nakon jučerašnjeg trčanja koje je ispalo trčanje samo u prvih pola sata a nastavilo se kao planinarenje i orijentacija i alpinizam u blatu ako postoji takva disciplina. samo me ne pitajte gde nađoh blato na +32°, ionako mi ne bi verovali.
u stvari sam uzeo da pišem blog da bih se predstavio u malo boljem svetlu, rešio sam jutros da budem fino dete. pa ako se šlogiram na treningu, da me zapamtite kao takvog a ne kao nekog drkadžiju. samo sam nekako nedovoljno ozbiljan za svoje godine, ili je to već neka staračka demencija, u tom slučaju sam baš u skladu s godinama. tako me nešto ponese pa poželim da prokomentarišem pa to počne da liči na ruganje i na kraju napunim šarca (onog što ga je bata živojinović nosio na ramenima) rečima umesto mecima i tako rafalno raspalim kao neki pomahnitali džihadista.
to je baš onako oslobađajuće iskustvo, kao onaj u onom filmu što je držao punu kutiju grafitnih olovaka na stolu, pa kad se nešto iznervira on slomi jednu. nego da ne bude da meni smeta neko određen, sačuvaj bože. i ono što sam napisao juče (kliknete na "post je uređivan" pa "pogledaj istoriju uređivanja" i pojavi se ceo tekst) se ne odnosi na određenu osobu nego na taj nesporazum modernog sveta sa samim sobom, gde bi svaki seljak da bude menadžer i svaka starleta da bude trkačica i svaka "trkačica" da bude starleta, dobro ne baš svaka, a sad što je kao ilustracija poslužila stvarna osoba, šta ćeš, kolateralna šteta. sažaljevam slučaj, bez imalo cinizma, ali bez ilustracije bi svako komentarisanje tih cirkuskih zvezdâ bilo nepotpuno.
danas će biti prelomni dan što se tiče sljemenskog maratona. za par sati ću se vratiti s treninga i definitivno odlučiti da li da se upuštam u taj mazohizam, jer sam uveren da uopšte nisam sposoban da normalno savladam tu stazu, štaviše nisam siguran da li mogu da se prekotrljam preko ta 42 kilometra BILO KOJOM brzinom.
ali kažem, eto, slučajno ako me danas neka euforija ponese, pa zaključim da ipak nisam tako spor i jadan, popodne ćemo da rezervišemo smeštaj i onda više neću moći da se predomislim. tačno znam na koji krug ću da krenem, i tačno znam da mi je limit da tih brdskih 15km pretrčim za 1h10', iako je evo već +27°. i tačno znam da će ovo biti poslednji trening pred trku jer bi sve ostalo do nedelje bilo lagano i kratko. sve ja znam, još mi je samo ostalo da "ispunim normu", a ne mogu da gunđam jer sam je sâm odredio. bitno je uvek biti svestan svojih (ne)mogućnosti, i bitno je ostati dostojanstven. trke nisu korzo, bar za mene, i maraton nije mesto gde možeš da se pojaviš nespreman pa da padaš i plačeš po stazi, i da te skupljaju bagerima.
Nema komentara:
Objavi komentar