onda sam na brzaka krenuo u ranu zoru da čitam uputstva, da ga povezujem s kompjuterom, da gledam gde se i kako podešavaju razne mogućnosti, da bih ga u jutarnjoj šetnji s kučićima iole upoznao, i da nam podnevno trčanje ne bude baš prvi dejt.
prvo iskustvo je bilo KATASTROFALNO. gledam u šoku u tu igračkicu, koja mi prvih nekoliko minuta pokazuje pulseve 150-160 na laganom šetucanju. "OVAJ KRETEN MI SVE POKAZUJE DUPLO!!!" očajnim glasom saopštavam Loli. "on prosto ne može da zamisli da mi je puls 75 ili 80, nego to udvostruči, za svaki slučaj, valjda misli da mu svaki drugi otkucaj promakne". "pa šta sad?". "pa ništa, kad mi puls dođe do 150, verovatno mi neće baš pokazivati 300, nego će se prepoloviti i shvatiti da se overdozirao na početku?"...
srećom nakon par start stop discard start stop resume stop discard tralalalalalalala odjednom se pojavilo 77 i odatle više nije brljao. drago mi je da smo se upoznali, nadam se da pogađate moje ime, kao što rekoše Stonsi u čuvenom hitu.
naravno čim sam došao kući potražio sam podešavanje ekrana i uklonio "TEMU" jer je fabrički namešteno da kad ti stoji sat, onda od onih 10:44 recimo, 10 piše plavom a 44 belom bojom, što mi je odmah bio neopisiv cajkizam. šta je sledeće, da biramo COVER PHOTO na štoperici??? isuse bože, daj mi crno na belom i možemo na trčanje, ovo je valjda štoperica, nije lilihip.
odmah zatim ugasio tonove jer ne želim da zvučim kao putujuća pištaljka, dok pipkam dugmiće a sat cvrkuće bip bip bip, a povrh svega sam se sav tresao kao u transu dok nisam našao kako se onemogućava VIBRACIJA. zamisli koje god upozorenje on poželi da ti saopšti, malo mu je poklič na ekranu sa uskličnikom nego mora da ti se protrese na ruci BBBRRRRRRRRR kao da te je neki detlić zemenio za crvljivo drvo pa pokušava da te prokljuca.
trčanje je počelo idilično no naravno da je nešto ipak moralo da me iznervira. iz čista mira pisnu nešto i objavi mi da sam završio prvi LAP (prolazno vreme). pogledam na udaljenost (razumete me i ako ne kažem "distanca"? naravno! hvala) i nakon što posle par sekundi očitam 1620-1630m shvatim da mi je u masi podešavanja promaklo to "auto lap" koji je pretpostavljen na jednu milju. bar da sam ga namestio na kilometre ili ga isključio pa ajde, ali šta mi znače milje dok trčim kroz kanjon reke Sušice, to ni arhanđel mikajlo ne zna, ili po kome se već zove ona crkvica na dnu budućeg jezera.
i tako su zvrčale te milje, ja na kraju počeo da se smejem kao lud na brašno, "hehe prošla deseta milja, cool..." vratio se na mesto gde sam ostavio bicikl pony (što ga Milijana gony), izvadio iz žbunja flašu vode koju sam poneo, i počeo da se umivam. tu se setim da nam je kod kuće bila mala nestašica tih "flaša viška" pa sam na izlasku iz grada kupio litar i po kisele, i kad je to krenulo da mi se peni po obrvama i ušima bogme mi je dosta trebalo da ukapiram šta se događa. setih se kako se penilo kad smo nekom štenetu čistili rane od crva jer su ga muve upljuvale, i u desetinki sekunde se presekoh "bemti sunac žarki, ja mesto vode poneo litar i po hidrogena od 3%". srećom sam ukapirao šta se događa, i onaj litar što je ostao nakon tog penušavog umivanja sam sručio iz dva eksa, ako tako može da se kaže, mislim nategao jedno osam deci i odmah zatim ostatak, dok sam čisto malo udahnuo i podrignuo par puta.
pazi kad nije gotovo...
samo par kilometara kasnije me pređe neki nadobudni rekreativac utegnut u bici dres i gaće, ja uključim štopericu da mi uhvati puls i krenem da ga jurim. računam, trčao sam samo 18km, jes da je bilo po kamenju i kojekud ali nema veze, mogu sebi da priuštim jednu igru Jurke. problem je što pony-ka nema menjač i moraš da vrtiš kao singerica da bi išao 30-ak km/h, no nisam se dao. bilo je do kuće nekih 13km tada, prvih 5km je bilo povuci-potegni, onda je on riknuo pa sam kilometar razmišljao šta da radim i vozikao se za njim onako na 30m razmaka, i tada sam ga prosto stigao a da nisam ni hteo.
započnem razgovor onako saučesnički da ga pridobijem a ne odbijem, kao jak je vetar nikad stići otego se povratak u grad, i mic po mic shvatimo da imamo par jako dragih zajedničkih prijatelja. eto isplatilo se upoznavanje. nije da sam morao, ali eto, kad sam već bio tako raspoložen, a uglavnom sam tako raspoložen, isplatilo se. čak na kraju prođemo našom ulicom da mu pokažem gde živimo i da vidi onu biciklu zavarenu na kapiji kao neki znak da tu žive neki ljudi posvećeni tom sportu.
e, ima još!
nakon svega toga shvatim da ove telefone što smo razmenjivali, da na ovom Mom koji je bio stari Lolin nego mu je manje trajala baterija, dakle da na njemu, osim pojasa za puls sa starog Polara, ne može da se upari ni ovaj novi Garmin iz prostog razloga što taj telefon ima Bluetooth v. 2, dok onaj stari Moj koji je sad kod Lole i koji ima neku monstruoznu (čudovišnu?) bateriju koju ne moraš 3 dana da puniš, e na tom telefonu sve šljaka savršeno jer on naravno ima bluetooth v. 4. trc milojka, kad si plavojka. tako sad moram da kupim još jedan telefon. pa pred kakve muke mene stavlja život, ovo je teška nepravda. treba preživeti sve te stresove...
e a nisam vam ispričao ni kako sam upao u blato. na +34 ladno pomislim da sve što izgleda kao malkice vlažan pesak, ili zemlja, mora da bude čvrsto. i nestade patika kao kad jedeš jaja na oko pa kad umočiš hleb u žumance. i taj tihi zvuk, BUTJ! srećom je odmah pored tekla neka muka od rečice pa sam našao malo dublji deo i ušetao unutra da se malo probrčkam. voda mlaka ko pišaća, čak je prijala, jedino što su mi kad sam se vratio kući posle par sati prsti na nogama bili skroz smežurani i beli kao kad skuvaš kukuruz. beše to jedna vesela Nedelja, nema šta.
e ima još!
šlag za kraj, dok Brana još nije popunjena, rekoh daj da se popnem po sredini! i lepo dotrčim do Brane i capcapcap kao uz stepenice se popnem po onim kamenčugama od podnožja do vrha. zajebana stvar je što sam u tom kamenju jednom video Šarku, pa mi nije baš privlačno da se pomažem rukama i hvatam za stenje dok se penjem, nego sam onako baš kao uz prave stepenice, u jednoj ruci držao telefon a drugom mlatarao održavajući ravnotežu. da stvar bude čudna, telefon je (aplikacija Strava) upamtio sva ta mala krivudanja kako sam se penjao, a gospodin Garmin je samo povukao par pravih linija pretpostavljajući da sam iz tačke A u tačku B naravno došao pravolinijski. malo morgen, što bi reko bivši predsednik, malo mnogo malo morgen. neš tamo držat pravu liniju pa da si... da ga ne pominjem opet.
Nema komentara:
Objavi komentar