m

juče i danas, na trčanju,
razmišljao sam o našoj razmaženosti.
ne znam da li se radi o emotivnoj,
ili intelektualnoj,
neka me neko stručan nadopuni.
dakle trčim prvih pola sata Treninga po suncu.
okej.
teško je, nemaš pojma zašto ti je to potrebno.
imaš neke svoje ideje, i sâm misliš da su lude.
i onda slučajno uđeš u neku (h)ladovinu.
trčiš u senci drveća, i lepše ti je.
ta Slučajnost je PUNO bolja od tvog Plana!
minut kasnije, izlaziš iz te Hladovine.
više nema senke.
gde si senko, kurvo, gde si hladovino, izdajice???
kuneš, bogoradiš, psuješ,
ali KOGA?
zašto ne proklinješ sebe, IDIOTA,
koji je te je poveo na takav osunčan trening?
nego proklinješ drveće koga nema,
vodu koja ne teče uz put,
senku koja pada na neku drugu stranu?
zašto misliš da je Život koji si sâm odabrao
neki tvoj Neprijatelj,
a da su slučajne senke i hladovine
tako neke slučajno naletele sestrice
kojima je jedini zadatak da te dočekaju i usluže?
ukratko,
kad živiš dan koji si zamislio,
nisi zadovoljan,
nego si jedino srećan
kad nešto ide mimo tvog plana.
idi bre Maratonac u peršun,
leči se...