petak, 20. studenoga 2015.

balkan

ne bih voleo da živim u nekim umrtvljenim i mutavim okruženjima. makar to značilo da tamo vlada savršen red i kultura. prija mi ovaj balkan sa svojim otvorenim mentalitetom. retko ko razmišlja da li je dovoljno kompetentan da bi ti dao predlog za nešto.

jutros na trčanju, dostiže me na nizbrdici auto sa ugašenim motorom. čiča štedi benzin. kroz otvoren prozor mi viče - upadaj, hajde, da te povezem! - neka hvala, trčim, vežbam, mogu ja... - ma upadaj, kakvo vežbanje, vidiš kako se mučiš!? - neka neka, hvala hvala... više ne znam kako da se otresem ljubaznog vozača, aman z'aman upali taj krš i teraj dalje. usput se pitam, ako lagano trčkaram nizbrdo i smatram da se lagodno osećam, a njemu izgledam kao da se mučim, na šta li bih mu tek uzbrdo ličio? "bacio me u dubiozu", što bi rekla bivša komšinica, inače profesorka u poljoprivrednoj školi, kad bi pokušavala da zvuči obrazovanije od prosečne koleginice.

juče pak, u nekom teškom zabiću, čovek leškari pored puta, zavalio se u travu, slamka u ustima, kaže čeka decu (verovatno misli na unuke) iz škole. pitam ga za neki šumski put, da li ide samo u šumu ili prolazi dalje u selo, on mi objašnjava kuda da idem, i dodaje - pre mesec dana si mi uplašio ženu, kaže tutnji nešto iza nje, na onom spustu od groblja ka asfaltu! - jes stvarno, sećam se, nikad nikog tu nisam sreo, baš sam joj rekao, i još iz daljine vičem DOBAR DAN da je ne prepadnem... - a inače dobro ideš tako kasom, brzo! - hvala hvala, aj uzdravlje! trčim dalje i razmišljam, da li je moguće da neko nema televizor, da nikada u životu nije čuo za reč TRČANJE, nego kad čovek protrči on kaže "prošao je kasom". fakat jeste kas, ljudi imaju samo hod i kas. galop nemamo jer su za to potrebne 4 noge i skroz je druga tehnika. koliko god brzo zasprintali, tehnički je to još uvek samo onaj klasičan kâs. da ne bi tog seljaka, nikad mi ne bi palo na pamet. a da ne živim na balkanu, ne bi bilo ni tog seljaka. neko bi mi klimnuo glavom, dodirnuo bi obod šešira, i to bi bilo sve. izem ti te previše kulturne sredine. kao kroz groblje da hodaš. neka hvala.

i treća priča, još jedna od jutros, a taman sam mislio da sam završio blog. pre onog čiče u ugašenom autu, na usponu nekoliko km ranije, trčim makadamom a na sred puta stoji zaustavljena zaprega. na njoj sede dva starija ciganina i razgovaraju sa nekim u dvorištu, dovikuju se preko tarabe. ni ne gledam ih jer su mi previsoko, nego gledam par metara ispred njih u preznojene konje kojima se voda sliva niz leđa. tek odjednom jedan od njih dovikne - juri li te neko, da te odbranimo? hahaha! jedan od onih razgovora u kojima se preskače uvodno dobar dan dobar dan, nego se odmah prelazi na stvar. - ne juri me niko, samo žena ponekad :-) - ahahahahahaha ovaj debeli do mene umire od smeha, ahahahahaha! i dovikuje onom čoveku kojeg ne vidim od ograde jer je visoka - pitam ga jel ga juru, ako ga juru da ga odbranimo!

trčim dalje i smešno mi je što bi on MENE da brani, pretpostavljajući da bežim. čim nekoga "juru" nešto je skrivio, pa je po nekoj mojoj logici u većini slučajeva potrebnije uhvatiti begunca, nego ga braniti. ali ciganska posla, uvek su na strani lopova :-) baš me fino nasmejaše i baciše u još jedno razmišljanje. nije čudo što mi je brzo prošlo vreme na trčanju. balkan konza.

Nema komentara:

Objavi komentar