zbog toga što ovaj blog pročita i neko ko nema puno veze s trčanjem, dužan sam par objašnjenja: u svakom žitu ima kukolja. nećete verovati, čak i među maratoncima. naizgled smo svi istrajni, savesni, disciplinovani ljudi, jer retko ko je sposoban da "otrpi" 30-40 hiljada koraka bez odustajanja od tog samo-mučenja.
no sama ta medalja koja se dobija u cilju za pretrčanih 42 kilometra (mnogi to i prehodaju pa ipak uzmu medalju, IAKO je maraton po definiciji disciplina TRČANJA na 42km, no hajde, čak i hodači će sutradan odneti medalju da se kurče među kolegama na poslu i sigurno neće reći "mada sam pola prepuzio") je svojevrsna udica na koju se upecaju prevaranti.
baš povodom ove moje priče od pre par dana, dobio sam nekoliko poruka o Prevarantima. praktično ne postoji trkač koji nije video nekog od kolega da skraćuje stazu, da se deo staze preveze u autu, da "ispari" pre starta pa negde usput iskoči iz kukuruza i "priključi" se trci puno svežiji nego da je trčao od početka.
na Beogradskom maratonu sama specifičnost staze prosto namami mnoge da praktično UKRADU medalju u cilju, jer se trče dva kruga po Novom Beogradu. deo maratonaca nakon jednog kruga jednostavno skrene ka cilju i tako "uštedi" 16 kilometara. uredno dođu do cilja, sa ponosom prime medalju za završen maraton, i odu kući. nakon nekoliko dana će im u zvaničnim rezultatima stajati DQ (diskvalifikovan) pored imena jer će sudije prekontrolisati zapisnike i videti ko je prošao sve kontrolne tačke, ali avaj prekasno, medalja već visi na zidu, kako na onom od sobe, tako i na onom na Fejsbuku.
"PRILIKA ČINI LOPOVA"
neki maratoni štaviše ohrabruju takvo nemoralno ponašanje, poput recimo maratona u Podgorici. tamo je uvek vrućina, cela staza je maltene od tri beskonačna pravca, trči se kroz livade bez ikakve publike, i sav taj psihološki pritisak i osećaj samoće, beznađa da će se cilj ikada ukazati na vidiku, prosto mentalno "samelje" one najsporije, a bogme i neke od brzih. tada otpozadi dođe kombi koji kupi sve koji su odustali, i mic po mic taj kombi se između 20-og i 38-og kilometra napuni. truckaju se tako oni na začelju trke, a kad priđu centru Podgorice, svi spremno istrče iz kombija i veselo i čilo pretrčkaraju poslednja dva kilometra, da bi uzeli medalju.
jednom je i Lola odustala upravo na tom maratonu i sa zaprepašćenjem mi sve to ispričala. "zamisli majke ti, izašli da trče a vozili se 15 kilometara??????". lola je dugo godina bila biciklista a tamo su pravila puno strožija i zna se da čim se odustane, startni broj se skida sa grudi i predaje se sudiji. kraj.
a ima i ovo. u Podgorici se često događalo da nešto prčkaju po semaforu i da on pokaže neko pogrešno vreme u cilju. jedne godine utrčavamo jedna Poljakinja i ja u cilj i semafor pokazuje 2h37, a nama oboma na štoperici piše 2h51. ona me pogleda caklećim očima i usklikne - wow ovo mi je lični rekord!!! ja je pogledam belo i pokažem štopericu - jok gusko, nikad ne veruj Podgoričkom Semaforu :-)
šta mislite koliko maratonaca bi se bunilo da im izmere 5 minuta brže vreme? a šta mislite da li bi ijedan propustio da se žali ako bi mu greškom dodali samo 5 sekundi? sine odma se poteže buzdovan, znaš li ti šta je pet sekundi????
pre par godina sam iz iste ove pravdoljubivosti pitao organizatore Beogradskog zašto jednostavno kao što postoji onaj mali deo startnog broja koji ti ocepe kad ulaziš u startnu zonu, zašto ne podele taj komad papira na dva dela, pa da sudija kad vidi da neko umesto u drugi krug krene ka cilju, jednostavno tom takmičaru (koji tog trenutka praktično ODUSTAJE) ocepi taj kontrolni listić, pa kad se ovaj pojavi u cilju i kaže daj medalju, a sudija da mu pokaže šipak. no rečeno mi je da je to previše komplikovano. u prevodu, baš ih briga, ako su već naštancovali 300 medalja, zašto ih ne podeliti.
još smešnija praksa je bila do pre nekoliko godina na Plitvičkom maratonu, gde su se medalje dobijale unapred, u startnom paketu/vrećici. prosto da se zapitaš zašto uopšte da trčiš maraton kad si medalju dobio veče ranije. mislim, da se zapita Onaj koji maraton trči zbog medalje. ja ga trčim kao izazov, kao proveru svojih mogućnosti, da vidim koliko sam brz, jak, spor, slab, i u glavi i u nogama. pretrčao sam na treninzima oko 20-ak maratona pa nisam za to ništa "dobio" što se može okačiti na zid.
"DRUGA VRSTA MANIPULACIJE"
no nekog od tih koji "žele više od mogućnosti" moram da izdvojim, zato jer me je lično dotakao svojim drskošću. recimo taj "Mirko Erdelji" (?), prvi put sam čuo za čoveka, i sreo ga na Pančevačkom Noćnom Maratonu 2014-te. u trenutku kada je došlo do zabune u brojanju krugova, ja sam (kao vodeći) odlučio da odustanem, da ne bude da je "Pobednik imao krug manje".
vratio sam se lagano peške do cilja nekih 200m, (toliko mi je trebalo da izračunam), popričao sa sudijama, i nastavio da trčkaram. dok sam se još "lomio" da li da ipak dotrčim do cilja ili ne, dostizao sam ljude, usporavao da popričamo, i to je već uveliko prestalo da liči na Trku. pola kruga sam trčkarao sa Radičaninom (jedan od poštenih) koji je došao da odradi trening, pa sam deo kruga trčkarao unatraške na par metara ispred Gacika i Tucakovićke i nešto se zezao s njima pre nego što sam nastavio dalje u tom svom "polu-ritmu", usporavao pretičući Čankovićku i Bučarevićku i "pretio" im kako ih Lola stiže, i već imate sliku o tome koliko je sve to izgledalo kao Takmičenje :-)
nakon nekog vremena sam po ko zna koji put dostigao Lolu za krug, malo smo trčali zajedno, i otišao sam do auta da se presvučem. tada mi je do cilja falilo samo par krugova, od ukupnih valjda 37, ne sećam se. svejedno će mi se sve ovo računati kao dobar trening.
no upravo tada kad sam dostizao Lolu, pojavio se dotični Erdelji i započeo monolog. on navodno "ima teško oboljenje srca". već dugo vremena rizikuje, "trči na granici smrti". OVO MU JE POSLEDNJA TRKA (!) PA AKO BIH MOGAO DA GA PUSTIM (?) DA ON POBEDI (??????)
znao sam da smo i ja i Makedonac za krug ispred njega, no napravio sam se lud - da, idi, pobedi, svaka čast, i nemoj puno da finiširaš, čuvaj to bolesno srce.
(čujem da se na svom FB profilu pitao "zašto bih molio Antića da me pusti, ako sam ga dostigao?" no to bi trebao samog sebe da zapita, AKO je već tako. u tom trenutku je delovao kao da je u totalnom kolapsu jer je verovatno jurio da me stigne kad me je ugledao, i istog časa upao u krizu, a da me procena nije prevarila govori ciljno vreme jer je poslednja 4 kruga pretrčao više nego minut sporije nego prva 33 kruga!!! najklasičnije "pucanje po svim šavovima", a ja sam pored njega skakutao kao leptirić jer sam se zadnjih par krugova "odmarao", pa je verovatno video razliku. samo je on to u međuvremenu zaboravio, a i ego mu je malo porastao, pa se sada stidi tog moljakanja.)
evo godinu dana kasnije, nakon što je Mirko istrčao još bezbroj trka, opet ga vidim na startnoj listi ni manje ni više nego ULTRAmaratona od 61km koji će se sutra trčati kroz panonsku ravnicu na +30.
iskreno, uopšte ne brinem "za njegovo srce". ni za njegovu savest, jer je nema. brinem za nekog drugog eventualnog maratonca, kojem će usput da "pevuši" istu priču o teškoj bolesti. jedino u šta sam siguran je da se njegova "bolest" nalazi nekih pola metra iznad srca. u glavi. baš kao što nešto u glavi fali svima onima koji odu na maraton da bi ukrali medalju, pa se dovijaju kako to da urade.
najbolji komentar na ovu priču je ostavio kolega (ultra-)Maratonac koji je rekao da za takve bolesnike postoje paraOlimpijade, pa neka se takmiče sa ravnopravno hendikepiranima. podmuklo je nekom ko se ni na šta ne žali (mada svakog od nas nešto boli i svakome nešto fali) nabijati na nos kako si bolestan pa ste praktično neravnopravni u trci. ostani brate kod kuće i pij lekove, ovo nije obavezno. šta se ponašaš kao gladijator kojeg su rimljani ubacili na maraton, pa sad moraš da pobediš da bi preživeo?
smešna stvar je što se ovde uopšte ne radi o nekim prestižnim takmičenjima. trke koje pobeđujemo dotični lažov, i ja, i nama slični po kvalitetu, puno su bliže javnim treninzima nego Maratonima. lično smatram za veći uspeh što sam istrčao Plitvice ispod 3h, i što sam tamo bio 10-ti, nego što sam na nekom maleckom brdskom maratonu pobedio tuce planinara i nasvirao im pola sata zaostatka.
no sve te "Zvezdice" vole da veruju da su zbog broja i veličine pehara (a tek ta limarija se kod nas deli šakom i kapom, ne znam više gde ću sve to, verovatno na tavan) nešto zaista vredno, poznato i priznato. jel imaš olimpijsku normu? nemaš, ha? i šta ćemo sad?
možeš biti i brz, i lep, i imati vrednu diplomu, ali ako si prevarant (nikome se ne obraćam, govorim uopšteno), ako si lažov i manipulator, za mene si nula od čoveka. kad jednom padneš u mojim očima, pa još "na namazanu stranu", više te ništa neće podići nazad. niti ću ti ikada više verovati. ko je jednom ukrao ili slagao, opet će. to je isto kao droga ili alkohol ili kockanje: izleči se jedva jedan u milion, a ni taj do kraja.
nije moj zadatak da Svet učinim boljim mestom, niti će pored svih opisanih gore u blogu Svet Trčanja ikada biti raj na zemlji. nek čuvaju svoje nogice i svoja srca, i neka glancaju svoje "teško zarađene" i "znojem okupane" medalje i pehare.
Nema komentara:
Objavi komentar