na samo 4-5 km iznad grada,
odakle mi je dalje do kuće
sve nizbrdo (logično)...
stiže me auto, usporava,
i suvozač mi dovikuje kroz otvoren prozor
BRAVO, BRAVO, SVAKA ČAST...
(nije to što mislite)
... E STVARNO, MA SVAKA TI ČAST...
(nije to što sam mislio u datom trenutku)
... STVARNO, SVAKA ČAST,
KAD MOŽEŠ DA TRČIŠ
BEZ NAOČARA ZA SUNCE!
ja, ono,
nisam stigao ni da razmislim,
samo sam mu odmahnuo uz osmeh :-)
idi bre čoveče u peršun, hahaha
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
druga tema bi mogla da bude skroz zaseban blog,
ali neću time da se bavim nadugačko i naširoko.
postoji taj momenat (trenutak?)
u kojem ti prija kada te neko gleda s divljenjem.
prija to.
ali recimo danas, ne prija mi
kad protrčavam pored dve klinke od 14-15 godina,
i kad ih pogledam, shvatim da obe netremice
gledaju u moje noge, butine otprilike.
a ja,
ja volim da verujem u tu neku ideju da
deca treba da ostanu deca,
što duže moguće.
nažalost
današnja deca pokušavaju
da prestanu da budu deca,
što pre moguće.
gledaju čikine butine.
da me skenirala neka teta,
osetio bih se prijatno,
ali ovako,
osetih mučninu neku...
jbg
"pjesma,
uvjek miriše na uspomene,
recite joj tako,
ako pita za mene"
Nema komentara:
Objavi komentar