najnovije

jutros shvatim da je prošla cela subota a da nisam ni uzeo u ruku novi Garmin. samo sam ga raspakovao, slikao, i čak zaboravio gde je, a nije bio tamo gde sam ga ostavio jer je Lola završila raspakivanje i ćušnula ga u neki ćošak u kojem sam ga jedva primetio.

onda sam na brzaka krenuo u ranu zoru da čitam uputstva, da ga povezujem s kompjuterom, da gledam gde se i kako podešavaju razne mogućnosti, da bih ga u jutarnjoj šetnji s kučićima iole upoznao, i da nam podnevno trčanje ne bude baš prvi dejt.

prvo iskustvo je bilo KATASTROFALNO. gledam u šoku u tu igračkicu, koja mi prvih nekoliko minuta pokazuje pulseve 150-160 na laganom šetucanju. "OVAJ KRETEN MI SVE POKAZUJE DUPLO!!!" očajnim glasom saopštavam Loli. "on prosto ne može da zamisli da mi je puls 75 ili 80, nego to udvostruči, za svaki slučaj, valjda misli da mu svaki drugi otkucaj promakne". "pa šta sad?". "pa ništa, kad mi puls dođe do 150, verovatno mi neće baš pokazivati 300, nego će se prepoloviti i shvatiti da se overdozirao na početku?"...

srećom nakon par start stop discard start stop resume stop discard tralalalalalalala odjednom se pojavilo 77 i odatle više nije brljao. drago mi je da smo se upoznali, nadam se da pogađate moje ime, kao što rekoše Stonsi u čuvenom hitu.

naravno čim sam došao kući potražio sam podešavanje ekrana i uklonio "TEMU" jer je fabrički namešteno da kad ti stoji sat, onda od onih 10:44 recimo, 10 piše plavom a 44 belom bojom, što mi je odmah bio neopisiv cajkizam. šta je sledeće, da biramo COVER PHOTO na štoperici??? isuse bože, daj mi crno na belom i možemo na trčanje, ovo je valjda štoperica, nije lilihip.

odmah zatim ugasio tonove jer ne želim da zvučim kao putujuća pištaljka, dok pipkam dugmiće a sat cvrkuće bip bip bip, a povrh svega sam se sav tresao kao u transu dok nisam našao kako se onemogućava VIBRACIJA. zamisli koje god upozorenje on poželi da ti saopšti, malo mu je poklič na ekranu sa uskličnikom nego mora da ti se protrese na ruci BBBRRRRRRRRR kao da te je neki detlić zemenio za crvljivo drvo pa pokušava da te prokljuca.

trčanje je počelo idilično no naravno da je nešto ipak moralo da me iznervira. iz čista mira pisnu nešto i objavi mi da sam završio prvi LAP (prolazno vreme). pogledam na udaljenost (razumete me i ako ne kažem "distanca"? naravno! hvala) i nakon što posle par sekundi očitam 1620-1630m shvatim da mi je u masi podešavanja promaklo to "auto lap" koji je pretpostavljen na jednu milju. bar da sam ga namestio na kilometre ili ga isključio pa ajde, ali šta mi znače milje dok trčim kroz kanjon reke Sušice, to ni arhanđel mikajlo ne zna, ili po kome se već zove ona crkvica na dnu budućeg jezera.

i tako su zvrčale te milje, ja na kraju počeo da se smejem kao lud na brašno, "hehe prošla deseta milja, cool..." vratio se na mesto gde sam ostavio bicikl pony (što ga Milijana gony), izvadio iz žbunja flašu vode koju sam poneo, i počeo da se umivam. tu se setim da nam je kod kuće bila mala nestašica tih "flaša viška" pa sam na izlasku iz grada kupio litar i po kisele, i kad je to krenulo da mi se peni po obrvama i ušima bogme mi je dosta trebalo da ukapiram šta se događa. setih se kako se penilo kad smo nekom štenetu čistili rane od crva jer su ga muve upljuvale, i u desetinki sekunde se presekoh "bemti sunac žarki, ja mesto vode poneo litar i po hidrogena od 3%". srećom sam ukapirao šta se događa, i onaj litar što je ostao nakon tog penušavog umivanja sam sručio iz dva eksa, ako tako može da se kaže, mislim nategao jedno osam deci i odmah zatim ostatak, dok sam čisto malo udahnuo i podrignuo par puta.

pazi kad nije gotovo...

samo par kilometara kasnije me pređe neki nadobudni rekreativac utegnut u bici dres i gaće, ja uključim štopericu da mi uhvati puls i krenem da ga jurim. računam, trčao sam samo 18km, jes da je bilo po kamenju i kojekud ali nema veze, mogu sebi da priuštim jednu igru Jurke. problem je što pony-ka nema menjač i moraš da vrtiš kao singerica da bi išao 30-ak km/h, no nisam se dao. bilo je do kuće nekih 13km tada, prvih 5km je bilo povuci-potegni, onda je on riknuo pa sam kilometar razmišljao šta da radim i vozikao se za njim onako na 30m razmaka, i tada sam ga prosto stigao a da nisam ni hteo.

započnem razgovor onako saučesnički da ga pridobijem a ne odbijem, kao jak je vetar nikad stići otego se povratak u grad, i mic po mic shvatimo da imamo par jako dragih zajedničkih prijatelja. eto isplatilo se upoznavanje. nije da sam morao, ali eto, kad sam već bio tako raspoložen, a uglavnom sam tako raspoložen, isplatilo se. čak na kraju prođemo našom ulicom da mu pokažem gde živimo i da vidi onu biciklu zavarenu na kapiji kao neki znak da tu žive neki ljudi posvećeni tom sportu.

e, ima još!

nakon svega toga shvatim da ove telefone što smo razmenjivali, da na ovom Mom koji je bio stari Lolin nego mu je manje trajala baterija, dakle da na njemu, osim pojasa za puls sa starog Polara, ne može da se upari ni ovaj novi Garmin iz prostog razloga što taj telefon ima Bluetooth v. 2, dok onaj stari Moj koji je sad kod Lole i koji ima neku monstruoznu (čudovišnu?) bateriju koju ne moraš 3 dana da puniš, e na tom telefonu sve šljaka savršeno jer on naravno ima bluetooth v. 4. trc milojka, kad si plavojka. tako sad moram da kupim još jedan telefon. pa pred kakve muke mene stavlja život, ovo je teška nepravda. treba preživeti sve te stresove...

e a nisam vam ispričao ni kako sam upao u blato. na +34 ladno pomislim da sve što izgleda kao malkice vlažan pesak, ili zemlja, mora da bude čvrsto. i nestade patika kao kad jedeš jaja na oko pa kad umočiš hleb u žumance. i taj tihi zvuk, BUTJ! srećom je odmah pored tekla neka muka od rečice pa sam našao malo dublji deo i ušetao unutra da se malo probrčkam. voda mlaka ko pišaća, čak je prijala, jedino što su mi kad sam se vratio kući posle par sati prsti na nogama bili skroz smežurani i beli kao kad skuvaš kukuruz. beše to jedna vesela Nedelja, nema šta.

e ima još!

šlag za kraj, dok Brana još nije popunjena, rekoh daj da se popnem po sredini! i lepo dotrčim do Brane i capcapcap kao uz stepenice se popnem po onim kamenčugama od podnožja do vrha. zajebana stvar je što sam u tom kamenju jednom video Šarku, pa mi nije baš privlačno da se pomažem rukama i hvatam za stenje dok se penjem, nego sam onako baš kao uz prave stepenice, u jednoj ruci držao telefon a drugom mlatarao održavajući ravnotežu. da stvar bude čudna, telefon je (aplikacija Strava) upamtio sva ta mala krivudanja kako sam se penjao, a gospodin Garmin je samo povukao par pravih linija pretpostavljajući da sam iz tačke A u tačku B naravno došao pravolinijski. malo morgen, što bi reko bivši predsednik, malo mnogo malo morgen. neš tamo držat pravu liniju pa da si... da ga ne pominjem opet.

novo

nakon ona dva dana sa po dva brda, trećeg dana sam se raspao kao bivša jugoslavija. krenuo sam na jedno preterano zahtevno trčanje, čak i po mojim kriterijumima, i iako sam odmah na startu video da sam umoran, nastavio sam prema tom labavom planu u željenom pravcu. nakon nekoliko kilometara trčanja kroz korito presušene reke i lomatanja po kamenju, promenio sam plan i okrenuo polukružno nazad kući. umesto planiranih dva i po sata sve skupa sam trčao oko sat i po valjda, i par kilometara jedinog i glavnog uspona sam lagano otpešačio kroz hladovinu.

zanimljivo je da su mi inače proseci na teškim stazama bili oko 6'/km a da je ovde ispalo 6'39''/km, a rekao bi čovek da ako uzbrdo pešačiš a ostatak trčiš, da će to da bude puuuuno sporije. kad ono maltene jedno isto. dobro ne baš, ali...

eh da i ovde sam se zeznuo jer sam prekasno shvatio da ovo kuda sam otišao nije najkraći put. trebao sam kuda pokazuje plava strelica, no taj kilometar uspona mi je delovao predugačak pa sam umesto toga dobio još par kilometara gratis. kad sam došao kući i stao na vagu, sa sve dresom i šorcem je pokazala 64.9kg što je skoro 2kg od najmanje težine koju sam video ove godine. dakle bio sam teže dehidriran već na početku treninga, a sat i po trčanja na +32 nije ništa pomoglo, kući sam došao skroz malaksao i iscrpljen. 

u međuvremenu je stigla nova igračka, tako da ću taman kad sam se navikao na Strava aplikaciju u telefonu morati da se prešaltavam na Garmin, a i na Stravu sam se prešaltao kad sam se tek bio navikao na Polar. lud i zbunjen.

dva brda puta dva

ponedeljak i utorak smo radili oko kapije, brusili varili i dovlačili cevi i limove sa stovarišta.
nije ni čudo što me nije bilo na blogu, nisam ni uključivao kompjuter a kamoli sedao da pišem.

u sredu i četvrtak sam uspeo da između završnih radova (tipa gitovanje i premazivanje osnovnom bojom) odem na dva trčanja, oba puta u brda.

to je ta moja tura ili ruta, od periferije sa obale reke Jablanice preko brda do obale reke Gradac, i nazad. oba dana sam se spustio na Gradac istim putem i popeo "onim drugim", mada sam mogao i da promenim smer. početne tačke su 3km udaljene jedna od druge, jer nisam na istom mestu ostavio bicikl pony (što ga Milijana gony). aplikacija Strava (čudnog li imena!?) mi daje samo .gpx fajlove, pa ih onda uvezem u MapMyRun, pa ih izvezem u .kml formatu i samo tako mogu da otvorim više putanja odjednom u Google Earth, dok .gpx mogu da pogledam ili jednu stazu ili drugu, nikako obe. kaže da je prvog dana bilo 720m uspona ( i naravno isto toliko spusta, jer sam se vratio na isto mesto), a drugog dana 760m, dakle u dva dana kilometar i po uspona :-)

trčanja su bila 19 + 21km, a proseci tu negde malo ispod 6'/km, ipak ima puno kamenjara i uzbrdo i nizbrdo i staze su daleko od toga da se nazovu "brze". ukratko, nauživah se.



 

znači Nedelja

dragi Dnevniče

noćas sam jako loše spavao
bio sam budan od 02-04, curio mi je nos i kijao sam
kad sam već planirao da ustanem i da se ne vraćam u krevet,
popio sam tabletu protiv alergije i zaspao kao zaklan skroz do 07

nakon šetnje sa Glišom (ženka, balkanac) do pijace,
i nakon poduže šetnje sa Ringom i Mačkom (dva muška kera)
već je bilo prekasno što se tiče sitosti, da se ode na trening.

pa smo ubacili jednu užinicu.
odatle je nadalje pao dogovor.
zbog tih problemčića u kolenu, Lola će biciklom, a ja ću trčeći.
idemo prvo gore navr brda da pronađemo one mačiće,
zatim da produžimo do prevoja na 15-om kilometru,
pa da se odatle ja nekuda spustim na reku Gradac i dotrčim kući,
a da se Lola vrati istim putem i pokupi mačiće, i odnese ih u grad.

no našli smo samo jedno mače.
sad da li je to dobra ili loša vest, nemam pojma, drugog nigde nije bilo.
najlepše je verovati da ga je neko uzeo/odneo.

ostatak plana je išao po redu:
zajedno do vrha, par fotki planina,
i ja odoh da strčim na Gradac.

cik-cak po kamenjarima, dotle su mi se noge već "razvezale"
jer sam krenuo poprilično drvenkast i ukrućen,
i sve što bih inače trčao po 5', danas je išlo po 5'20''.

reka Gradac se, da najprostije objasnim, sastoji od tri reke.
prva je Zabava, ona ide kroz planine.
kad siđe na 400m nadmorske, zove se Suvaja. 
ona uglavnom ide ispod zemlje (ponornica) preko leta,
eventualno ako su kiše onda jedan deo curka po površini.
treći deo se zove Gradac, to je zadnjih 10-ak km pred Valjevo.

iako se vrelo gde izlazi ispod zemlje na površinu zove "izvor Gra'ca"
ja lično tu nikada nisam pio vodu jer mi to nije nikakav izvor,
jednostavno se tok vraća na površinu.
a samo nekoliko km uzvodno tuda hodaju, seru i pišaju, krave,
i vrlo sam skeptičan prema ideji
da to može da se profiltrira u samo par kilometara toka.

nego o ovome se radi. 
ovaj moj puteljak/kamenjar silazi na Suvaju, 
na kilometar ispred pomenutog "izvora".
kad me šlog nije strefio, kad sam čuo huk vode.
Suvaja nije bila suva!!!
no šok sam obrisao kao muvu sa vetrobrana.
nisam se ni trenutak dvoumio ni predomišljao se.
pretrčao sam 5-6 puta sa jedne obale na drugu, kuda vodi put,
jer je zbog litica uz obalu nemoguće pratiti samo jednu stranu.

zanimljivo je da je voda bila mlaka i da po stopalima uopšte nije postojao neki osećaj jao pokvasio sam se jao prehladiću se jao umreću. naprotiv, bilo je više prijatno nego neprijatno.

e sad, nakon poslednjeg prelaska reke sam uleteo na kilometar staze koja je bila sva u blatu, ali bože moj rekoh, preživeću i to. ako već možeš da biraš, bolje je da se kao Čovek ukaljaš spolja, nego iznutra.

nakon toga sam ubrzo prošao tačku "21km trčanja" negde oko 1h59, rekoh gle Polumaraton ispod 2h, kroz kamenjare i kroz potoke, nije ni loše". odatle sam imao 7km do kuće i iz nekog (opet) čudnovatog razloga sam uspeo da ustrčim uz par veoma strmih uspona, uz koje obično ustrčim na kraćim treninzima i/ili kada sam odmoran, a ovako umoran, pa još na treningu od 28km, obično isključim ego iz struje i prehodam ih bez ikakvog osećaja "sramote" što pešačim uz nagib od 25% kuda bi ionako svako drugi prohodao.
ali eto, danas je bilo nešto lepo u zraku.

156km

kaže Lola evo baš sad 
- Ninoslav je stavio neke slike, išo je u Tirol...

evo kao najavu da stavim i ja nešto što nisu slike, jer sam danas nakon normalnih nedeljnih trčanja od 20-ak km udario malkice duže vikend rastrčavanje. skoro 800m uspona, nisam baš ravničario.

pre bloga, moram odmah u najavi da prijavim da sam POKRADEN jer mi je u jednom trenutku nestao GPS signal (a kad trčiš po vukojebinama, tako ti i treba!) na otprilike 3 minuta, i tu mi je maznuto više-manje pola kilometra. 
heeeejjjj zna li on koliko je pola kilometra???

tako je ispalo da sam ove nedelje pretrčao 156km u samo 7 treninga, dakle prosečno trčanje preko 22km :-) pazi, u proseku takođe preko 500m uspona, nije to ništa, samo 170-ak spratova.

a ako do kraja meseca pretrčim još samo 22km, ovo će mi u 2015-oj automatski postati mesec sa najviše pretrčanih kilometara.

deo razloga za dobro raspoloženje može da bude i u detalju da smo jutros pronašli kupca (odnosno Kupicu) za stan, tako da ću od sutra imati love za još cirka 500-600 pari patika :-)

2121212121

pa ne znam sad, ni odakle da počnem ni kako da završim, a tek ono između, da te bog sačuva! sećam se da sam pre nekoliko godina u jednom blogu pravio neku zamišljenu situaciju, u kojoj bi me neko "naterao" da odaberem šta ću raditi 365 dana zaredom: ili ću voziti biciklom krug na Divčibare (1050m nadmorske), ili ću trčati 21km svakog dana. i Murinjo je rekao da bi radije naravno trčao po 21km, a na kraju sam se i ja složio s tim, iz prostog razloga što gore na 1050m nadmorske preko zime ume da bude dosta stepeni u minusu, po putu bude snega ili leda, i jednostavno je nemoguće taj krug proći NA bicikli. možeš da siđeš i da guraš krajnjih 10km uzbrdo i 10 km nizbrdo, pa dalje da probaš opet da voziš, no to bi dovelo do toga da ostaneš na treningu 6-7-8 sati i da tako sebi drastično skratiš oporavak do sutrašnjeg Novog Treninga. a trčanje kao trčanje, gde god i kuda god truptao 21km, kući si za par sati, čudna mi čuda. 

tako je ispalo da sam u zadnjih 6 dana trčao tu po okolnim brdašcima, čas na jednu čas na drugu stranu, a kilometara evo ovoliko - 18 22 23 22 22 21. zadnjih 5 trčanja su sva bila između 1h50 i 1h56, verovatno jer su mi noge podsvesno šaptale da je to otprilike nešto što je dovoljno da se natrče a nedovoljno da se umore. u prevodu "premalo za Trening", ali nema veze. ionako mi nikakvo "treniranje" nije bilo na pameti nego čista uživancija.

zanimljivo je kako sam tada, nekada, pre desetak godina, kada sam bio prekaljeni biciklista a friški trkač, mislio da je taj krug na Divčibare, negde između 75 i 90 kilometara, verovatno lakši od trčanja 21km svakog dana. istih tih desetak godina kasnije, trčanje od par sati dnevno mi deluje lagano, a užasava me pomisao od vožnje 4 sata svakog dana. što zbog hladnoće na planini, što zbog problema sa leđima jer sam katastrofalno malo trenirao na bicikli zadnje dve godine, a što zbog jednostavno tog odnosa dva sata naspram četiri sata. 

danas sam u odnosu na prethodne dane smanjio intenzitet za jedva nijansu, i odjednom je "trening" postao izlet, i vratio sam se kući kao da nisam ni izlazio iz nje. tek kad je Lola rekla da ne treba toliko dugo da stojim na nogama, radeći nešto neposredno posle trčanja, shvaito sam da je prošlo već sat vremena a da nemam nikakav nagon da sednem, legnem, zavalim se, odmorim se, istuširam se. jer rekoh, osećao sam se kao da nisam ni trčao. a 21km sa 360m uspona ipak nije "ništa"? ili ipak jeste? ko to može znati? (samo neki šofer ljut, što me prstom prati)

kišni lavovi

izguglam jutros na nekom zodijaČkom portalu 
tačne prolaske tog astrološkog voza preko naših teritorija:

Aug 23, 6:37 AM, Sun enters Virgo
Time given Eastern Time (ET) 
(onda izguglam konverziju ET u GMT i u CET, i dobijem prevod)
Aug 23, 12:37, Sunce ulazi u Devicu

eto ti ga sad, dok si trepnuo, prođe Lav!
imamo još samo 2 dana fore za svađu :-D

 hteo sam da pišem o patikama, 
no još je rano i ne moram sve odjednom.
kako koje budem sahranjivao, ja ću im posvetiti po blog.
a i ove od juče, i ove od danas, još uvek se drže.
zbog pljuskova su naravno oba para završila u veš mašini...

 (kad čuješ u kakvim su sve ratovima bile,
moje patike ispadnu ko jedna mala Legija Stranaca)

 neposredno posle trčanja (čitaj čim sam se ocedio) sročih tvit
"6 cigančića igraju basket i šljapkaju na kiši
deluju i pametniji i srećniji od belačke konkurencije
zabarikadirane u sobama pred ekrančićima"

 u redu Milko Canić, 
trebalo je ili 6-oro, ili 6 cigančića igra basket i šljapka
no taj tviter ti je večita borba da uguziš misao u 140 slova
pa nakon brisanja i pisanja često ostane svašta.

 a ovako je to bilo.
trčim i uglavnom gledam ispred sebe da ne upadnem u neku baru, jer na tom putu ih ima veličine omanjeg bazenčića. primetim iza neke žice klince kako se igraju, lopta im odskakuće u stranu i svi zastanu i naravno gledaju u mene. ja trčim i ne javljam se prvi, svejedno mi je. tek jedan diže ruku i viče Zdravo Trkač! ja viknem Zdravo, tek utom se umešava drugi - odakle trčiš? ja mu odgovorim - dole iz Brankovine, i nacrtam rukom u vazduhu krug kao da sam otišao putem ka Šapcu a vraćam se ovim sporednim puteljcima po brdu. momentalno me upita, sa pogledom u kojem je 70% radoznalosti, 20% čuđenja, i možda 10% divljenja - bez stajanja??? ja se nasmejah i odviknuh - bez stajanja!!! još je nešto viknuo ali sam već bio daleko i nisam čuo.

 kasnije sam razmišljao o njima.
bilo ih je u svakom razredu po 5-6-oro, i uvek su bili najgori đaci.
em malo lenji, em uz to siromašni i bez knjiga, em sa 10 god. već zaposleni.
pa smo zbog tih jedinica i dvojki uvek mislili da su najgluplji.
a što jes jes, bili su i nevaspitani.
jednom je učiteljica jednog pitala zašto je zakasnio,
on kaže da je bio sa drugovima na školskom igralištu.
pa šta ste radili, pita ona, a on jadan, iskreno i poluglasom - zajebavali se...
ŠTA STE RADILI????? 
a ceo razred tiho - auuuuuu... :-)
nisi mogao ni pred drugaricama tako da se izražavaš, 
a kamoli pred roditeljima ili učiteljicom?

 sada pak gledam ovog s kojim sam "popričao", 
i odjednom se sve nekako okrenulo naopačke.
od gradske dece njegovog uzrasta, jedva pola će te pogledati tako pametno.
razmeniti par reči sa razumevanjem.
ona druga polovina ako te i pogleda, to je znatno "tuplje".
to što po ceo dan gledaju u "pametne telefone" i tablet-e, 
očigledno ne deluje na očekivani način da će od toga postati pametniji.
nauče onoliko engleskog koliko zaborave maternjeg, i to je sve.
ili samo pogledaju kakve patike/biciklu imaš, 
a tebe ni ne primete, kao da si lutka u izlogu Varteksa.

 ovi cigančići pak, igraju prâvu košarku.
i laktaju se dok osvajaju prâve poene.
i umesto džojstika (za koje hvala bogu nisu ni čuli) koriste ruke.
i između poena se prepiru ko će da ode po loptu.
i usput proćaskaju sa maratoncem koji im deluje blizak 
jer za njega kao ni za njih kiša nije nikakva prepreka za život.
verovatno nemaju pojma koliko su srećniji, 
upravo zato što voze bicikle bez pedala, a ne motorčiće na akumulator.
što za igru koriste zdrave i jake, pokisle ruke i noge, 
a ne invalidska pomagala tipa džojstik ili trotinet na baterije.

šta si prizivao, to te i potopilo

najbolja stvar u vezi ove fotografije je što se uopšte ne vidi da sam prljav, mokar do gole kože, i da se upravo cedim od pljuska.

štaviše, delujem okupan i ulickan i kao da tek krećem na trčanje! 
GDE JE TU PRAVDA? 

posle samo 8km stigao sam na nekih 500-ak metara nadmorske. dok je iza/ispod mene ostajao kanjon reke Gradac, počelo je da grmucka baš sa te strane...

nedugo zatim sve se prevuklo sivo-crnim nijansama, a iz sela Leskovice su se čule protivgradne rakete u tolikim rafalima da mi prosto zvuči nemoguće da jedna raketa košta koliko laptop.

levo se vidi Magleš do kojeg još uvek nije stigao taj front oblačnosti, dok su Povlen i Jablanik uveliko sažvakani i progutani.

pored puta sam pronašao neku najlonsku kesu u koju bih mogao da umotam telefon ako počne veći pljusak. i počeo je. kesa je spolja bila suva pa sam je izvrnuo da bi mokra unutrašnjost ostala spolja. problem je što je ta unutrašnjost smrdela na neku turšiju :-)

do kraja trčanja sam mučio muku sa tim smradom, pokušavao da obrišem bar jednu ruku o dres ili kačket no sve je bilo previše mokro i nikako nisam bio siguran da li mi je šaka dovoljno čista, jer sam na svakih minut-dva morao da istresem nos, zbog alergije.

i tada je počelo. kap... kap... kapkapkap... KAPkapKAP... DUM... TRASSSSS

u jednom trenutku je nadolazeći oblak izgledao zaista veličanstveno. kao 10km veliki cepelin odmah tu iznad kanjona. poželeo sam da nakratko zastanem ispod nekog drveta gde manje pada kiša, časkom izvadim telefon iz turšije, i opalim tu jednu poslednju fotku pre nego što potonem :-)

no odoleo sam iskušenju da baš sve ovekovečim. samo ti trči, pomislih, bolje je da dođeš kući minut ranije nego dva minuta prekasno. 

evo kako je izgledao profil staze, do pola uzbrdo pa od pola nizbrdo, više-manje. ova neka aplikacija za praćenje treninga mi je otkrila novi lični u polumaratonu od 1h46'. obzirom na profil i da je druga četvrtina staze bila po makadamu, i da nisam zaustavljao štopericu ovo nekoliko puta kad sam zastao da slikam oblake i planine, to čak i nije loš rezultat :-P

gore

staviću dve slike kao ilustraciju/uvod. 

na prvoj se vidi grad u centru, levo se vidi pojas planina (tamno zeleno) koji se nalazi na 25km južno, a desno se crvenom bojom vide označene putanje poslednja dva trčanja. karta je zakrenuta za 90° i ovo je pogled sa istoka, kao kad u kotlinu dolaziš iz Beograda.

na drugoj slici se vidi pogled negde iz sredine ovih crvenih krugova, to je dakle tačka još 10km udaljenija (u odnosu na grad) od planinâ, koje se vide u daljini. oduvek mi je u glavi postojao taj sukob "na strani planina" i "preko puta planina". objasniću.

nad planinama je puno češće oblačno. puno češće i pljusne. kad bilo kojeg oblačnog dana pogledaš iz Valjeva, 15-20km ka severu (Šapcu, Vojvodini) je uvek svetlije nebo, a 15-20km ka zapadu je magla, tamno-sivo, vide se zavese od sipeće kiše. samim tim, kao izbor recimo mesta da zidaš kuću, logično se nameće severnija varijanta, udaljenija od planinâ. izađeš na terasu, posmatraš munje, pljuskove, oblake koji šamaraju, uživajući što si tako "preko puta" nekako sklonjen od tog ludila.

slično tome razmišljam i o treningu. naročito dok smo bili biciklisti. čim počne da se mrči, odosmo mi ka severu, ka svetlijem nebu. ako pri samom povratku baš moramo da pokisnemo, preživećemo. ali zašto odmah mazohistički otići u trosatnu kišu maglu i potoke po putevima?

trčanje je donekle izmenilo tu "logiku". gore je jednostavno uzbudljivije. GORE JE LEPŠE. dođeš na nekih 500m nadmorske i vrhovi su ti tu, nadohvat ruke (noge). nisi pobegao na neku galeriju tamo preko puta, odakle je "dobar pogled" na vulkan. ne, ušao si u njega. gde ćeš boljeg pogleda nego kad ti je magla "ni prs' pred okom" gusta? 

razlika je kao kad trčiš maraton, i kad gledaš prenos na teveu. jedno je gledati pljusak sa sigurne udaljenosti, drugo je kad grom udari tako blizu da ti zadrhti dres na grudima. jedno je gledati zavesice od kiše kako lelujaju na vetru iznad brdâ, drugo je trčati niz uzan puteljak koji se od pljuska pretvara u potok i imaš osećaj da si u kajaku dok oko tebe bujica kotrlja kamenje. 

da sažmem, lepše je biti protagonista nego navijač. lepše je biti deo tog spektakla, nego ga samo posmatrati sa neke terase kao iz bioskopske stolice. možda je odande za nijansu lepši pogled, ali gore je neuporedivo bolji osećaj. gore je... život.

ljudi? zar to još uvek postoji?

baš je fenomenalan osećaj kad ti piše 140 ljudi pogledalo, a niko lajkovao album slika. prosto da se zapitaš šta to oni svakog dana gledaju, i zašto, ako im se ne sviđa. 

oh ne, nije to. 
oni su "iznad toga". 
jer lajkovanje je tako paorski, a čučanje na kibic fensteru je tako aristokratski. lajkovanje je prosto kao da si nekom rekao "hvala", a zašto bi se koji kukac zahvaljivao za nešto što je stiglo besplatno? bljak.

one prethodne problematične blogove su lajkovali samo ljudi s mudima, da izvinete na izrazu, jer se tu ubacilo i nešto malo slabijeg pola, čisto da ostatku polova pokaže ko zaista ima muda. jer kao što reče onaj u poruci, znaš Sale, "dosta ljudi" se svrstalo uz Njega, a protiv Tebe.

hahahahaha, pa ja poznajem samo tuce LJUDI u svetu trčanja i svi odreda će radije verovati meni nego hrpi govana. a uz koga se svrstava RULJA, zaista me zabole, evo baš me zabole, jaoooooo

jer koga god Rulja zamrzi, meni postane simpatičan. oni nemaju hrabrosti da nekome nešto kažu u lice, nego jedino umeju da stisnu lajk na komentar protiv Njega. i onda su tako u gomili srećni. što reče jedan veliki mislilac, "u gomili smrdi, al je barem toplo". kad se ispišam, pa kad ga otresem, e ona kap koju lansiram u travu, toliko poštujem tu Ruljicu :-D

nego evo ĐE sam išao ovih dana. 
(vidi sliku) 

juče sam otišao levim putem (ne do kraja) i vratio se desnim, a danas sam otišao po sredini (do vrha) i vratio se levim putem. 22 + 23 km, prvo 400-ak a zatim 450-ak metara uspona. noge sve bolje iz dana uz dan, prosečna brzina 5'/km, par sekundi gore (danas) ili dole (juče), nebitno.

naj-događaj tjedna, rešio sam se jednih patika.
kako je lep osećaj kad neko ili nešto crkne pre tebe, a do juče je bio foto-finiš ko će duže izdržati :-P

ne mora lajk, ja ovo pišem za sopstveno zadovoljstvo.
mada mi ne smeta ako usput zabavi još nekog...

klanje

sad je ovo ono, ako nije ono, a onda je ovo, ali ono

u prevodu, da bi pročitali ovaj foto-blog morate da imate Fejsbuk profil, pa da odete na moj Pejdž na kojem sam to napravio

klanje i dranje patika

star ud i ja

evo ovaj neki program mi predviđa polumaraton ispod 2h, ako ovako nastavim da treniram :-)
nego radi se o ovome: došlo je do velike promene u mom malom životu. što je logično, jer što je život "manji", promene mu deluju veće. naime primetio sam da se ista stvar stalno ponavlja, a i to zvuči logično jer kako će se razne stvari ponavljati? mnogo sam pametan jutros, ovo je loš znak. 

kad god kupim novi komplet patika, a to kod mene ide tako na šleper, kad me uvati panika da "su mi sve patike dotrajale" onda u mesec dva nakupujem 4-5-6 pari i "obezbedim se", onda logično počnem da ih nosim, iz dva razloga.

1) da vidim da li sam uopšte kupio idealnu veličinu ili sam se kao i obično zeznuo za pola broja gore ili dole, da vidim da li su tako udobne kao što su izgledale u radnji, da im nađem pravu namenu, da li ću ih čuvati za trke, za dužine, za tempo trčanja, za nešto bezveze (bljuzga, blato) ako ukapiram da su sranje 

2) da ih malo razgazim, da se iole uhodaju, pa ako krenem negde duže da mi se ne pojavi neki neočekivani problem

i šta se događa: te patike uvek nekako budu na vrhu, na dohvat ruke, i počnem uglavnom njih da uzimam onako s reda. one najstarije su negde zatrpane gomilama kutija, a one što sam ih do juče nosio, tu su negde ni tamo ni ovamo. 

tako umesto 15, 20, 25, dođeš do 30 pari patika koje su sve u stanju "ne moraju da se bace, može da se iz njih izvuče još par stotina kilometara". i kuća ti se pretvori u otpad nekih polu-polovnih patika.

e početkom avgusta mi je prekipelo. povadio sam sve one Najstarije od kojih neke imaju i desetak godina, poput ovih crvenih Skylon-ki koje sam kupio pred Beogradski 2005 kad sam prvi put (nakon godinu i po trčanja) pretrčao maraton za manje od 3 sata. 

negde kad su imale 1700km u sebi i još uvek izgledale dobrodržeće, prosto sam ih zaboravio. kao, za još par dužina po kiši, eto. "počele" su da se razlepljuju, "počela" su da se formiraju ona istanjenja na platnu tamo gde je najšire stopalo iznad malog prsta, "počeli" su đonovi da popuštaju i da se odlepljuju po ćoškovima ona gumena ojačanja, ali sve je to "tek počelo" i nikako da se dogodi. a godine prolaze. a kroz stepenište ne može da se prolazi od gomiletine kutija na sve strane, kao da smo stonoge!

pored njih sam iskopao još desetak (???) patika u sličnom stanju, i rešio da ZABORAVIM sve ove nove, novije, još novije, najnovije, dok definitivno ne pobacam sav ovaj stari krš. ne znam koliko će se videti sa ove sličice, morao sam da sabijem da bi stao ceo spisak ali ipak nije stao :-)

sada se na trčanjima osećam kao da je neko uključio Vremeplov na trojku. trojka je najviši stepen za ringle, na to sam mislio. prisećam se tako svih tih silnih trka i treninga koje sam trčao u ovim obućama (hehe) i čekam da li će se pre isporaspadati patike, ili ja u pokušaju da odjednom uništim desetak pari patika "koje se sve još uvek drže i nisu baš baš za bacanje" :-)

blog nekad i sad

u samo desetak godina se bogme dosta promenila ta ideja Bloga. svet se preselio na Fejs do te mere, da neki poistovećuju FB sa internetom. opšta površnost je dovela i do tog "skakutavog" pristupa ljudima uopšte, a ne samo blogovima ili portalima. sve što je "popularno" danas, može biti zaboravljeno koliko sutra.

tu smenu generacija primećujem i ovde. svakog meseca se pojave po dvoje-troje novih kojima se nešto na mom blogu jako dopalo, lajkuju komentarišu šalju poruke itd, i onda ispare isto tako kako su se pojavili. onda slučajno pogledam neku staru profilku ili cover, pa pogledam lajkove, pa se setim - gle, ovog više nema ni od korova.

a postoji i ono neko jezgro, stara garda, prva postava, koji me trpe sve ove godine :-)

nekad nas je blogera bilo više, redovno smo pisali, na blogovima linkovali jedan ka drugom. ovde pod "blogeri" ubrajam samo dobrovoljce, a ne one koji su obavezni da jednom nedeljno napišu "blog" na nekom trkačkom portalu da bi u toj biznis ideji održavali stabilan nivo klikova.

sad je valjda od redovnih blogera sa ovih prostora ostao samo Andrej Vištica čiji je blog puno "sportskiji" od mog, obzirom da se radi o top svetskoj klasi triatlonca. dok sam imao FB, povremeno sam čitao tekstove Ivana Simića no to je pak neka kombinacija bloga i ego-tripa, pretežno usmerena na izmamljivanje uzdaha kod devojaka. ali da je bio redovan u tom "FB blogovanju", jeste, to mu moram priznati. valjda je još uvek. tu je i Ninoslav koji nije baš tako redovan a par puta sam i ja morao da ga "poteram", ali kad sedne da piše onda se zaista raspiše kao da je od mene učio :-D

ne znam da li negde na nekom od domaćih trkačkih portala postoji baza linkova koja vodi "ka meni", a najISTRAjniji mi deluju Trickeri iz Pazina. puno puta smo boravili u Istri, otrčali i par tamošljih liga, i sprijateljili se sa dosta divnog sveta. kad otkotrljate na dno stranice, sa desne strane već godinama imate odeljak "Sašin Blog". hvala Trickeri! :-)

http://www.trickeri.org/

čudna šuma je tooo

ne, nije meni zapelo da se nakon 19km trčanja vozam ponikom, nego sam video neko štene pored jednog kontejnera, i krenuo da ga pronađem. ali usput, život piše romane...

A NEMAM NI RUKAVICE!!!! (to je onaj rekvizit koji Rekreativčosi obavezno nabave, čak pre Bicikle, misleći da će se po tome svrstati u profesionalce)

jao mama vidi moje patike još uvek vise na kablu :-)

ugledavam jednog od dotičnih, on osim što ima pet puta skuplju biciklu, ima i rukavice. verovatno je zbog toga odabrao najsvežije presvučen asfalt, da mu ta glatkoća podloge ne iritira dlanove, ljubi ih majka.

ladno je prošao na crveno.
ostajem u koloni, računam, ovo ti je sinko hendikep start. može crveno da traje i sat vremena ali ja ću te kad-tad stići.

šta sam rekao?
nisam pošteno zavrteo ni dva minuta svoj bicikl Pony (što ga Milijana gony), a već mi se njegova guza približila i uvećala kao da je gledam kroz lupu.

nećete verovati ali prešaltao je brzinu, i dodao gas. ja mislim da su to neki demoni koji ga iznutra teraju da vozi sve brže. ako već moramo u detalje, mislim da se demoni zovu ćevapi, a da se motivacija zove aaaajooojjjjj pojeo sam ih previše, koliko kilometara je potrebno da ih izbacim napolje????? 

razmišljam o njemu, dok on sigurno NE razmišlja o meni, obzirom da nosi slušalice i ne čuje drndanje moje ponike na samo desetak metara iza. ja naravno imam samo jednu brzinu, ali mi je dovoljna.
što reče ona stara tamburaška
" jer nije sretan ko puno ima,
sretan je onaj ko malo treba."

taman sam kontao da ga stignem i pokušam da ga navučem na ovaj "moj" krug koji se vraća drugom stranom reke, kad u samo par sekundi, dogodi se preokret. on prikoči, okrenu polukružno, i parkira se ispred neke kafane!!!!

ja naivan mislio on je krenuo DA SE VOZI (jer zaboga tome služe bicikle) kad ono, on je samo mislio kako da se dokopa kafane, piva, ili dva, ili tri, i malo pečenja, ili malo više pečenja, i da se nekako dokotrlja nazad kući...

ništa, ja napravio ceo krug, uvatio ono kuče, evo Lola ga upravo hrani u podrumu, a sutra ćemo da ga ekspedujemo u onaj privatni azil među njemu srodne duše.

sasvim slučajno desničarenje

znate kako, meni na svakom EKG-u pronađu nešto "nisko", ne znam da li je nešto V u T, ili T u V, nešto 1 i 2, boli me uvo. 

nikad mi to nije bilo toliko važno da bih time mučio prijatelje, kukao o niskom V u T (ili T u V, 1 ili 2), niti verujem da ću zbog toga sutra crći.

danas sam pak krenuo na jedan krug koji je trebao da se završi "prema levo", ali sam u nekom trenutku skrenuo desno, jer je bilo očigledno da će ta staza po vrhu brda da dođe na isto to mesto, na Vrhu Prema Levo. 

ali mućak. puteljak je zavrtao desno, i opet desno, pa sam na kraju napravio "desni krug". a vidi, kao da je to važno??? što reče Lola, bitno da si se vratio kući :-P

to me je podsetilo na onog maratonca negde iz amerike, koji je nakon 90 godina još uvek mogao da trči, mada su mu se vijuge solidno umrsile. svakog jutra je odlazio na trčanje, i nakon par milja nije znao gde se obreo, pa ga je kući vraćao taksi, komšija, ili žena kojoj je neko javio gde ga je video :-)

jer nije sve u nogama...

nedelje

betoniranje je gotovo, ploče/kockice su vraćene na svoja mesta, jedino mi sad treba neko da mi vrati kičmu u prav položaj :-)
običavali smo da nedeljom odemo na dužu i ne preterano jaku vožnju, no za to su mi "potrebna" leđa. u ovakvom stanju možda još i mogu da izdrže neko kraće trčanje, ali biciklu nikako :-/
oprema za rad uključuje Mizuno Wave Rider 12 koje su odslužile svoje što se tiče trčanja (imaju i pobedu na Pešterskom Maratonu) i sad su prešle u ekipu Građevinar. AKO se od prašine uopšte raspoznaju patike.

još uvek sam neodlučan da li da budem zadovoljan jer sam u tri dana mešanja maltera i borbe s brusilicom bušilicom i ostalim vešticama ipak uspeo da ubacim jedno kakvo-takvo trčanje, ili treba da kukam što sam u ta tri dana otišao na samo jedno trčanje.

to je ta staza na kojoj sam otprilike dokusurio stare Nike Zoom Kyotee, koje nikada ni kod koga drugog nisam video iako sam ih kupio u srbiji. 600km je ipak prekratak život za patike tako da ipak, koliko god lepo izgledale, ne mogu da kažem da su mi se isplatile...

celo to trčanje sa 650m uspona i isto toliko spusta je bilo u fazonu "dok se još uvek krećem, dobro je" pa sam prema tako labavom kriterijumu ispunio cilj. zbog ovakvih pogleda se naravno isplatilo svako mučenje, a nakon onoliko fizikalisanja nisam ni očekivao da ću se baš nauživati trčeći po brdima.


imam jedan plan za jesenas, a to je da levom stranom (gledano iz Grada) a u stvari desnom obalom reke Gradac prođem SVIM puteljcima koji se penju i silaze iz ovih selâ načučurenih na vrhu klisure.
nema šanse da to sad stignem da ucrtavam ilustracije radi, kad otrčim videćete :-)

dalje, s tom kišom i pljuskovima sam u dvojakom odnosu. kad sam na trkačkoj bicikli, onda smo "na vi", a kad sam na trčanju ili na MTB-u, onda smo na ti. trčanje naravno ne moram da objašnjavam, kiša i pljuskovi često doprinesu na zanimljivosti, opereš se očas posla, ništa ne može da ti se desi. na MTB imam blatobrane pa kad najave pljuskove ja uvek krenem nekim putem koji nije puno prometan, a poželjno je i da je negde uzbrdo iz 2 razloga: lakše i brže je vratiti se kući kad pripuca s neba, i s brda je bolji pregled na kretanje oblaka.

trkačkom se pak uglavnom ide po boljim putevima, ređe u cikloturizam a češće na "pravi trening" i kad te pokosi neka oluja na 40km od kuće uopšte nije zanimljivo voziti biciklu dok ti osim kiše isto toliko vode prska s prednjeg točka po nosu i sa zadnjeg po leđima, i dok razmišljaš koji će sledeći auto iz kolone da te kokne jer se često pribiju jedan iza drugog i ne daju žmigavce kad pretiču bicikliste pa te svi primete u poslednji čas, ako te zbog "kvaliteta" stakla i brisača ovi sa starijim autima uopšte i primete.

obzirom da su i za danas najavljeni pljuskovi, meni to uglavnom već unapred odredi dan što se tiče treninga. prepodne je bilo rezervisano za pijacu i neke druge poslove, ipak nismo profiji pa da smo mogli sabajle prvo na trening pa tek onda sve ostalo.

koliko vidim prva polovina sledeće nedelje je najavljena sunčana a ne pretopla pa bih voleo da tu udenem (već prema Poslu) još jednu od onih kombinacijom da odem biciklom do pod brda, pa da gore otrčim neki strmoglav krug. Lola se u načelu složila s idejom da kupimo neki skuterčić za slične potrebe jer bih tako (u odnosu na biciklu pony) ujedno i uštedeo na vremenu kad ne trčim od-do kuće nego iz nekog drugog mesta tu u okolini, no od ideje do realizacije može da protekne puno vremena jer to nije stvar koju samo tako kupiš na trafici. 

taman sam mislio da imam plan kad Lola reče ajmo negde biciklama i ode moja logika nizvodno kao brod od papira.

teška bolest

poznat sam već po tome što često "prozivam", no kad god sam ikoga prozvao, legao sam da spavam čiste savesti. nikada nisam "hejtovao" iz hobija, uglavnom je to iz nekog (osećaja) pravdoljublja.

zbog toga što ovaj blog pročita i neko ko nema puno veze s trčanjem, dužan sam par objašnjenja: u svakom žitu ima kukolja. nećete verovati, čak i među maratoncima. naizgled smo svi istrajni, savesni, disciplinovani ljudi, jer retko ko je sposoban da "otrpi" 30-40 hiljada koraka bez odustajanja od tog samo-mučenja.

no sama ta medalja koja se dobija u cilju za pretrčanih 42 kilometra (mnogi to i prehodaju pa ipak uzmu medalju, IAKO je maraton po definiciji disciplina TRČANJA na 42km, no hajde, čak i hodači će sutradan odneti medalju da se kurče među kolegama na poslu i sigurno neće reći "mada sam pola prepuzio") je svojevrsna udica na koju se upecaju prevaranti.

baš povodom ove moje priče od pre par dana, dobio sam nekoliko poruka o Prevarantima. praktično ne postoji trkač koji nije video nekog od kolega da skraćuje stazu, da se deo staze preveze u autu, da "ispari" pre starta pa negde usput iskoči iz kukuruza i "priključi" se trci puno svežiji nego da je trčao od početka.

na Beogradskom maratonu sama specifičnost staze prosto namami mnoge da praktično UKRADU medalju u cilju, jer se trče dva kruga po Novom Beogradu. deo maratonaca nakon jednog kruga jednostavno skrene ka cilju i tako "uštedi" 16 kilometara. uredno dođu do cilja, sa ponosom prime medalju za završen maraton, i odu kući. nakon nekoliko dana će im u zvaničnim rezultatima stajati DQ (diskvalifikovan) pored imena jer će sudije prekontrolisati zapisnike i videti ko je prošao sve kontrolne tačke, ali avaj prekasno, medalja već visi na zidu, kako na onom od sobe, tako i na onom na Fejsbuku.

"PRILIKA ČINI LOPOVA"

neki maratoni štaviše ohrabruju takvo nemoralno ponašanje, poput recimo maratona u Podgorici. tamo je uvek vrućina, cela staza je maltene od tri beskonačna pravca, trči se kroz livade bez ikakve publike, i sav taj psihološki pritisak i osećaj samoće, beznađa da će se cilj ikada ukazati na vidiku, prosto mentalno "samelje" one najsporije, a bogme i neke od brzih. tada otpozadi dođe kombi koji kupi sve koji su odustali, i mic po mic taj kombi se između 20-og i 38-og kilometra napuni. truckaju se tako oni na začelju trke, a kad priđu centru Podgorice, svi spremno istrče iz kombija i veselo i čilo pretrčkaraju poslednja dva kilometra, da bi uzeli medalju. 

jednom je i Lola odustala upravo na tom maratonu i sa zaprepašćenjem mi sve to ispričala. "zamisli majke ti, izašli da trče a vozili se 15 kilometara??????". lola je dugo godina bila biciklista a tamo su pravila puno strožija i zna se da čim se odustane, startni broj se skida sa grudi i predaje se sudiji. kraj.

a ima i ovo. u Podgorici se često događalo da nešto prčkaju po semaforu i da on pokaže neko pogrešno vreme u cilju. jedne godine utrčavamo jedna Poljakinja i ja u cilj i semafor pokazuje 2h37, a nama oboma na štoperici piše 2h51. ona me pogleda caklećim očima i usklikne - wow ovo mi je lični rekord!!! ja je pogledam belo i pokažem štopericu - jok gusko, nikad ne veruj Podgoričkom Semaforu :-)

šta mislite koliko maratonaca bi se bunilo da im izmere 5 minuta brže vreme? a šta mislite da li bi ijedan propustio da se žali ako bi mu greškom dodali samo 5 sekundi? sine odma se poteže buzdovan, znaš li ti šta je pet sekundi????

pre par godina sam iz iste ove pravdoljubivosti pitao organizatore Beogradskog zašto jednostavno kao što postoji onaj mali deo startnog broja koji ti ocepe kad ulaziš u startnu zonu, zašto ne podele taj komad papira na dva dela, pa da sudija kad vidi da neko umesto u drugi krug krene ka cilju, jednostavno tom takmičaru (koji tog trenutka praktično ODUSTAJE) ocepi taj kontrolni listić, pa kad se ovaj pojavi u cilju i kaže daj medalju, a sudija da mu pokaže šipak. no rečeno mi je da je to previše komplikovano. u prevodu, baš ih briga, ako su već naštancovali 300 medalja, zašto ih ne podeliti.

još smešnija praksa je bila do pre nekoliko godina na Plitvičkom maratonu, gde su se medalje dobijale unapred, u startnom paketu/vrećici. prosto da se zapitaš zašto uopšte da trčiš maraton kad si medalju dobio veče ranije. mislim, da se zapita Onaj koji maraton trči zbog medalje. ja ga trčim kao izazov, kao proveru svojih mogućnosti, da vidim koliko sam brz, jak, spor, slab, i u glavi i u nogama. pretrčao sam na treninzima oko 20-ak maratona pa nisam za to ništa "dobio" što se može okačiti na zid. 

"DRUGA VRSTA MANIPULACIJE"

no nekog od tih koji "žele više od mogućnosti" moram da izdvojim, zato jer me je lično dotakao svojim drskošću. recimo taj "Mirko Erdelji" (?), prvi put sam čuo za čoveka, i sreo ga na Pančevačkom Noćnom Maratonu 2014-te. u trenutku kada je došlo do zabune u brojanju krugova, ja sam (kao vodeći) odlučio da odustanem, da ne bude da je "Pobednik imao krug manje".

vratio sam se lagano peške do cilja nekih 200m, (toliko mi je trebalo da izračunam), popričao sa sudijama, i nastavio da trčkaram. dok sam se još "lomio" da li da ipak dotrčim do cilja ili ne, dostizao sam ljude, usporavao da popričamo, i to je već uveliko prestalo da liči na Trku. pola kruga sam trčkarao sa Radičaninom (jedan od poštenih) koji je došao da odradi trening, pa sam deo kruga trčkarao unatraške na par metara ispred Gacika i Tucakovićke i nešto se zezao s njima pre nego što sam nastavio dalje u tom svom "polu-ritmu", usporavao pretičući Čankovićku i Bučarevićku i "pretio" im kako ih Lola stiže, i već imate sliku o tome koliko je sve to izgledalo kao Takmičenje :-)

nakon nekog vremena sam po ko zna koji put dostigao Lolu za krug, malo smo trčali zajedno, i otišao sam do auta da se presvučem. tada mi je do cilja falilo samo par krugova, od ukupnih valjda 37, ne sećam se. svejedno će mi se sve ovo računati kao dobar trening.

no upravo tada kad sam dostizao Lolu, pojavio se dotični Erdelji i započeo monolog. on navodno "ima teško oboljenje srca". već dugo vremena rizikuje, "trči na granici smrti". OVO MU JE POSLEDNJA TRKA (!) PA AKO BIH MOGAO DA GA PUSTIM (?) DA ON POBEDI (??????)

znao sam da smo i ja i Makedonac za krug ispred njega, no napravio sam se lud - da, idi, pobedi, svaka čast, i nemoj puno da finiširaš, čuvaj to bolesno srce.

(čujem da se na svom FB profilu pitao "zašto bih molio Antića da me pusti, ako sam ga dostigao?" no to bi trebao samog sebe da zapita, AKO je već tako. u tom trenutku je delovao kao da je u totalnom kolapsu jer je verovatno jurio da me stigne kad me je ugledao, i istog časa upao u krizu, a da me procena nije prevarila govori ciljno vreme jer je poslednja 4 kruga pretrčao više nego minut sporije nego prva 33 kruga!!! najklasičnije "pucanje po svim šavovima", a ja sam pored njega skakutao kao leptirić jer sam se zadnjih par krugova "odmarao", pa je verovatno video razliku. samo je on to u međuvremenu zaboravio, a i ego mu je malo porastao, pa se sada stidi tog moljakanja.)

evo godinu dana kasnije, nakon što je Mirko istrčao još bezbroj trka,  opet ga vidim na startnoj listi ni manje ni više nego ULTRAmaratona od 61km koji će se sutra trčati kroz panonsku ravnicu na +30.

iskreno, uopšte  ne brinem "za njegovo srce". ni za njegovu savest, jer je nema. brinem za nekog drugog eventualnog maratonca, kojem će usput da "pevuši" istu priču o teškoj bolesti. jedino u šta sam siguran je da se  njegova "bolest" nalazi nekih pola metra iznad srca. u glavi. baš kao što nešto u glavi fali svima onima koji odu na maraton da bi ukrali medalju, pa se dovijaju kako to da urade. 

najbolji komentar na ovu priču je ostavio kolega (ultra-)Maratonac koji je rekao da za takve bolesnike postoje paraOlimpijade, pa neka se takmiče sa ravnopravno hendikepiranima. podmuklo je nekom ko se ni na šta ne žali (mada svakog od nas nešto boli i svakome nešto fali) nabijati na nos kako si bolestan pa ste praktično neravnopravni u trci. ostani brate kod kuće i pij lekove, ovo nije obavezno. šta se ponašaš kao gladijator kojeg su rimljani ubacili na maraton, pa sad moraš da pobediš da bi preživeo?

smešna stvar je što se ovde uopšte ne radi o nekim prestižnim takmičenjima. trke koje pobeđujemo dotični lažov, i ja, i nama slični po kvalitetu, puno su bliže javnim treninzima nego Maratonima. lično smatram za veći uspeh što sam istrčao Plitvice ispod 3h, i što sam tamo bio 10-ti, nego što sam  na nekom maleckom brdskom maratonu pobedio tuce planinara i nasvirao im pola sata zaostatka. 

no sve te "Zvezdice" vole da veruju da su zbog broja i veličine pehara (a tek ta limarija se kod nas deli šakom i kapom, ne znam više gde ću sve to, verovatno na tavan) nešto zaista vredno, poznato i priznato. jel imaš olimpijsku normu? nemaš, ha? i šta ćemo sad?

možeš biti i brz, i lep, i imati vrednu diplomu, ali ako si prevarant (nikome se ne obraćam, govorim uopšteno), ako si lažov i manipulator, za mene si nula od čoveka. kad jednom padneš u mojim očima, pa još "na namazanu stranu", više te ništa neće podići nazad. niti ću ti ikada više verovati. ko je jednom ukrao ili slagao, opet će. to je isto kao droga ili alkohol ili kockanje: izleči se jedva jedan u milion, a ni taj do kraja.

nije moj zadatak da Svet učinim boljim mestom, niti će pored svih opisanih gore u blogu Svet Trčanja ikada biti raj na zemlji. nek čuvaju svoje nogice i svoja srca, i neka glancaju svoje "teško zarađene" i "znojem okupane" medalje i pehare.