nedjelja, 15. studenoga 2015.

Starek

dohvatio sam ovaj tablet sad i raspametio se od sreće koliko je lakše kucati nego na telefonu. naime u par mejlova sam na mobilnom otkuckao nešto o trci i crko od muke.

kao prvo i najvažnije, to je da sam se odvikao od bržeg trčanja i jačih napora. noge traže mekano. a bogme i glava. ona neka šetačka filozofija da se ne treba preznojavati, da se baba ne nasekira kad se vratiš kući. idi sine ali nemoj da se zaduvaš. a jebiga kad odeš na trku, u srbiji još i možeš da se vozikaš tako sa rukama u džepovima, a u hrvatskoj nešto teže. ovde ženske veteranske kategorije pobeđuju tetke koje idu 1h40, burazere moj. a dragec razvalio u M55 mislim da je išao 1h14, ahahahahha i ajooojjjj istovremeno.

okej ja sam se malo previše istraumirao na savskom polumaratonu sad u sredu jureći onog koji uopše nije bio moja konkurencija, pa sam sad panično zagledao svakog na stazi i većao u glavi koja bi taj neko mogao da bude kategorija. na kraju se ispostavilo da su od mojih, drugi i treći stigli sedam minuta iza. jbg, džaba sam krečio.

e sad o trci. odavno nisam pisao baš ono BLOG O TRCI. znate onaj fazon, "prodire antić po desnoj strani, dodaje loptu muriću, murić je zahvata volejom iiii... AUTOGOOOLLLL!", to je nekad bila moja specijalnost. prvi put sam imao plan. jebote antiša zjec je imao plan, to je već podatak za ilustrovanu enciklopediju polumaratona za predškolce. a plan je bio ovakav, idem pola sata u nekoj grupici malo da se štekam i da vidim kakve su mi noge, onda se pola sata igram mačke i miša i gledam ko puca ko zaostaje koga ću da pratim a koga ću eventualno da pustim da ode (jes, kao da će on mene da pita), i na kraju ću da lupim zadnjih pola sata i da pokušam da pohvatam sve koji su pootpadali iz tamo neke grupe ispred, i naravno usput da otresem sve s kojima sam se dotle družio.

kad malo razmislim, tako trčim skoro sve trke, no to uvek bude nekako spontano, a ovaj put sam baš HTEO tako da trčim, tako i nikako drukčije. idem na sigurno. e baš to. i dalje od samog Plana, ništa nije išlo po planu!

vidim sa starta da se formira grupa sa veronikom, malom šustićkom (meni je oduvek bilo glupo da ih zovem Brža i Sporija, nego ih zovem velika i mala, nemam pojma zašto), dugićem, stjepkom, i još par ljudi koje znam sa trka ali ne baš ovako dobro kao pobrojane. i vidim takođe sa starta da ja krećem malo sporije. kontam, dobro, ovo je ekipa za 1h24, ja sam tu negde u formi za 1h27 ili daj bože barem par sekundi ispod, dakle koliko god mi se sviđala, to nažalost nije "moja grupa" danas. jbg 150-180 sekundi kad raspodeliš na polumaraton ispadne da su oni od mene brži 7-9 sekundi po kilometru, dakle na svakih 500 metara bi trebali da mi odmaknu po 17 metara.

tu moj Plan puca kao ledeni cepelin. mrštim se na ideju da mi oni odu, a opet mi se ne trči tako jako. zaostajem ali nedovoljno, svo vreme ih držim na nišanu i postaje mi opsesija da uhvatim priključak, ali da se ne umorim. hmm, bilo bi fino kad bi bilo moguće. trčim i deluje mi jako, jako, jako. ne valja. onda pogledam puls, nije visok. da vas ne zamaram brojkama. ali nije visok. miša mu poljubim šta sad ovo znači, šta da radim. pred start sam sručio neki gel, ako me sad trese kombinacija šećera i kofeina ima za pola sata da puknem da se čuje do sesvetskog kraljevca.

dolazimo na onaj neki poluOtok gde se trči dodatak prvom krugu, tu po krivinama pretičem neke koji su ni tamo ni ovamo, i polako pristižem tu moju grupu iz snova. pred izlazak na veliki asfalt uspevam, jeeee, tu sam gde sam sanjao da budem. to traje par kilometara i počinjem opet da se kolebam. mogu li ovako. oduvek sam imao taj istančani osećaj, ali poslednju trku u jakom tempu sam trčao pre dve godine. sve ovo u međuvremenu je bilo neko fušerenje.

kao dar sa neba, dugić počinje da zaostaje. pored njega još dvojica. ura! evo tog trenutka koji mi je potreban, grupa će se podeliti na dve, i ja ću se napokon vratiti na/u svoj plan. bingo! dugiću, srce moje! to traje kilometar možda, onih dvojica netragom nestadoše, ostadosmo nas dvojica sami. prođosmo kroz start/cilj, silni navijači počeše da ga bodre i na talasima adrenalina moj junak ode i ostavi me u prašini. nije mi padalo na pamet da menjam tempo, nastavio sam da trčim u nekom svom filmu, dok se nešto ne dogodi na horizontu.

tu negde me stiže neka japanka, amerikanka, nemam više pojma, uglavnom ima neke veze sa sljemenašima. ja taman predahnuo par minuta, i negde od 10-og kilometra nastavljamo zajedno. ona grupa je svo vreme tu na vidiku, možda stotinak metara. ali se polako osipa, i par po par ljudi lagano kreće "u rikverc" prema nama. kao i u prvom lapu/split-u držimo ravnomernih 4'02-4'03 po kilometru, ja malo gazim celim stopalom a malo trčim prednjim delom, i uporedo menjam frekvenciju trčanja za jednu nijansu, čas grabim krupnijim koracima na oko 182 kadenci, a malo zavrtim na 186, po osećaju (nisam nosio garmina, nego polara koji nema taj podatak).

neposredno nakon tog udruživanja snaga, pomahnitala cura i ja dostižemo dugića, a ja počinjem da pravim paralelu između ovog i poslednja dva polumaratona. "kako sam se osećao na 11-om kilometru, koliko mi je ostalo snage, koliko sam pojačavao, tada u odnosu na danas, kolike su mi rezerve..." i slična pitanja. i moram priznati da mi je to razmišljanje donelo izvesnu dozu samopouzdanja. brate mogu ovako do kraja, a možda i malo jače. donekle je tome doprineo i puls koji je doduše bio tik za otkucaj-dva ispod alarma za uzbunu, ali hej, bio je ispod. jesss!

na ulasku u poslednji treći krug sam u onoj grupi ispred ugledao dubravku, ali više nisam video veroniku. dakle veca je promenila brzinu i probila se za mesto ispred. a dubravka je već par godina za klasu brža od mene, nije mi ni palo na pamet da je mogu ugledati danas, obzirom da se već neko vreme poigrava sa maratonima ispod 3h. eto meni novog skalpa na vidiku, eh, kad bi se samo moglo... od 15-og kilometra mi teče poslednji "lap" i pratim prosek, koji sa 4'06 u onom prvom kilometru sa jakim vetrom u prsa, sada spada na 4'02, a nedugo zatim i na 4'00/km.

ostavljam amerikanku i krećem u lov na ostatke toga što je nekada bila grupa, a sada izgleda kao kad na početku bilijarskog meča razbiju kuglice po celom stolu. prolazim par ljudi, prolazim dubravku i malu šustićku, usput ih upozoravam da ih neka pomahnitala cura s vokmenom dostiže jer je svo vreme čujem na par koraka iza, eto plan je bio da se igram mačke i miša a sad ja ispadoh miš kojem neka mačka već par kilometara gazi rep.

na kraju me je opet dostigla, tu smo se već pomešali sa silnim ljudima koji su završavali svoj drugi krug, trčali tako zajedno i na kilometar od kraja sam pomislio "ček da vidim ukupno vreme, pa ako mi se učini neka brojka koja je vredna jurnjave, ima da poginem ova preostala 4 minuta". ali ćorak, na km20 je štoperica pokazala 1:21:05. nema šanse da 1100m pretrčim za 3'55'', dakle imaću vreme preko 1h25, nije to ništa loše, štaviše dva minuta je ispod plana. tako je i bilo, dotrčali smo do zadnje krivine i u onih 50m ciljnog pravca sam malo usporio da bi ona prošla ispred i u leru sam prošao kroz cilj, 1:25:17. četiri minuta brže nego u sredu na savskom, no treba imati u vidu da je bilo za 5-6 stepeni hladnije nego u beogradu a to baš i nije po mom ukusu. puno bolje mi rade noge po onom nekom mlaaaaakom vremenu, šta ću.

ako se sutra probudim dovoljno rano da uspem da otrčim ovde po brdima barem sat vremena, to će biti kec na desetku, šlag na torti, višnja na šlagu, i muva na višnji. mada nije obavezno. ali ipak, ne budiš se u samoboru svakog jutra.

Nema komentara:

Objavi komentar