica. jer to obično tako biva.

e sad kad sam obećao, daj da pokušam da zbrzim ove prethodne dane u jednu pričicu. jutros sam bio umoran, što nije problem, štaviše uobičajeno je, donekle, no nisam imao ni preterano vremena. nakon šetnje s kučićima (koja je ispala super zabavna jer smo išli popreko kroz Gradac i Kolubaru i šljapkali po plićacima jer se nivo obe reke smanjio) imao sam opet "prozorčić" od sat i po za trening, kao i juče, no jutros nisam hteo ništa da zbrzavam. 

prvo jer bih se osećao kao da sam bio na "pola treninga", a drugo jer bih se na poslu znojio kao zver, ako se zveri uopšte znoje. zeznuto je kad nakon trčanja ne možeš da provedeš par sati na nekom rashlađenom mestu nego uđeš negde gde je toplo, sparno, i pride nešto moraš da radiš. tako da će trening ostati za najlepši deo dana, ako se trčanje na +30 može nazvati "lepo".

dakle nakon maratona smo u ponedeljak malo špartali po Zagrebu i čak sam pomalo bio i zbunjen jer su mi noge delovale onako obično, kao posle svakog treninga. posle Sljemenskog noge uglavnom par dana nekako "štucaju" prilikom svakog koraka, ne toliko zbog onih uspona nego zbog nekoliko oštrih nizbrdica niz koje se uvek sjurim kao ludak. 

u utorak sam odzujao biciklom 65km po neviđenom vetru, i osećao sam se poprilično jadno kad sam stigao u Osečinu (mesto okreta) sa prosekom 29.1 km/h, dobro, to je sa sve polaskom kroz grad, semaforima, zastajanjima, obično netto prosek bude 2 km/h veći kad izbaciš deo kroz grad. povratak je naravno bio puno brži i kući sam stigao sa 31 km/h prosekom na ciklomasteru i puno bolje raspoložen jer sam se vraćao 5 km/h brže nego u odlasku, a osećaj mi je bio da ulažem bar 10% manje napora. 

sreda je trebala da bude duže lagano trčanje, nešto tipa pola izlet pola planinarenje pola planinsko trčanje no promena plana je dovela do toga da sam otišao na "najbrže i najzanimljivije što možeš da smisliš, za sat vremena" pa sam odjurio uz Gradac i popeo se na Ćelijsko Brdo (iznad manastira istog imena) pa se vratio nekim drugim putem. 12km za sat vremena, a evo kako je izgledao sâm uspon:




noge su mi bile više umorne od onog bici treninga u utorak nego od maratona još 2 dana ranije, ako je verovati mom osećaju koji mi to govori. prosto neke stvari mislim da "znam", e sad kako ih znam i zašto mislim da je tako kako mislim, nemam pojma. ali uglavnom "znam" kada me nešto boli, ili je umorno, od kojeg je konkretnog napora (to nešto) posledica.

popodne sam otišao da isprobam nove sprinterice, prozujao biciklom 35km. e tu sam već bio definitivno umoran, u valovitom odlasku sam jedva vrteo pedale ali sam bio rešen da ostanem na bicikli barem sat vremena da bih stekao predstavu o sprintericama, i isplatilo se, zaključio sam da moram da promenim uložak jer je ovaj previše mesnat i nekako mi "gore" tabani od prevelikog trenja. kao da noga svaki put malo utone pa ispliva nazad na površinu, a to gnjeckanje povećava temperaturu kože.

na istu temu, sve više postajem ubeđen da udobnost patika više zavisi od uložaka nego od samih patika. a obzirom da prosečni ulošci mogu da potraju 3x duže od patika, nemojte ih nikada bacati nego ih isprobajte u nekim drugim patikama koje vam nisu toliko udobne, možda se preporode.

o samom maratonu bih pisao poseban blog ali jutros neću stići, a možda i stignem. sad ću da vidim.