2121212121

pa ne znam sad, ni odakle da počnem ni kako da završim, a tek ono između, da te bog sačuva! sećam se da sam pre nekoliko godina u jednom blogu pravio neku zamišljenu situaciju, u kojoj bi me neko "naterao" da odaberem šta ću raditi 365 dana zaredom: ili ću voziti biciklom krug na Divčibare (1050m nadmorske), ili ću trčati 21km svakog dana. i Murinjo je rekao da bi radije naravno trčao po 21km, a na kraju sam se i ja složio s tim, iz prostog razloga što gore na 1050m nadmorske preko zime ume da bude dosta stepeni u minusu, po putu bude snega ili leda, i jednostavno je nemoguće taj krug proći NA bicikli. možeš da siđeš i da guraš krajnjih 10km uzbrdo i 10 km nizbrdo, pa dalje da probaš opet da voziš, no to bi dovelo do toga da ostaneš na treningu 6-7-8 sati i da tako sebi drastično skratiš oporavak do sutrašnjeg Novog Treninga. a trčanje kao trčanje, gde god i kuda god truptao 21km, kući si za par sati, čudna mi čuda. 

tako je ispalo da sam u zadnjih 6 dana trčao tu po okolnim brdašcima, čas na jednu čas na drugu stranu, a kilometara evo ovoliko - 18 22 23 22 22 21. zadnjih 5 trčanja su sva bila između 1h50 i 1h56, verovatno jer su mi noge podsvesno šaptale da je to otprilike nešto što je dovoljno da se natrče a nedovoljno da se umore. u prevodu "premalo za Trening", ali nema veze. ionako mi nikakvo "treniranje" nije bilo na pameti nego čista uživancija.

zanimljivo je kako sam tada, nekada, pre desetak godina, kada sam bio prekaljeni biciklista a friški trkač, mislio da je taj krug na Divčibare, negde između 75 i 90 kilometara, verovatno lakši od trčanja 21km svakog dana. istih tih desetak godina kasnije, trčanje od par sati dnevno mi deluje lagano, a užasava me pomisao od vožnje 4 sata svakog dana. što zbog hladnoće na planini, što zbog problema sa leđima jer sam katastrofalno malo trenirao na bicikli zadnje dve godine, a što zbog jednostavno tog odnosa dva sata naspram četiri sata. 

danas sam u odnosu na prethodne dane smanjio intenzitet za jedva nijansu, i odjednom je "trening" postao izlet, i vratio sam se kući kao da nisam ni izlazio iz nje. tek kad je Lola rekla da ne treba toliko dugo da stojim na nogama, radeći nešto neposredno posle trčanja, shvaito sam da je prošlo već sat vremena a da nemam nikakav nagon da sednem, legnem, zavalim se, odmorim se, istuširam se. jer rekoh, osećao sam se kao da nisam ni trčao. a 21km sa 360m uspona ipak nije "ništa"? ili ipak jeste? ko to može znati? (samo neki šofer ljut, što me prstom prati)