tradicija

već prema tradiciji, evo "bloga o(d) Juče"

prema okolnostima (dan žalosti u republici) danas ću zaobići viceve i zajebancije. a budim se sa idejom da pokupim par slika sa interneta i da uz pomoć njih dokažem kako nama pored ovih slinih polumaratona uopšte nije potrebna parada ponosa jer na svakoj trci pet posto otpadne na raznorazne trandže i slične šarene raspevane nakaze. no eto, ne dâ mi se baš danas...

elem, Vukosava je ostala misterija do daljnjeg. odem ja na ponovljeno trčanje gore u brdo, sa tačnom idejom gde bih mogao da nađem onaj posmrtni plakat. nije mi se trčalo asfaltom, predosećao sam da ću biti bar malo umoran od onog polumaratona dan ranije. pa smislim da odem biciklom 4km izvan grada tek koliko da izbegnem suvišne kilometre, i da odatle odmah uzletim gore u brdo. 

što se tiče nogu, bio sam u pravu. uzbrdo i nizbrdo po bilo kojem kamenjaru sam trčao sasvim lepo, a kad sam pred kraj stigao na 3km asfalta, sav sam se pokočio. možda je deo tog klonuća bio i do vrućine, jer mi je tek kad sam se vratio Lola rekla "jel ti bilo vruće na trčanju, pokazuje 29.7?" i ja ukapiram razlog te pene na ustima.  

kao što se videlo na grafikonu start je odmah "na nos" jer se sa 200 penje na 500m nadmorske, a ni na vrhu nije baš visoravan nego je podosta gore-dole. osmislim taj neki nazovi krug kojim bih prošao duž oba glavna put(eljk)a kroz to brdsko selo, sa krajnjom tačkom na jednoj raskrsnici na kojoj sam uvek viđao te plakate, na jednom debelom drvetu. i baš na tom mestu, nađem Vukosavu.

e ali! 
iliti kad ja tamo a ono međutim!
poooooojma nemam da li je to ta žena. dali su neku sliku iz njenih recimo 50-ih godina, došla mi bucmasta i nekako sva natapirana, a ova koju ja pamtim je bila podosta mršava i sitna starica. očigledno je ta slika (u boji) dok joj je još muž bio živ, a kasnije je svo vreme nosila crninu. ko zna, možda i za nekim bratom ili sestrom. 

nisam imao telefon da slikam tu umrlicu, ali sam zato u dnu spazio potpis firme koja je to uradila. odlično! pogrebna oprema Đura, ul. Pasterova 3. otići ću tamo odmah nakon trčanja biciklom, pre nego što dođem kući, zamoliću da mi odštampaju još jedan takav plakat ako ga još uvek imaju u kompjuteru, sutradan ću ih nešto častiti, a odmah ću doneti sliku pa da Lola i Tašta mogu da to pogledaju i presude da li može da prođe kao naša Vuka.

međutim, kod mene uvek mora da bude neko međutim, da ga jebeš! ja tamo, sedi neki čovek, dobar dan, dobar dan, ispostavi se da je on Đura, da poznaje sve moje bliže i dalje rođake i komšije, blablabla, ali sin mu radi to na kompjuteru a sin je na moru i vraća se za deset dana. usput smo pronašli i račun od tog dana, žena je umrla 12-og maja a sahranjena odmah 13-og, a ćerka je kupila 5 tih plakata, i još mi je nabrojao šta sve, za ukupno 2700 dinara. što je više nego malo, obično ti računi izađu bar 20 puta veći, no ovi su imali i sanduk i sve živo spremljeno unapred (???).

posle sam i o tome malo razmišljao. jbg svako ko se sprema da umre ostavi nešto para za sobom, onda rodbina obično ode u neko od tih pogrebnih preduzeća i pokupuje sve u kompletu. a ne tipa tamo kupiš samo ono što mora, vence sveće i naručiš te plakate, a onda odeš u kinesku radnju po čaršafe peškire i ostalo, ili gde već pronađeš da je najjeftinije. mislim u svakoj drugoj prilici ćeš da gledaš svaki dinar, ali baš za sahranu... a ova žena je sigurno imala ušteđevine čim je sa 72 godine još uvek dolazila u grad da bi ofarbala obrve i kupila pomadu za lice. to jednostavno ne može da bude drukčije. nema veze.

i tako sam maltene kolabirao stojeći kod Đure dok je on prvo prelistavao sve račune iz zadnja dva meseca, pa dok smo obavili to unakrsno preslišavanje o svim mogućim putevima od sela X do sela Y, pošto je njegova žena iz susednog sela, kuda sam upravo protrčao dva puta. a i na trčanje sam trebao da odem iza podne pa je iskrsla jedna obaveza pa druga pa treća i tako sam krenuo tek u 15:30 što mi je totalno netipično.

onda sam bio mrtav gladan pa sam izgleda puno više jeo nego što sam pio, i probudim se u po noći žedan ko u pustinji. popijem iz tri puta na svakih pola sata ceo sok od paradajza (litar) i shvatim da sam još žedniji. najverovatnije zato što u svaki sok dodaju i soli i šećera, pa koliko god popiješ uvek ti se pije još. onda se napijem vode i vratim u krevet, tu se pojavi neki komarac da mi zuji kod uveta, ja se iznerviram i ustanem da pišem blog o trandžama no čim sam otvorio vesti vidim da je dan žalosti i promenim plan. 

evo sad ću da dobijem proliv jer sam popio i pola litra nekog bućkuriša La Vita Koktel na kojem piše da sadrži 50% voća no dovoljan je samo jedan gutljaj da bi se videlo da je to voda šećer i arome a da voća taj tetrapak nije video ni na filmu. sokove treba ili sam da napraviš ili da ih zaboraviš. no iz nekog poštovanja prema teško zarađenom novcu, koje god šareno pakovanje Tašta kupi, a mi popijemo. jbg, nećemo prosipati valjda. tako na kraju izvučemo dvostruku korist, ona potroši pare a mi se potrujemo. 

uglavnom, da se ne bih razboleo od čekanja mislim da ću ovih dana da prođem još jednom pored onog drveta i da slikam onaj plakat da bih ga pokazao Loli i Tašti, pa ćemo tako utroje da zasednemo kao neki konzilijum i da većamo da li je to na slici naša Vuka ili nije. ne garantujem, ali mislim da će tako biti.

eh da, videh i jednog zmijuljka. one tako kad bude par dana kiše vole da izađu sledećeg dana i ceo dan da se sunčaju. kao da su od sunđera pa hoće da se malo ocede. ova je ležala onako sva ispravljena kao štap, i bila je skoro skroz crna, sa nekim sitnim šaricama. ja u deliću sekunde pomislio da je neki kabl ali krenuo da ga preskočim za svaki slučaj, kad vidim na jednom kraju glava od zmije i još onako vrtucka jezikom. tako da sam uložio malo više snage u taj preskok. rekoh opaaaa, pa nisi loš kad možeš ovako da đipiš sa polu-umornim nogama.

tako se završio još jedan poluplanirani trening, iz kojeg možete lepo da vidite kako to kod mene ide. zato i volim da kažem kako ja "ne treniram" jer pod "treniranje" računam neki plan, utorak četvrtak vikend, nešto sistematično. ja kad sam govorio da "treniram" trčao sam 2000-1600-1200-800-400, trčao sam 10x1000, trčao sam 20x400, dužina je bila ovoliko kilometara ovim tempom pa još onoliko kilometara onim tempom, i tako. a sad svaka starleta kad krene u teretanu kaže "idem na trening". a instruktor fitnesa je Trener. pa onda je i onaj što te uči vožnju Trener automobilizma. a tucijada nakon uskrsa je sportsko takmičenje. zato ja obično kažem otišao sam na trčanje, i nekako izbegavam da koristim reč trening, dođe mi malo pretenciozna. 

eto od mene toliko, ionako sam previše nadrobio a mislim da sam od svih ovih sokova dobio i proliv. treba da u ginisovoj knjizi proverim da li je i ovo neki rekord, praktično se nisam pošteno ni probudio a već sam uspeo da sjebem stomak. šta li će biti posle ove nes kafe koja već miriše, to ne smem ni da pomislim. valjda svaki čovek treba da se napregne prema svojim mogućnostima, jer se nijedan dan neće sjebati sâm od sebe. dakle sreda. još 4 dana do maratona. ako nisam zakasnio sa prijavom, vidiš ni to ne bi bilo loše da proverim...