jutros na trčanju, dostiže me na nizbrdici auto sa ugašenim motorom. čiča štedi benzin. kroz otvoren prozor mi viče - upadaj, hajde, da te povezem! - neka hvala, trčim, vežbam, mogu ja... - ma upadaj, kakvo vežbanje, vidiš kako se mučiš!? - neka neka, hvala hvala... više ne znam kako da se otresem ljubaznog vozača, aman z'aman upali taj krš i teraj dalje. usput se pitam, ako lagano trčkaram nizbrdo i smatram da se lagodno osećam, a njemu izgledam kao da se mučim, na šta li bih mu tek uzbrdo ličio? "bacio me u dubiozu", što bi rekla bivša komšinica, inače profesorka u poljoprivrednoj školi, kad bi pokušavala da zvuči obrazovanije od prosečne koleginice.
juče pak, u nekom teškom zabiću, čovek leškari pored puta, zavalio se u travu, slamka u ustima, kaže čeka decu (verovatno misli na unuke) iz škole. pitam ga za neki šumski put, da li ide samo u šumu ili prolazi dalje u selo, on mi objašnjava kuda da idem, i dodaje - pre mesec dana si mi uplašio ženu, kaže tutnji nešto iza nje, na onom spustu od groblja ka asfaltu! - jes stvarno, sećam se, nikad nikog tu nisam sreo, baš sam joj rekao, i još iz daljine vičem DOBAR DAN da je ne prepadnem... - a inače dobro ideš tako kasom, brzo! - hvala hvala, aj uzdravlje! trčim dalje i razmišljam, da li je moguće da neko nema televizor, da nikada u životu nije čuo za reč TRČANJE, nego kad čovek protrči on kaže "prošao je kasom". fakat jeste kas, ljudi imaju samo hod i kas. galop nemamo jer su za to potrebne 4 noge i skroz je druga tehnika. koliko god brzo zasprintali, tehnički je to još uvek samo onaj klasičan kâs. da ne bi tog seljaka, nikad mi ne bi palo na pamet. a da ne živim na balkanu, ne bi bilo ni tog seljaka. neko bi mi klimnuo glavom, dodirnuo bi obod šešira, i to bi bilo sve. izem ti te previše kulturne sredine. kao kroz groblje da hodaš. neka hvala.
i treća priča, još jedna od jutros, a taman sam mislio da sam završio blog. pre onog čiče u ugašenom autu, na usponu nekoliko km ranije, trčim makadamom a na sred puta stoji zaustavljena zaprega. na njoj sede dva starija ciganina i razgovaraju sa nekim u dvorištu, dovikuju se preko tarabe. ni ne gledam ih jer su mi previsoko, nego gledam par metara ispred njih u preznojene konje kojima se voda sliva niz leđa. tek odjednom jedan od njih dovikne - juri li te neko, da te odbranimo? hahaha! jedan od onih razgovora u kojima se preskače uvodno dobar dan dobar dan, nego se odmah prelazi na stvar. - ne juri me niko, samo žena ponekad :-) - ahahahahahaha ovaj debeli do mene umire od smeha, ahahahahaha! i dovikuje onom čoveku kojeg ne vidim od ograde jer je visoka - pitam ga jel ga juru, ako ga juru da ga odbranimo!
trčim dalje i smešno mi je što bi on MENE da brani, pretpostavljajući da bežim. čim nekoga "juru" nešto je skrivio, pa je po nekoj mojoj logici u većini slučajeva potrebnije uhvatiti begunca, nego ga braniti. ali ciganska posla, uvek su na strani lopova :-) baš me fino nasmejaše i baciše u još jedno razmišljanje. nije čudo što mi je brzo prošlo vreme na trčanju. balkan konza.
juče pak, u nekom teškom zabiću, čovek leškari pored puta, zavalio se u travu, slamka u ustima, kaže čeka decu (verovatno misli na unuke) iz škole. pitam ga za neki šumski put, da li ide samo u šumu ili prolazi dalje u selo, on mi objašnjava kuda da idem, i dodaje - pre mesec dana si mi uplašio ženu, kaže tutnji nešto iza nje, na onom spustu od groblja ka asfaltu! - jes stvarno, sećam se, nikad nikog tu nisam sreo, baš sam joj rekao, i još iz daljine vičem DOBAR DAN da je ne prepadnem... - a inače dobro ideš tako kasom, brzo! - hvala hvala, aj uzdravlje! trčim dalje i razmišljam, da li je moguće da neko nema televizor, da nikada u životu nije čuo za reč TRČANJE, nego kad čovek protrči on kaže "prošao je kasom". fakat jeste kas, ljudi imaju samo hod i kas. galop nemamo jer su za to potrebne 4 noge i skroz je druga tehnika. koliko god brzo zasprintali, tehnički je to još uvek samo onaj klasičan kâs. da ne bi tog seljaka, nikad mi ne bi palo na pamet. a da ne živim na balkanu, ne bi bilo ni tog seljaka. neko bi mi klimnuo glavom, dodirnuo bi obod šešira, i to bi bilo sve. izem ti te previše kulturne sredine. kao kroz groblje da hodaš. neka hvala.
i treća priča, još jedna od jutros, a taman sam mislio da sam završio blog. pre onog čiče u ugašenom autu, na usponu nekoliko km ranije, trčim makadamom a na sred puta stoji zaustavljena zaprega. na njoj sede dva starija ciganina i razgovaraju sa nekim u dvorištu, dovikuju se preko tarabe. ni ne gledam ih jer su mi previsoko, nego gledam par metara ispred njih u preznojene konje kojima se voda sliva niz leđa. tek odjednom jedan od njih dovikne - juri li te neko, da te odbranimo? hahaha! jedan od onih razgovora u kojima se preskače uvodno dobar dan dobar dan, nego se odmah prelazi na stvar. - ne juri me niko, samo žena ponekad :-) - ahahahahahaha ovaj debeli do mene umire od smeha, ahahahahaha! i dovikuje onom čoveku kojeg ne vidim od ograde jer je visoka - pitam ga jel ga juru, ako ga juru da ga odbranimo!
trčim dalje i smešno mi je što bi on MENE da brani, pretpostavljajući da bežim. čim nekoga "juru" nešto je skrivio, pa je po nekoj mojoj logici u većini slučajeva potrebnije uhvatiti begunca, nego ga braniti. ali ciganska posla, uvek su na strani lopova :-) baš me fino nasmejaše i baciše u još jedno razmišljanje. nije čudo što mi je brzo prošlo vreme na trčanju. balkan konza.
Nema komentara:
Objavi komentar