na prvoj slici se lepo vidi nova brana.
pre 15-ak godina se pojavio čitav front neprijatelja vode, odnosno modernih vitezova zaštitnika religije, ili kako god tu sektu nazvati, sa namerom da se osujeti puštanje brane u pogon. naime, ta akumulacija će preplaviti jednu crkvu smeštenu u kanjonu jedne od pritoka Jablanice.
gledajući širu sliku, ne radi se samo o jednoj crkvi.
raseljeno je nekoliko sela i zaselaka, iskrčen je ogroman prostor, posečene su šume, poravnate njive, srušene i odnete kuće, grobovi i spomenici. neki grobovi su ostali tu gde su jer ionako niko o njima ne vodi računa, vetar je rušio drveće preko njih, ruinirani su i zaista jadno izgledaju, i ta voda će im praktično učiniti uslugu da ne budu vidljivi svetu, takvi kakvi jesu, zaboravljeni od potomstva.
otprilike sam nacrtao izgled budućeg jezera.
stručnjaci su nekoliko puta vršili uviđaje i presudili kako je potreban ogroman posao od barem par godina, da bi se ta crkva kompletno izmestila na drugo mesto, kamen po kamen. naravno da je u zadnjih 15 godina prošlo puno puta po "par godina" potrebnih da se crkva izmesti, no branitelji crkve još uvek džihadistički insistiraju na tome da ona ne može da se izmesti nego da mora da ostane tu gde jeste, makar deo Srbije ostao bez trajnog rešenja za snabdevanje vodom.
meni lično deluje da je njima jedini "smisao" u životu ta njihova besmislena borba, a nikako sama crkvica. po gradu i okolini se redovno pojavljuju plakati i posteri sa pozivom na otpor, bitku, boj (ne baš nešto naročito u mirotvornom hrišćanskom duhu) za "očuvanje svetinja" (sve velikim i masnim slovima, naravno) i sa zlokobnim naslovima "vera ili propast", "religija ili uništenje" i slično tome.
da bi stvar poprimila skroz drugu dimenziju, pobrinula se jedna druga crkvica koja će u ovoj mojoj priči da se iz neprimećenog statiste probije u glavnu ulogu. naspram ove "popularne" koja će biti preplavljena (crvena tačka dole, na 4km od brane), ova se nalazi na samo kilometar od brane, nizvodno ali na jednom brežuljku (u gornjem delu slike), i niti je ugrožena niti će biti poplavljena. ali nju niko ne brani jer niko za nju ni ne zna.
štaviše, uhvatio sam lep ugao za ovu sledeću fotografiju, ta crkva se vidi dok gledate putokaz za onu "popularnu" koja je btw popularna samo u zadnjih 15 godina, otkako su džihadisti dobili zgodnu temu za svoje slobodno vreme. takvih putokaza ima desetak, sa svih mogućih strana prilaza i puteva, vidi se da su "ručni rad" ali je neko veoma dosledan u održavanju istih.
podsetilo me sve to na Balaševićevu pesmu "ne lomite mi bagrenje (pod njima sam je ljubio)". kao da neko, prema samo njemu znanoj emotivnoj logici, bira šta će da čuva, šta će da slavi, za šta će da "gine", dok na desetine istih takvih stvari odmah tu u blizini propadaju, ruše se, u tišini i bez ikakve patetične revolucije.
ako već mora da bira kako da dođe do ličnog ispunjenja, čini se kako će srbin radije odabrati brigu koja donosi ratovanje, nego brigu koja donosi neki koristan rad.
u ovu "moju" crkvu niko ne svraća.
ne zna joj se ime.
nema putokaza, i čisto sumnjam da je osim ljudi iz dva susedna domaćinstva iko pored nje prošao, osim mene i Lole koji tuda nekada napravimo prečicu biciklama dok se penjemo ka Debelom Brdu.
onim neobrijanim džihadistima neko očigledno svakog dana donosi ručak, nisu oni tamo baš toliko "volonterski" kao što ni Arkanovi borci nisu igde išli da bi ginuli nego su se iz ratovanja vraćali sa televizorima i zlatnim nakitom. ova "moja" crkva je na sigurnom i nije im zanimljiva jer ne donosi pečenje pivo i osećaj korisnosti. ona će se već srušiti sama od sebe, za desetak ili stotinak godina, uostalom koga je briga?
mnogi su uzvikivali parole kada je nedavno zbog autoputa posečen hrast star nekoliko stoleća, a niko nije na dan njegove smrti posadio mali hrast u svom dvorištu, ulici, parku.
no bez obzira da li se radi o starim vojvodama, starim hrastovima, starim crkvama, srbima paradoksalno u ŽIVotu više znače mrtve nego ŽIVe stvari, groblja nego obdaništa, dedovi nego deca, prošlost nego budućnost.
nemam nameru da polemišem, ovo je samo moje razmišljanje na temu dve crkvice pored kojih protrčim jednom nedeljno.
iliti što bi ameri rekli, my two cents, moja dva dinara.
Nema komentara:
Objavi komentar