oćuneću

kad sam negde iza podneva počeo da prebrojavam sate koje treba da provedem na NEtrčanju, počeo sam ozbiljno da se kolebam oko te trke. u pola 3 da se pakujem, u 3 da odemo do Mionice, od pola 4 do 4 da se prijavim presvučem obavim blabla i odaberem pogrešne patike, onda pola sata truckanja u mini busu do mesta starta, gore nit da se zagrevaš nit da se ne zagrevaš na +35, onda 40 minuta trka, pa pola sata čekaš da svi dođu pa još pola sata čekaš proglašenje pa se pola sata voziš kući i pola sata raspakivanje uparkiravanje tuširanje i rehidriranje. ispade pola dana na +35. a umesto svega toga, obučem se, odem otrčim negde sat vremena i eto me pod tušem dok si rekao keks...

no hajde, što reče Lola, sve to ionako radiš svaki dan, pa ako već ima trka na 20km od kuće ipak je glupo da i tog dana radiš isto što i svaki drugi dan. i tako odosmo. 

čim sam video da nema skoro nikog poznatog, nisam ni morao da pitam a već sam znao da ove godine nema novčanih nagrada pa niko od popularnih atletičara nije hteo da se poteže samo zbog treninga, dakle suprotno od mene. ja sam pak u zadnja dva dana odvozao 64 + 52 km na bicikli, ono prvo je bilo više u Tempu a ovo drugo je kao trebalo da bude polu-Tempo polu odmor no do kraja sam se svejedno umorio, jednostavno nisam onom umoru od maratona ni dopustio da iscuri iz organizma nego se sve vreme krije po ćoškovima svih mogućih mišića, kao neka četa bubašvaba diverzanata.

podelili su nas na dve trke, veterani su trčali poslednja ravnjikava 4km, a seniori i juniori celu stazu od Struganika. ja sam izmerio kao 9.4km, na startu su rekli (a i u novinama piše) da je 10.5km, a Polar GPS mi je do cilja izmerio istih onih 9.4km do kojih sam došao crtajući u mapMyRun. naravno da mi nije padalo na pamet da trčim trčicu od 4km sa još samo 4 veterana, pa sam se prijavio kao senior.

start je bio da se šokiraš, a da ne znaš ni od čega. da li su svi krenuli toliko brzo da sam ja maltene ostao da stojim u mestu, ili sam ja bio toliko umoran i krenuo toliko sporo da su mi i najgicastiji rekreativci nestali sa vidika, nisam mogao da odredim. prvi kilometar je sav u oštrom usponu, nakon toga ide jedan kilometar ravnjikavog uništenog ex-asfalta, nakon čega počinje spust od možda 3km kojim se dolazi do glavnog puta.

dakle na tom startu, nakon mojih 100m skoro svi su prešli već 150m.
rastegla se kolona kao preko Igmana, a ja pri začelju.
u narednih 500m sam se mic po mic premestio negde na 10-to mesto, 
a moglo nas je sve skupa biti 30-ak, seniori/ke i juniori/ke.
od toga nekoliko rekreativaca/veterana koji su se takođe prijavili kao seniori, i sve ostalo (dakle većina) klinci iz atletskih klubova, Ub Paraćin Krupanj Beograd Valjevo i ne znam odakle još.

na ravnom delu sam prestigao neke klinke koje su već bile na izdisaju, i u tom času sam ispred sebe video trojicu + jednog, koji mi je već bio na nišanu i videlo se da ću ga lako stići. zato sam računao da mi treba da od one trojice ispred dostignem samo jednog i eto me na podijumu. još jedna "pis of kejk" situacija, kao i na maratonu pre 6 dana. u tom času sam potpuno zaboravio (tačnije nije mi nijednom ni palo na pamet) da će proglašenje biti razdvojeno na seniore i juniore, nego sam brojao sve skupa.

u sledećih nekoliko km spusta sam prošao onog usamljenika, mlad dečko u dresu kluba ali u 3/4 helankama, nije mi to bilo baš najjasnije na +35. ovo nije preterivanje, ljudi su se frljali sa +40 i +50 ali termometar u autu je u hladu na parkingu pokazao 35 pre starta i 35 posle cilja, dakle na asfaltu je uvr glave moglo biti stepen-dva više obzirom da je duvao vetar i nema smisla izbacivati neke blesave brojke. 

tu sam odmah uočio dva problema. ispred te trojke je neko pičio sto na sat i skroz slučajno sam ga primetio bukvalno na kilometar ispred, jer put na jednom mestu pravi veliki polukrug. ko god mi je na 3km odmakao 1km, taj čak i da pukne neće usporiti dovoljno da bih ga stigao, dakle taj će dobiti trku.

drugi problem je bio što od ove trojice nikako da se bar jedan raspadne, a što je najgore sad su mi trebale DVE žrtve. neko u belom je išao ispred, a dvojica u plavom na 10m iza njega i niti da ga stignu niti da se razdvoje, jok, kilometri prolaze a oni su uvek tako na istoj udaljenosti. prvi put sam izmerio 50'' zaostatka (sebi), zatim minut, pa 1'15'' pri izlasku na glavni put. trčim ravnomerno i čekam da me strefi onaj pakao kad se spustimo u ravnicu, ali trče i oni, svaka čast. 

nakon još kilometra krivina sam ih opet ugledao i izmerio im 1'05'', aha, eto napokon se nešto događa. no tada smo već bili na 2.5km od cilja. nešto kasnije je bila još jedna okrepa (uzmeš flašu vode od pola litra, popiješ gutljaj i sve ostalo sručiš na glavu) gde sam izmerio 55'', no to moje dostizanje je išlo jako sporo. brzine su mi se kretale oko 4'05''-4'10''/km što je jako slabo, i očigledno je objašnjenje TU, a ne u tome što su se ovi ispred nešto bogzna "držali". da nisam bio polu-umoran, da nisam trčao maraton pre 6 dana, da sam taj zadnji deo mogao da trčim po 3'40'', tačno bi sve bilo onako kako sam planirao. ali previše je tu "da sam ovo, da sam ono...".

tu negde sam se pomirio s tim da se neću baš proslaviti ali bilo mi je i svejedno. neka se deca trkaju, neka podele medalje, ja sam ovo nekoliko veterana i rekreativaca ostavio par kilometara na ovako kratkoj trci i nemam razloga da budem nešto sad bogzna nezadovoljan. sve će se kad-tad uračunati kao trening.

nakon skretanja ka cilju sam u zadnjih 600m primetio kako nekog stižem, ispostavilo se da je od one dvojice u plavom jedno bila juniorka koja je pobedila sve ostale seniorke i juniorke i eto imala je snage za 9km dok su joj zadnjih 400m prerasli u pravu agoniju. do cilja sam je dostigao (bez ikakve želje da je jurim, nego je jednostavno toliko usporila) na samo desetak metara, no u samom cilju je nastala zbrka jer joj je usput spao kartonski broj pa nisu znali kako da je zapišu. 

tako sam smejući se stajao na 5 metara od linije cilja i čekao da me neko uopšte primeti jer bukvalno niko nije gledao u mene, svi su se sjatili oko nje. nakon nekog vremena sam počeo diskretno da mašuckam rukama "alooooo" dok me trener Hari nije primetio i klepio po glavi klinku sa spiskom u ruci "zapiši njega, gde zevaš!" pa sam napokon mogao da prekoračim preko linije cilja i uđem u svu onu gužvu. moje vreme nešto malo preko 38 minuta, prosek isto tako "nešto malo" preko 4'/km odnosno "nešto malo" ispod 15 km/h. 

no za razliku od ostalih, ja sam samo prošao kroz cilj kao da je kontrolna tačka, nisam se srušio, a kasnije je bogme i ambulanta imala posla. eh da, pre nego što se neko zapita, Lolu je nešto zezuckalo koleno pa nije htela ništa da rizikuje lomatajući se nizbrdo nego je sedela u hladovini ciljnog pravca, u društvu sladoleda :-)

tek tada mi je Lola rekla da sam ukupno četvrti ali da nema pojma ko je ispred senior a ko junior, pa mi je sinulo da će možda i da mi se posreći da sa ovakvim umornim nogama (i naročito leđima) opet naskočim na postolje. nedugo zatim spiker je pobrojao prvu trojicu u obe kategorije i shvatio sam da su dvojica neposredno ispred mene bili seniori, a ukupni pobednik je bio junior kojeg trenira naš prijatelj Sreten Ninković iz Uba. ako je Nine umeo sebe da utrenira za maraton 2h12 u Hjustonu, umeće i od ovog malog da napravi nešto, u to sam siguran.

da sve ispadne bezveze kao što i svaka druga trka mora da ima bar jedan propust, na kraju su nakon dodela medalja po svim kategorijama, PEHAR (jedan jedini) dodelili prvom senioru, koji je u cilj ušao 3 minuta iza ovog pomahnitalog klinca. jedini sam se pobunio i pitao čemu služi pehar ZA NAJBOLJEG SENIORA ako je već dobio zlatnu medalju u kategoriji, zašto pehar ne ide APSOLUTNOM POBEDNIKU TRKE bez obzira što je junior, no niko nije umeo da mi objasni. 

verovatno je neko pretpostavljao da će eto baš neki Senior da pobedi trku pa će on dobiti i pehar za prvo mesto u trci, no nažalost to se nije dogodilo pa je ovaj izuzetni junior otišao kući gunđajući, a mi mu osim verbalne podrške nismo mogli drukčije pomoći. da je Ninković došao sa svojim pulenima možda smo mogli da odemo do organizatora da se bunimo, no on je, kažu, bio na nekoj svadbi :-)

možda je startnina od 200 dinara mogla da se izbegne, mislim to je smešno malo ali ako trčimo nekome u čast na manifestaciji neke proslave, ako je neko mogao da plati 20 dnevnica policiji da obezbeđuje put (kojim u gornjem delu ionako niko ne prolazi, ali ajde), mogla je ta opština preko silnih miliona da odnekle izvadi još par hiljada dinara, jer je sramota da ti dođu u goste ljudi iz recimo Paraćina ili Krupnja, a da im tražiš startninu od 200 dinara. ponavljam, nisu neke pare, ali upravo zato je i moglo da bude i za džabe, i iz razgovora sa trkačima mi je bilo jasno da su mnogi to shvatili kao neku mrlju u organizaciji.

što se mene tiče, zadovoljan sam, nisam se premorio a napravio sam lep trening, doneo medaljicu za uspomenu, malo se slikao, malo promenio uobičajene staze za trčanje nekom novom. kad smo bili poslednji put, odmah nakon trke je počeo rok koncert pa smo ostali par sati, no juče se na bini i blizu nje nije događalo ama baš ništa, a nije nam se sedelo dva sata na vrućini samo da bi dočekali komarce, pa smo se kao i svi ostali pokupili i otišli kući.

u dodatku ide slika na kojoj se ništa ne vidi pa mi morate verovati na reč, ovo je 200m pred ciljem, blaga uzbrdičica od mosta na Ribnici prema centru, ono što trči sam ja a pored je trener iz Krupnja sa par pulenki koje su završile neke kratke trke za decu.