gore

staviću dve slike kao ilustraciju/uvod. 

na prvoj se vidi grad u centru, levo se vidi pojas planina (tamno zeleno) koji se nalazi na 25km južno, a desno se crvenom bojom vide označene putanje poslednja dva trčanja. karta je zakrenuta za 90° i ovo je pogled sa istoka, kao kad u kotlinu dolaziš iz Beograda.

na drugoj slici se vidi pogled negde iz sredine ovih crvenih krugova, to je dakle tačka još 10km udaljenija (u odnosu na grad) od planinâ, koje se vide u daljini. oduvek mi je u glavi postojao taj sukob "na strani planina" i "preko puta planina". objasniću.

nad planinama je puno češće oblačno. puno češće i pljusne. kad bilo kojeg oblačnog dana pogledaš iz Valjeva, 15-20km ka severu (Šapcu, Vojvodini) je uvek svetlije nebo, a 15-20km ka zapadu je magla, tamno-sivo, vide se zavese od sipeće kiše. samim tim, kao izbor recimo mesta da zidaš kuću, logično se nameće severnija varijanta, udaljenija od planinâ. izađeš na terasu, posmatraš munje, pljuskove, oblake koji šamaraju, uživajući što si tako "preko puta" nekako sklonjen od tog ludila.

slično tome razmišljam i o treningu. naročito dok smo bili biciklisti. čim počne da se mrči, odosmo mi ka severu, ka svetlijem nebu. ako pri samom povratku baš moramo da pokisnemo, preživećemo. ali zašto odmah mazohistički otići u trosatnu kišu maglu i potoke po putevima?

trčanje je donekle izmenilo tu "logiku". gore je jednostavno uzbudljivije. GORE JE LEPŠE. dođeš na nekih 500m nadmorske i vrhovi su ti tu, nadohvat ruke (noge). nisi pobegao na neku galeriju tamo preko puta, odakle je "dobar pogled" na vulkan. ne, ušao si u njega. gde ćeš boljeg pogleda nego kad ti je magla "ni prs' pred okom" gusta? 

razlika je kao kad trčiš maraton, i kad gledaš prenos na teveu. jedno je gledati pljusak sa sigurne udaljenosti, drugo je kad grom udari tako blizu da ti zadrhti dres na grudima. jedno je gledati zavesice od kiše kako lelujaju na vetru iznad brdâ, drugo je trčati niz uzan puteljak koji se od pljuska pretvara u potok i imaš osećaj da si u kajaku dok oko tebe bujica kotrlja kamenje. 

da sažmem, lepše je biti protagonista nego navijač. lepše je biti deo tog spektakla, nego ga samo posmatrati sa neke terase kao iz bioskopske stolice. možda je odande za nijansu lepši pogled, ali gore je neuporedivo bolji osećaj. gore je... život.