itd

ono jutro nakon polumaratona me izgleda nije dotuklo, pa sam u utorak nastavio kao da se tokom vikenda ništa nije događalo. popio kafu, seo na bicikl Pony (što ga Milijana gony), otišao desetak km izvan grada, vezao biciklu za saobraćajni znak i otrčao u brdašca. nisam mnogo očekivao, no nakon prvih nekoliko minuta u stanju "kako se ono beše trči?" sve je došlo na svoje mesto, i umesto planiranih sat vremena ostadoh skoro sat i po. 

kad sam se popeo blizu najviše tačke, naišao sam na džihadističko mitraljesko gnezdo. odlučnom akcijom sam razbio tu terorističku ćeliju, poskidao ih do gole kože i onako gologuze ih odjurio prema šumama gde su ih noćas sigurno pojeli grizliji.



neiskorišćene mine i rakete sam doneo kući u džepiću bici-šorca za trčanje, da se gore u selu neka dečica ne bi povredila igrajući se. nisam se setio da SVE ovo ponesem sa sobom, baš bi izgledalo kul postavljeno na kraju terase i upereno ka parkingu i zgradi preko puta. kao opomena pred novu godinu. pa da vidim ko će prvi da potegne petarde, kad ga preko puta katjuša gleda u oči, hehe. mogao bih to sutra da donesem, onako na ramenima ko bata živojinović.

nego kad smo kod heroja... NE, NEĆU DA PIŠEM O INDIRI RADIĆ, MADA SU MI "HEROJI" HIMNA evo već nekoliko godina. nego o jutrošnjem trčanju. tu se nadovezujem na jučerašnji brdski trening, goreopisan, i nastavljam sa današnja DVA! (10km + 12km laganog trčanja). jutros sam krenuo vrlo rano, i nakon par km prilazeći jednoj školi pretičem neko detence sa rancem na leđima. odjednom iza sebe čujem truptruptrup i pogledam, devojčica koja mora biti prvi razred, jer izgleda kao najmanje moguće dete koje viđaš u školama, TRČI ZA MNOM :-)

spontano se okrenem i trčim unatraške desetak koraka gledajući je, i kažem
- hoćeš da ti ponesem ranac, pa da malo trčimo zajedno?
naravno da ne dajem sebi, to jest nama, ni 1% šanse jer su takva deca obično stidljiva i ne uspeju da se snađu u sličnim situacijama. pretpostavljam da će me samo pogledati i oćutati, i da ću se okrenuti i nastaviti dalje. tek mala ručica kreće prema kaišu od ranca i skida ga sa desnog ramena, bez reči :-)

zastanem, pružim ruku, ona mi doda ranac, ja ga stavim na desno rame i kad sam pošao da provučem i levu ruku shvatim da je toliko mali da mi jedva prelazi preko desne plećke. ne znam ni šta sam očekivao, da će da mi bude taman ranac deteta od 20 kila koje mi je do lakta???

nema veze, ranac mi ostaje samo na desnom ramenu i krećemo dalje zajedno, ona kaže
- ja mnogo volim da trčim!

nastavljamo tako neobavezno da pričuckamo, odmah sam je usporio da se ne oznoji i lagano smo truptali nekih 300-400m do škole. 

- ulazim na ona vrata! 

rekla je to tako odlučno da sam bez pogovora promenio pravac i neplanirano umesto do školske ograde ušao u dvorište :-)

- jao ala ću da se načekam, nikoga nema! tek je sedam! a škola počinje u pola osam!
odjednom osetih krivicu što smo prerano stigli zbog trčanja, mada bi ona i najsporijim hodom stigla samo 3-4-5 minuta kasnije, nikako pola sata :-)
- eto, nekad ne valja ni kada si previše brz! dobacih onako u šali, i rastadosmo se uz smešak. trčim dalje i ne mogu da prestanem da se smešim, šteta što nisam nosio telefon pa da u tom trku opalim jedan zajednički selfi, to bi mi baš bila draga sličica. a ko zna, možda se potrefi da nekad i ponovimo ovo :-)