Ugljevik

podseća me Google Photos kako sam pre 6 godina menjao bateriju na UPS-u.

to je onaj uređaj koji nakon nestanka struje napaja kompjuter i monitor još pola sata.
sada više nije u modi jer svi imaju laptopove koji sami po sebi dođu UPS+kompjuter+monitor 3-u-1, tako da će ovo shvatiti samo oni od 67 godina i više:

štos' tiče rezultata samo ću uokviriti ove s kojima sam trčao tokom trke, jer one ispred nisam video a ove iza sam sreo što u prvom što u poslednjem kilometru. opis same trke evo odmah ispod rezultata.

TRKA:

kao i uvek posle 500m sam mislio da ću biti zadnji. hajde ovi nabildovani rekreativci, toga uvek ima, ali guzati devojčurci sa vokmenima, u pamučnim majicama, pa ne jedna nego deset njih, sve se to njiše i trese ispred mene i već od tih silnih guzičica počinje da mi se vrti u glavi, rekoh sebi aman zaman prestiži ovo Antiša inače će te odneti sa staze na nosilima a trka još nije pošteno ni počela.

kad se staza malo raščistila, tačnije kad sam ja iz gužve emigrirao na čistinu, primetio sam na 100m ispred grupicu sa dve žene. Tunde sam odmah prepoznao a ona pored nje nije bila Sonja. bio sam jako zadovoljan što sam ih ubrzo stigao bez da sam pojačavao, nego tako nekako, samo od sebe, izgleda da je neko njima rekao da me sačekaju. Tunde se poprilično obradovala kada me je prepoznala, trčali smo ove godine zajedno u Fužinama i u Vrbovcu. ubrzo zatim smo stigli Sonju a T. me zbunjeno pitala šta se događa na šta sam samo slegnuo ramenima. i ja sam nekako mislio da će Sonja ići oko 35 minuta dok ćemo mi ostali da se razvučemo na 37-39.

pulsevi su mi svo vreme bili visoki i baš sam onako radoznalo čekao trenutak kad ću se raspasti jer mi je osećaj bio kao da trčim polumaraton ali iskustvo je iskustvo i ono kaže da ako su pulsevi za 10 veći od polumaratona, ima da pukneš ko balončić od sapunice, samo je pitanje da li nakon 5 ili 7 kilometara. međutim osećaj je ostao isti ("čini mi se da ovako mogu do kraja") i kao da ga nije bilo briga za pulseve. čudna stvar. OČIGLEDNO da sam potpuno zaboravio kako izgleda trčati odmoran i oporavljen, i isto tako je OČIGLEDNO da odmoran mogu nešto brže nego kad sam ono moje uobičajeno polu-kljok.

posle zadnjeg okreta sam morao da se odlepim od Tundinih petâ i da je pustim da odleprša prema napred, ne jer sam usporio nego jer je ona pojačala, a ja sam morao da se zadovoljim time što uspevam da zadržim istu brzinu. do kraja sam svo vreme imao "na nišanu" Zokija Radičanina no jedino što sam uspeo je bilo da mu sa 150m priđem na 50m i to je sve. malo sam se igrao menjajući tehniku, trčao desetak sekundi jačim zamasima i punim stopalom a desetak sekundi na prednjem delu stopala kao u sprintericama, i tako su mi brže prolazili metri.

u zadnjih 500m sam već bio potpuno zadovoljan time kako sam istrčao trku i nije mi padalo ni na kraj pameti da se bacam u neke turbo finiše i da ulećem u cilj polu-onesvešćen. da se radilo o Radiši Simiću bila bi druga priča, ali što se mene tiče Zoki uvek može da me dobije i tu mi ama baš ništa ne smeta. utrčao sam u cilj vidno raspoložen i svež, igrajući neku pantomimu dok me je prozivao Rale Simić (novinar, ne pobrkati sa maratoncem iz Valjeva iz prethodne rečenice).

PS
mala tajna uspešno otrčane trke,
treba pre starta sat vremena plivati i skakati po bazenu! :-D

E SAD O PATIKAMA:

na slici levo model 10 u istom dezenu kakav je nosio Mišović prekjuče u Ugljeviku, a na slici desno moj model 11 koji mi je stigao jutros. o razlici oblika ću napisati evo za deset sekundi... (typing, typing...)

kao što ćete primetiti, a možda i nećete, malo su prepravili oblik i napravili novi model više "ŠIMI" što meni baš i ne odgovara jer mi se sviđalo proširenje u uglu kod palca kao i na domalom prstu. to ti je kad naručiš preko interneta a ne odeš u radnju da probaš. NISU me nažuljale mada, hmmm, one stare su mi ipak malo bolje ležale. ove nove će se svideti svima koji nose Adidas, upravo je takav "kroj":

JOŠ MALO, O TRENINGU:

nazovi test novih patika je prošao kako je prošao, na +30° sam pretrčao 30 kilometara po 5 minuta, popeo se i spustio po 300-ak metara (po mojoj računici ova "elevacija" nešto malo preteruje) i na kraju dobio proliv od dehidracije, što znači da će za oporavak da mi treba jedno i po pivo više od uobičajenog, zbog čega će Lola ostatak dana da čupa kosu i nariče, aj laku noć evo već je 19h :-P

nedelja pa utorak i ono između pa bez nedelje

TRKA (NEDELJA)
Blog o trci u Ugljeviku je ostao na čekanju, biće valjda popodne!

TRENING (PONEDELJAK)
Lažem da je bio mazoHišam, jer se uopšte nisam mučio.
Juče je bio dan za ono što sam patentirao kao Planinsko Trčkaranje.

Koliko god da su svi drugi navikli da posle trke odmore ili odu na kratko lagano rastrčavanje, kod mene je nekako oduvek bilo suprotno.
Dan nakon trke, adrenalin i kako god da se još zovu oni što se druže s njim, sve je to bilo povišeno i kao i svakog drugog Dana Posle sam imao želju da "nešto treniram".
Osećao sam zategnutost pri vrhu obe lože, recimo da sam mogao da napipam te bolne tačke tačno preko kukova (gde mislim na zglob KUK, dakle ispod dupeta, vrh butne kosti, a ne na ono što žene zovu kukovi a ustvari su bokovi).
Samim tim je bilo isključeno svako trčanje po ravnom jer me je dotično (trka 10km) i dotuklo, pa sam morao da poštedim zadnje lože koliko god sam mogao.
A kako ćeš ih bolje prištedeti nego da kreneš off road tehničkim trail-ovima po kamenjarima nagnutim 10-20%.
Trebalo mi je gotovo 2 sata za tih 18-ak km od reke Jablanice preko brda do reke Gradac, i onda drugim putem nazad.
Ono što je važno je da sam svo vreme imao veeeeliku volju za trčanjem, i da nijednog trena nisam sebe pitao "zašto mi ovo treba?".
Brzine su jako spore jer osim što uzbrdo ideš kilometre po 7-8 minuta nizbrdo ne možeš da nadoknadiš skoro ništa a da se ne polomiš, a ako se i nešto silno lomiš opet nećeš puno više nadoknaditi preskačući kamenčuge.

PATIKE (UTORAK)
Obzirom da mi je u subotu kurir doneo patike u 10h01 nadao sam se da će ove nove da stignu jutros, ali nisu.
Tako da mi je propala ta ideja da odem negde po valovitom terenu da "testiram" Gel Noosa 11.
Imam još dva dana da nakrkam avgustovsku kilometražu nebu pod oblake, a onda sledi kratak predah pred vikend (biće opet neka trčica valjda) i neka vrsta postepenog uozbiljavanja u septembru.

race day

sat šetnje sa dva psa pa sat šetnje sa druga dva psa pa pranje prozora pa ribanje tepiha i staza pa iskopavanje džaka zemlje i dovlačenje iz šume 40kg na bicikli pa presađivanje limuna pa piletina i krompir pa evo sad će tuširanje i paljenje auta pa naput zabosnu :-)

idu dani

s jedne strane, ona funkcija modernih štoperica sa meračem pulsa da ti predviđaju vreme oporavka od treninga, može da bude zabavna.
s druge strane, najbolje ćeš sâm osetiti kada si se i koliko odmorio.
posle nedeljne trke mi je valjda pisalo da mi je za oporavak potrebno 4 dana i nešto sati, a nakon ovih deonica prekjuče je dijagnoza glasila "17 sati".

to me je zaintrigiralo, jer sam oduvek i pretpostavljao da ukupno 10km trčanja, sa 4x800m uzbrdo i ostatkom laganog trčanja, ne može da bude trening koji bi te "koštao" nešto puno pauze i čekanja na oporavak.
a opet, nema šanse da mi je nakon trke trebalo 4.5 dana odmora, obzirom da sam tih 22km apsorbovao koliko do prvog sledećeg doručka.

a ima i ovakva anegdota. kad sam prošlog petka krenuo na Magleš, nešto mi je pusl brljao i odmah tu u gradu ja zaustavim štopericu, ugasim sat skroz-naskroz, i upalim ga opet. i odmah je uhvatio "dobar" puls i fino ga očitavao sve do kraja dana.

ono što je smešno je da je to bila prva vožnja sa novim satom, svi prethodni treninzi su bili trčanje.
i kad sam ga zaustavio, pokazao mi je neki pehar preko celog ekrana i natpis CONGRATULATIONS! ja preskrolam da vidim na čemu mi čestita, a on kaže - 1.7KM, NAJDUŽA VOŽNJAAAAAA!!!

ahaha kako mi je bilo smešno za šta sam dobio pehar, ja koji sam redovno išao na treninge dužine od 190-270km, i to sve po žestokim planinama.
zar sam dotle spao, rekoh sebi u šali, da mi neki kompjuter čestita na ličnom rekordu od 1.7km laganog vrćkanja pedala kroz grad :-)

APDEJT POŠILJKE:
napisali su mi da dva para patika "vuku" iz dva različita magacina pa mi je tako danas stigao samo jedan par, a drugi će najverovatnije tek u utorak. nije da mi je hitno, ali sam sa nadao da ću to otarasiti odjednom, obzirom da mobilni nikad ne nosim sa sobom pa mi je malo opterećujuće kad čekam pozive i pošiljke. sačekaću i taj poslednji par, pa ću napraviti jednu specijalnu fotografiju. stay tuned :-)

APDEJT TRENINGA:
ništa, juče dva i po sata danas sat i po biciklom, uglavnom nežnog intenziteta sa povremenim upadanjem u lakši Tempo, gde je baš moralo. juče uglavnom na brdima, danas uglavnom kroz duboku travu i kroz blato :-)

petak

kao što su to novine već objavile, nakon trke sam otrčao još 3 dužine, samo jednu dnevno, a u četvrtak sam bio neodlučan šta da radim jer sam prošle nedelje vozio biciklu četvrtak+petak, prošetao se u subotu i osećao se svež i jak kao da mogu da ustrčim na Mesec u nedelju.

međutim sada je trka u nedelju UVEČE, pa se nisam brinuo što ću nešto otrčkarati i u četvrtak.
izbor je pao na brdske deonice od 4x800m, tako ih zovem mada su 910m 780m 870m 760m iz prostog razloga jer su tako raspoređena klizišta na tom usponu od 4km koji je već duže vremena van upotrebe.

"rezultatom" i nisam nešto zadovoljan jer ipak nisam bio odmoran, ali sam zadovoljan što sam završio trening prema planu. čak se nisam loše osećao, imao sam brzu frekvenciju koraka, pulsevi su se peli visoko, i osim tog osećaja u nogama "zar baš moram?" nisam imao nekih većih problema.

danas sam se vratio u onaj raspored od prošle nedelje pa sam otišao MTB-om dva i po sata da istražujem neke lokalne puteve.

najverovatnije nešto otreniruckam i sutra jer mi ova trka nije ni upola važna kao prethodna, biće to najobičnije polu(ne)umorno tempo trčanje na 10km.
mrzim popodnevne i večernje trke, pa to ti je.

skroz sam "jutarnji tip" i već sama pomisao da treba po mraku da se vraćam kući mi se gadi, da ne pominjem tuširanje u 23h i spavanje iza ponoći, fuj.

jedino ako nađemo tamo neko prenoćište, to bi moglo da izvadi stvar. mada je neopisivo smešno tražiti smeštaj na samo 100 i nešto kilometara od kuće!

duplo

vidim da je Dida OPET umro,
pa ću danas pisati duplo, i za njega:

1) TRENING

danas sam krenuo na najobičnije "trčanje radi trčanja", u maniru pravog rekreativca. ono kad se ne pitaš ŠTA treba da se uradi na treningu nego ti je jedina dilema GDE ćeš trčkarati narednih par sati. međutim u nekom trenutku mi je to postalo nedovoljno izazovno, pa sam morao "nešto da smislim". obzirom da nisam naročito odmoran, nisu me privlačile ideje da pokušam da razvijem neku znatnu snagu ili brzinu, od toga ionako ne bi bilo ništa. pa sam se setio BRZINE. ne km/h nego brzine okretanja, što bi italijani rekli ađilita'. nakon 3km makadama preko jednog brda, na 9km od kuće, stisnuo sam LAP i zavrteo koliko noge mogu. narednih 5km sam trčao najbrže (koraka po minutu, ne u smislu brzine kretanja) koliko mi je bilo u granicama komfornog, bez preterivanja naravno. kako sam se zagrevao i "ulazio u štos" noge su se vrtele sve brže i brže mada je meni delovalo ravnomerno. sada vidim da je i brzina kretanja išla od 4'50''/km na samom početku, preko 4'30'' pa sve do 4'10'' u zadnjih pola kilometra. ukupno sam pretrčao 5km za nešto manje od 22 minuta što je, ponavljam, smešno kao "PACE", ali sam za to vreme imao prosečnu kadencu od 192 koraka po minutu, što je prosečnom rekreativcu nezamislivo. u prvom kilometru sam zujao oko 185, a pred sâm kraj sam doticao i 200. bravo za mene!!!

2) MARATON

koliko vidim nalazim(o) se na spisku prijavljenih za Ljubljanu, a verovatnoća da to trčim je malo veća od verovatnoće da bude lepo vreme. obzirom da u Ljubljani bude pristojna klima za trčanje jednom u 10 godina, to znači da su šanse 10%, ali eto kad smo već platili neka bude 20% jer ću "hteo ne hteo" morati da trčim i gunđajući u toj nekoj sivoj zoni temperature između 10-12°C. ako bude najavljena maksimalna +5 Ljubljana će moći samo da me sanja, a kad sabereš koliko je jeftinije otići do Podgorice i prespavati, na kraju će me tamo izaći jeftiniji maraton čak i sa uplaćenim startninama za Ljubljanu. ali neka, nek je Ljubljana uplaćena. za svaki slučaj :-)

carić i prosjak

juče sam mislio da je kiša samo nakratko prestala pa sam krenuo na trčanje dole u šorcu a gore sam preko one rupičaste podmajice uzeo biciklistički 100% nepromočivi šuškavac. onako dosta pripijen uz telo, ne kao što neki nose "padobrane". on mi je najbolji za pljuskove i tešku kišu, ispod je toplo, nigde ne propušta, a obzirom da je uzan ne smeta mi ni jak vetar.


međutim nakon 3km od kiše još uvek ni traga ni glasa, a meni pretoplo :-/ skinem ga i nastavim samo u šorcu i poluprovidnoj majici. jeste da duva vetar i da nije baš prijatno, ali bolje je da mi je za 20% hladnije od idealnog, nego da mi je za 200% toplije.


nastavim svo vreme blago uzbrdo i svo vreme prema vetru, računam da će mi povratak biti lagan kako god okreneš pa čak i ako krene nevreme sa jakim pljuskom. šuškavac i vetar u leđa, šljap šljap buć buć, i koga briga za vreme.


tako sam stigao do pred Carić, šumu među starim meštanima poznatu i kao "pluća Valjeva". tu sam video da su nasuli neki put kojim sam povremeno udarao prečice iz Rađevog Sela (pazi sad, ovo vam je jako važan detalj ako ste iz Varaždina ili Rovinja) pa sam rešio da ipak malo skratim.


kontam, juče je bila trka, to što su mi noge živahne je najverovatnije varka i pitanje je koliko će da traje. bolje da mi bude lepo 15-16km nego da završim kilav 20km. MEĐUTIM, tu negde na pola prečice, primetim jedan onako primamljiv put koji sam u par prethodnih navrata prevideo. hmm, gde li ovo izbija?


obzirom da se nalazim u centru trougla koji nije naročito veliki, logično je da me ne može odvesti nigde daleko. do prvih kuća je bio lep makadam, zatim me je neka baba poslala u šumu gde bi mi bilo bolje u kaljačama ali sam preživeo šlajfovanje, i na kraju sam se obreo na uzanom novom asfaltu za Grabovicu, odmah iznad raskrsnice za Kotešicu.


tu sam imao valjda 15-ak km, i shvatio da ću ipak da izađem na 20-ak no od kiše ni traga ni glasa, noge se lepo vrte, a ostalo mi je samo trčanje nizbrdo pa još s vetrom u leđa, milina. ko će opet da se spušta u grad dosadnim šabačkim putem, pomislih, i nakon samo par minuta asfaltom zavrnuh u šumu na makadam, da bih se spustio na isto ono mesto na koje sam krenuo pre pola sata.


do kraja je igrom slučaja trening ispao ravnih 21km, evo u ovom trenutku imam u avgustu upisanih 466km, a u 2016-oj za jednu ubačenu nulu više, dakle 4(0)66km. NEĆU danas ići 34km samo da bih zaokružio na 500, polako, ima dana :-)


mada ću još par dana verovatno trčati što više, da bih petak-subota malo predahnuo zbog trke u Ugljeviku u nedelju (10km).

divčibarska saplitanja

Desno na slici se vidi uspon na Crni Vrh (1096m) tokom kojeg sam postepeno ("na tempo") prvo dostigao vodeću dvojicu, a zatim se odvojio sa jednim dečkom (neki Ratko),
a levo se vidi spust kroz šumu i šiblje na kojem smo se dogovorili da kao vodeći podelimo ono raspoloživog zlata na cilju :-)

Stigli smo zajedno do zone starta/cilja gde je on produžio na Dugu stazu (33km) a ja sam zaustavio štopericu i pobedio Srednju (22km). 

Glavni razlog tako kratkog zadržavanja na trci (tačnije Treking Liga) je što evo za deset minuta tu na 600m od naše kuće počinje Državno u biciklizmu, disciplina Kriterijum, pa evo sveže istuširani i naručkani žurimo u grad da to slikamo i navijamo :-)

Lola je završila kao ukupno treća na Maloj Stazi (12km) koju je Slađa iz Pančeva ubedljivo pobedila.

duhovi i bunkeri

krenuo sam nešto da napišem, verovatno svake godine to isto napišem po jednom, ali obzirom da se niko ne buni biće da uvek drugi ljudi čitaju :-)

radi se o stihovima ove pesme od Pink Floyd, s tim da se sada NEĆU baviti ovim delom prve strofe koji govori o tome kako smo prave heroje od krvi i mesa zamenili duhovima, ljudima koji nas preko fejsbuk profila ubeđuju kako su neko i nešto a ustvari su najobičnije duplo golo čiji je jedini uspeh upravo ta sposobnost manipulacije da od najobičnijeg govneta naprave brend.

"did they get you to trade
your heros for ghosts?"

nego, danas se radi o ovome:
da li si zamenio Ulogu Pešadinca U Ratu,
za Ulogu Generala U Bunkeru?
(prepev je, nije prevod, očigledno)

"and did you exchange
a walk on part in the war
for a lead role in a cage?"

upotrebio sam upravo te reči jer najbolje oslikavaju ovo o čemu bi sportski blog trebao da govori, a to je da je lako biti najbolji tamo gde si jedini, pa radilo se o trci za 3 čoveka ili o treninzima. lako je biti šampion u Sopstvenom Svetu, izolovan od prâvih vrednosti.

eto zašto je nekad dobro otići na trku i shvatiti je kao Trku, kao takmičenje. ne treba se PLAŠITI toga što ćeš da otkriješ svoje mesto u toj velikoj vojsci. znate one koji su na svaku trku "došli kao na trening". koji se "nikad ne trkaju", koji su "došli samo zbog druženja", kao da za to ne postoji zajednička šetnja sa društvom ili sto u kafiću. najobičnije pičkice, koje svoje nesposobnosti kriju iza lažnog osmeha i izvrtanja reči i pojmova.

u tom grmu leži ono što mnogi ljudi koji su u duši Veliki Sportisti (kakvi god im bili rezultati, jer nismo svi svetski rekorderi) misle kada kažu "više volim da budem dvestoti na trci od par hiljada ljudi, nego da pobedim dva invalida jednu starletu i tri penzionera, i okitim se zlatnom medaljom na nekoj ligi za šačicu očajnika".

tek sada kapiram da postoji veza između prve i ove zadnje strofe, jer većina onih Duhova s početka teksta krije svoje Rezultate kao zmija noge. lepo je imati džeparac deset hiljada evra, nakinđuriti se u najšareniju modnu opremu za planinarenje, i pozerskim skakutanjem po planinama izmamljivati lajkove sirotinje. negoooo, reci ti nama koliki ti je lični na 10km, a?

https://www.youtube.com/watch?v=kmHWBo46iow

...

(celo ovo razmišljanje je moglo da ode i u pravcu tog bunkera u sopstvenoj glavi iz kojeg ne izlazi sirota Olivera Jevtić i njen trener i svi iz Saveza koji je podržavaju, ali burazeru preskupi su to snovi za ovu sirotu državu. godine prolaze, kopaonici zlatibori kenije pičke materine opreme putovanja i šta sve ne, godine mazanja očiju, godine povreda koje dolaze nenadano, godine misterioznih grčeva u stomaku od najobičnijeg zaletavanja i dehidracije, godine jednih istih dečijih bolesti koje svi rekreativci prebole za pola sezone. ali neka, ostavićemo je u njenom bunkeru, zbog minulog rada i zasluga. nećemo lupati na prozor. neka sanjari još malo, Tokio je iza ugla, a svi mi ostali ćemo kao dobre ovčice nastaviti da redovno plaćamo porez, jer mora od nečeg i da se sanja, nema ništa džabe)

kramponi

danas sam obišao bajkom oko Magleša.
(nakon 7 maratona u 9 dana zaslužio sam ovih par vožnjica)
spremio sam vam jedan filmić ali se na neku foru snimio popreko tj na kompjuteru (uživo) i na telefonu ga vidim normalno ali kad ga preuzmem u kompjuter pa pokušam da ga nabačim na fejsbuk onda sve stoji pod 90°.
i umesto da sam za ovih pola sata stavio album od 30 slika iz planina, ili da sam napisao blog, ili da sam išta u životu pametno uradio, ja guglam rotiranje videa, menjam ga iz formata u format, osvežavam verziju Windows Movie Maker-a, pa se to prebacivalo pa se instaliralo a minuti prolaze, čoveče ovo nije kompjuter ovo je motokultivator sa ekranom u boji.
ne mislim samo na moj, nego svaki.
kakve sve prototipove mi plaćamo i koliko je to tek na početku razvoja, to je jadno.
tako da umesto svega, samo snimak vožnje iz google earth.
kažu da slika vredi hiljadu reči ali teško da ćete iz ove iscediti toliko, ipak nema cene onome kad ga ja opišem :-)

iiiii... jopeeeeetttttt !!!!!!!!

kaže lola, kad popiješ previše piva zaspiš kao zaklan par sati pre nego što inače legneš u krevet, i zbog toga se previše odmoriš, i sutra možeš opet da trčiš od jutra do mraka.

i sve bi to bilo fino, da ona to izgovori kao trenerski savet, međutim ona tome doda neki prekoran ton, i onda ispadne kao da ima nešto loše u tome što sam ja spontano pronašao čarobni recept za oporavak organizma. neće me život, a tako mi lepo krenulo, cvrc plavojka.

juče:
krenuo uzbrdo, neodlučan jer imam dve mogućnosti s tog puta, jedna jače brdska sa nešto malo makadama i druga pitomija čisto asfaltna. i kao uzeo sam dobre patike pa neću da riljam po kamenjaru i odoh dalje asfaltom. nakon prvog sata nešto viših pulseva (sunce plus uspon) sve se nekako smirilo, postalo mi lako, i iako brzine nisu bile naročite bolje sam se osećao u drugom satu trčanja. u trećem satu još bolje, a možda bi se taj trend nastavio sve do kraja da nije počela da me boli leva pokosnica, plus na desnom stopalu dobih neki ojed/žulj na mestu gde se gore završava patika, tačno ispod skočnog zgloba.

sednem pored puta, promenim čarape levu na desnu jer su mi spolja bile suvlje pa rekoh da nije od znoja, plus ubacim list bokvice na to mesto između kože i čarape jer znam da se bokvica privija na rane i čireve. taj list se naravno pomerio ali sam dotegao pertle pa je manje strugalo, mada danas imam solidnu rupu na tom mestu. no barem je pokosnica prestala da me boli i relativno veselo strčah do kuće.

danas:
počeh da osećam pokosnicu na nekom zaravnjenju oko 13-og km, rekoh e dođavola. nastavio sam da trčim dalje uzbrdo, svo vreme se pitajući kako zamišljam da strčim 21km u povratku kad jednom okrenem odozgo. zašto mi nije palo na pamet da ODMAH okrenem, nemam pojma.

kad sam stigao na Mravinjce na česmu, malo sam pokvasio noge i onako "na mokro" promasirao sva kritična mesta, kojih se bogme dotle nakupilo... u međuvremenu je počelo da grmi, video se pljusak negde na Divčibarama, ali je levo odakle su dolazili oblaci bilo dosta neba. kasnije su mi se u par navrata solidno približili ali sam imao sreće pa me je i onaj najcrnji na 9km od kuće zaobišao.

vodu sam imao na 8. km, 21. km (okret i najviša tačka, oko 950m) i naravno opet na ~8 km od kuće (dakle 34.5 km jer sam pred kraj negde prekratio da mi ne izađe baš na 43) ali sam već od okreta osetio jaču glad. kako sam zaboravio da se dobro najedem između dva maratona, ostaće misterija, valjda sam bio obuzet gledanjem karte i planiranjem treninga. na jednom mestu sam ugledao nepregledan žbun kupina i ladno zaustavio štopericu. pauza je trajala sve dok ih nisam obrstio, i mogu reći da su me fino "podigle", barem privremeno. mora da sam pojeo nekih 300 grama.

za divno čudo pokosnica me je nizbrdo sve manje "mučila", no da li zbog gladi, ili zbog jučerašnjih 42km, ili današnjih isto toliko, pred kraj su noge počele skroz da me izdaju. sâm kraj je dosta težak jer se smenjuju kratki usponi i duže nizbrdice koje su jako oštre i uopšte nisu namenjene umornim nogama, tako da su mi se koraci skratili i uzbrdo i nizbrdo. nekako svo vreme mi se činilo kako ću završiti ovaj trening za ravno 4 sata no eto u poslednjih 10-ak km sam izgubio 2 minuta.

ne kažem, da je bila trka, zapeo bih ja, imao sam rezerve jer su mi pulsevi uprkos dehidraciji bili u dosta komfornoj zoni, no nije mi padalo na pamet da "jurim neko vreme" na ovakvom treningu, samo sam strčao poštujući to kako se noge osećaju i nisam ništa hteo "na silu". nisam krenuo od kuće sa idejom da se mučim nego da se lepo provedem, i do kraja sam pokušavao da ostanem što bliže toj zamisli.

posle treninga sam bez ijedne sekunde pauze okruglo pola sata halapljivo gutao lubenicu, eto morao je danas u nečemu da padne lični pa to ti je! :-)

42km, (t)ko (t)zna (t)koji (t)put

još jedna ČetresD(e)vojčica 8-)

malo mi je bilo vruće, malo sam dobio žulj na mestu gde mu se niko ne bi nadao, malo sam se napio vode na česmi na koju su u međuvremenu okačili tablu VODA NIJE ZA PIĆE, međutim tabla se okrenula naglavačke pa sam pročitao "piće za Nije Voda" i srećno uskliknuo OVO MORA DA ZNAČI PIĆE ZA MLADIĆE i naroljao se kao stoka :-)
pa prošao kilometar i po dalje uzbrdo, okrenuo nazad, i opet se naroljao kao stoka, u prevodu 13 gutljaja.
a baš me briga, najbolji drug mi je urolog, to ćemo očas posla opraviti sa 7 dana panklava, što bi rekla stara narodna psovka, ko mu štricka šiške! B-)

apćiha

već čujem "evo ga opet onaj smarač sa svojim grafikonima"

nakon 10 polumaratona u 5 dana (već sam vam se popeo na glavu s tim, jeltako-takoe) juče sam upriličio dan odmora koji nam je svojom posetom uveličala Kuma, i usput mi se stručno rečeno posrala na taj moj ultra Eksperiment jer je ona u zadnja 2 dana na Kopaoniku pretrčala 155 km (????????????).

doduše Kuma ima neke moderne patike hokahokanešto i mislim da se njoj svakih 10 kilometara mogu računati uvr glave kao 5-6 ovih naših običnih kilometara.
jer te patike same trče, to je otprilike kao kad bih ja kilometre na bicikli računao kao trčanje.

elem, danas sam sa starta osetio "lake noge" :-)
(to je trejdmarkovala Ana Subotić koja samo tako usred razgovora poskoči i ritne se petom u dupe kao konj i usklikne "kako su mi danas lake noge!", a ja po pravilu prvo pomislim ma jedi govna, jer ako već treba da trčimo zajedno puno više mi odgovara da je mrtva umorna)

nešto sam fantazirao da ću ići ovoliko i onoliko kilometara, frljao se brojkama i na kraju me je već negde oko 7-8-og kilometra uhvatila neka neobjašnjiva nervoza i počeo sam da ubrzavam i da skraćujem Krug i samo mi je bilo bitno da se što pre vratim kući, da se završi taj trening. da me ubiješ nemam pojma zašto, ali eto, tako je bilo i tu sad ne mogu ništa. svašta.

na ovom grafikonu se na vrhu vidi zelena nadmorska, pa ispod nje plave brzine, pa ispod se po crvenim pulsevima LEPO VIDI da sam bio odmoran jer kad si umoran puno više usporiš na svakom uspončiću i srce ima tendenciju da puno manje varira u ritmu, taj grafikon bude načisto "ispeglan". četvrti grafikon na dnu pokazuje kadencu trčanja koja je dosta viša u prvoj i poslednjoj trećini treninga, dok je gore po brdu i makadamima osetno sporija.

ladno sam uzeo Gel Noosa 10 jer ionako imam 2 para i kontam da nema neke velike šanse da ih tako brzo istrošim obzirom da mi je onaj drugi par samo na par desetina km, a evo spremam se (ali nikako da odem) do prodavnice da pogledam/uzmem model broj 11 koji je takođe na sniženju kao što je i ovaj moj model bio.

tačnije samo određene šeme boja su 80€, dok su one najšarenije još uvek 130€, pa ti budi pametan. nije moguće da boja toliko košta. u testovima piše da je model 11 lakši od 10 ali nigde nisam našao "za koliko tačno" je lakši, pa ću opet poneti onu malu kuhunjsku digitalnu vagu.

merenje će i presuditi: moje su 291g, ako nove budu 280g i manje uzeću dva para a ako budu samo par grama lakše uzeću samo jedne. čisto da imam "maratonke" za Podgoricu/Ljubljanu i Crikvenicu, a da ova prošlogodišnja dva para mogu da arčim na treninzima. nakon što sam pobacao nekoliko najstarijih pari spremam se da ih se otarasim još toliko tako da će se u kući osloboditi dovoljno mesta za prinove :-D

5, 10, 21, 42, 210...

peti dan zaredom, 21+21km,

s tim da sam danas otišao puno više u improvizaciju.

ujutru sam mlatnuo neki totalno netipičan trening,

sa probijanjem obraslim stazama kroz šume,

i sa 600m uspona (i isto toliko spusta) po kamenjarima, korenju,

korovu, kroz travuljagu i trnje, kao u svojim najizgrebanijim danima.
popodne sam pak zakačio samo par km makadama, 

i "samo" +230m -230m visinske razlike, ali u novim patikama.
(wroommmmm, wrooommmmmmmm)

dakle, eksperiment je završen.
ostaje da odlučimo da li je uspeo ili nije uspeo.
nije nikakav problem u 5 dana otrčati 10 puta po 21km,
sa dupetom spuštenim do zemlje,
smešno kratkim koracima i sporom kadencom.
uglavnom sam se osećao kao balegar,
koji od jutra do mraka kotrlja svoju loptu-od-govana.
metafora je više nego (pre)odlična,
jer je sama ova ideja bila najobičnije govnance,
što se tiče ikakvog aspekta/smisla Treninga.

šta si uradio za 5 dana - poremetio si ritam života, spavanje, apetit, ishranu, varenje, unakazio si tehniku trčanja, istrošio par pari patika bez ikakve potrebe, i svojoj Kući oduzeo silne sate koje si mogao da potrošiš puno pametnije, na farbanje ograde, orezivanje šimšira, pojačavanje zadnjeg zida od garaže, pravljenje par šahtova za odvod kiše, i da ne nabrajam milionče poslova koji od leta do leta uporno ostaju "na čekanju".

što je najzanimljivije, ova droga je toliko jaka da mi se po glavi već vrti ideja kako li bi izgledalo da sve ovo produžim sa 5 na 10 dana, sa 10 na 20 polumaratona, sa 210 na 420 kilometara.
heh heh, reče budala, tupavo se smeškajući.

ovo nažalost NIJE "skrivena kamera"

evo jedne tragične anegdote u pauzi između mog 9-og i 10-og Polumaratona u zadnjih 5 dana. (bogme otegao mi se ovaj eksperiment, ali srećom je pri kraju...)

našao sam snimak sa ženske olimpijske drumske trke u kojem se vidi pad vodeće takmičarke neposredno pred kraj trke.

okej, reći ćete, biciklizam je poznat po tome, ništa novo. međutim ovo što je šokantno (sad zvučim kao Kurir) je da je OD POČETKA SNIMKA do nailaska vodeće u trci STAZOM PROŠLO 17 MOTORA i dva automobila, što iz obezbeđenja što fotografa što ko-zna-čega, i neposredno iza nje je išao 18-ti motor. 

(možeš misliti koje zagađenje oni naprave, ali hajde, nije ni to tema danas)

1 devojka pada i ostaje zgužvana u betonskom kanalu

2 kreten sa telefonom nastavlja da snima, prilazi, ali ništa joj ne pomaže

3 18-ti motociklista se vraća, pomera kretena koji snima sa asfalta na travu pored puta, da ne bi nekome zasmetao i prouzrokovao još jedan pad

4 motociklista trči dalje uzbrdo i pištaljkom alarmira sledeće vozače, pokazujući im da je preoštra krivina, upozorava ih i usmerava ih rukom

5 kreten sa telefonom nastavlja da snima aute i motore i biciklistkinje koji dalje prolaze, svako skoncentrisan na krivinu i očigledno je da NIKO ne primećuje da ova sirotica nepomično leži presavijena u kanalu

6 NAKON TAČNO DVA MINUTA OD PADA, LEKARI PRITRČAVAJU DEVOJCI koja uzgred budi rečeno izgleda kao da je u nesvesti jer se uopšte ne pomera

7 da neko iz auta sa lekarima nije primetio telo pored puta, ovaj sa mobilnim bi verovatno snimao još pola sata dok prođe cela trka, a ova bi umrla tu u kanalu

8 divim se tom odsustvu razuma, da stojiš i snimaš dok vreme prolazi, umesto da mašeš svakom automobilu i pokazuješ rukom na polomljenu devojku u kanalu, jer u SVAKOM autu postoji radio-veza sa ostatkom trke i momentalno bi svi saznali da je pala, i u kojoj tačno krivini

9 ... a onih 17 motora ispred, i verovatno još toliko koji su prošli pre nego što je ovaj sa mobilnim stisnuo REC, valjda znaju gde su žurili i otišli, sa sve onim silnim rotacijama sirenama i radio-stanicama

10 svaka čast Domaćinu za tehničku organizaciju i sve čestitke na zaradi od olimpijade, i što bi cigani rekli - potrošili na lekove...

LINK:
https://www.youtube.com/watch?v=eyxgToqzKR0

8x21

završen je i četvrti maraton, iliti osmi polumaraton (kako god vam se više sviđa) u zadnja 4 dana.
statistika kaže da sam svakog dana bio na nogama U PROSEKU 3h56, da sam imao 520m uspona (ok, 20% manje od Plitvica), da mi je prosečna brzina puzanja bila 5'38''/km i da sam trčao prosečnom mrtvačkom kadencom od 85 dvokoraka/min.

najveća razlika ovog 8-og u odnosu na prethodnih 7 je što sam trčao u novim patikama, nasuprot nekim utabanim i izlizanim papučama u kojima sam svo vreme imao osećaj kao da trčim bos, ne baš po trnju ali recimo po travi. ali bos.

iskoristiću ovu priliku da razbijem jednu zabludu/neobaveštenost, da patike mogu da POMAŽU prilikom trčanja.
naprotiv.
kad trupneš nogom o tlo, ako bi stao na vagu pokazala bi između 100 i 200kg, bez obzira što si težak 60-70kg.

poenta je da ti dobre/nove patike puno manje ODMAŽU u odnosu na stare patike, jer si svojom težinom i snagom realno ipak "zaslužio" da ti se deo energije isplati u sledećem koraku.

osim ako je u patike ugrađena neka tehnologija koja proizvodi energiju, neka opruga jača od ljudske tetive (poput onih karbonskih produžetaka koje je ono sponzorisano raštimovano goveče od Pistoriusa koristilo da dobije duplo duži korak od treniranog sprintera), verujem da se ne treba plašiti toga da će nam nove patike dati neku nepravednu prednost nad konkurencijom.

no nakon što sam se ovih dana navikao da mi stare patike samo urade PLJUFFF i zalepe me za asfalt, ovo večerašnje trčanje u novim patikama je delovalo "nebo i zemlja" jer odjednom nisam imao taj osećaj da stojim u mestu.

sladoled

muče me neka egzistencijalna pitanja, kao na primer, ako je za kruševački noćni polumaraton trenutno prijavljeno 145 ljudi a startninu uplatilo samo njih 66, a rok ističe danas, KOLIKO ĆE MAJICA ORGANIZATOR NAPRAVITI?

takođe me zanima ako ima 23 prijavljenih za 10km i 122 prijavljenih za 21km, A BROJ POLUMARATONACA PO TRCI je ograničen na 150, da li to znači da će svi polumaratonci biti natrpani u jednu trku, onu predvečernju ili onu drugu noćnu, ili će biti ravnomerno raspoređeni 30-ak njih malo ranije i još 30-ak njih po mraku?

naravno može da ih bude i po 60-ak u svakoj trci ali pod uslovom da svi prijavljeni dođu u kruševac, hmmm, mada je ovde skroz uobičajena pojava da ljudi popune prijavu i samim tim završe svoje učešće na nekom događaju.

još jedno egzistencijalno pitanje me muči, a to je da ako umesto planiranih 200+150+150 = 500 ljudi sav taj sladoled posle trke bude moralo da pojede njih stotinak, da li će biti obezbeđen dovoljan broj hemijskih wc-a u blizini ciljnog prostora, ili će taj šumarak u kojem se trči morati da podmetne leđa.
ovako sam i ja danas čučao pored puta u Zlatariću, mada nisam jeo sladoled pre treninga, nego samo smokve i napolitanke :-D

nije test štoperice, nego "drugi utisak"

ima u jednoj knjizi među uputstvima za blogovanje ovakav savet, kaže jednom nedeljno napiši nešto da se od toga svi sablazne i ispovraćaju, jer ti na blogu ne trebaju seronje plišanog želuca.



to je zahvat u stručnim krugovima poznat i pod šifrom odvajanje žita od kukolja. sudeći po statistikama ispadne da na jednog ko je lajkovao stranicu svaku glupost pročitaju još troje koji nisu lajkovali, što će reći da imaju svoje razloge zašto nisu, ako već ne mogu mirno da žive a da ne svrate ovde da gvirnu šta ima novo.

nego da vam kažem nešto o ovom garminu. ovo je čudo prirode. blage veze nema sa onim 225 koji je bio prvenac u čitanju pulsa sa ručnog zgloba, a verovatno je dosta doprineo onoj čuvenoj izreci o prvim mačićima.

ukratko, ili UNAJKRAĆE,
nakon evo 4 trčanja od po 2 sata, i nekoliko pešačenja od ukupno desetak sati (hehe a tek ga imam treći dan) ovaj 235 nije napravio NIJEDNU grešku, baterija mu nakon nekoliko sati snimanja ne siđe ni do pola, a sat je lakši od prethodnika, dakle optimizovali su mu potrošnju, za razliku od proizvođača pametnih telefona koji svu potrošnju nadomeštaju baterijama od pola kile pa ti svaki izdržljiv telefon deluje u ruci kao ciglu da nosiš.

dakle savršeno i crta putanju, i čita puls, a ima i nekih novih mogućnosti koje koristim prvi put, recimo prikaz kadence trčanja što je za svakog ko nešto zna o trčanju možda i važniji podatak od brzine kretanja jer brzina može da varira zbog desetak raznih faktora a frekvencija koraka zavisi isključivo od stepena zamora/odmornosti.

tako sam već pohvatao da poluodmoran trčim uzbrdo sa 83-84 dvokoraka u minutu, po ravnom 85-86, a nizbrdo 88 recimo, dok odmoran trčim u svakoj od tih situacija sa par dvokoraka u minutu više.

takođe je zanimljivo kao vid treninga pokušavati da frekvencija raste prema kraju trčanja, a ne dozvoliti da opada zbog zamora. no za to već treba malo više iskustva i osećaja.

ipak kao čovek svestan svog organizma i svega što se unutra događa, najdraže mi je savršeno očitavanje pulsa, svaka im čast kako su ga popravili. znam da mnogi koriste Garmina samo da bi gledali TRENUTNU BRZINU, a ja recimo taj podatak uopšte nemam na ekranu!

imam na prvom ekranu
1 puls
2 dužinu lap-a
3 prosečnu brzinu lap-a
(to je puno bolji pokazatelj jer trenutna brzina neizbežno mora da varira i da ima male greškice čas na gore čas na dole)
4 frekvenciju koraka

a na drugom ekranu (kad prešaltaš dugmencetom)
1 trenutnu nadmorsku visinu
2 ukupnu udaljenost
3 ukupno vreme
4 ovo menjam od dana do dana, isprobavam razne stvari, a trenutno mi stoji "strana sveta ka kojoj trčim" jer mi ta funkcija može koristiti da manje lutam kada trčim po nepoznatom terenu



sve u svemu, ovako na prvu loptu, model 225 ne preporučujem nikome na kakvim god sniženjima ga uskoro budu nudili, a stotinak evra skuplji 235 preporučujem svakome koga uopšte interesuje da prati puls na treninzima a nervira ga ona glomazna traka na grudima. koga pak boli uvo za puls, može da nađe tri puta jeftiniji gps satić ili da trči sa pametnim telefonom.

sunce

isplatilo se ustajanje u 5:00 i doček sunca na keju pored Kolubare. baš je simpatično kad ustaneš pre njega. pa kažeš, sunce se uspavalo.

nakon šetnje sam stigao i da doručkujem što znači da ću na trčanje krenuti 20 minuta ranije nego juče. evo samo da napišem još par redova. za vreme pomenutog doručka sam otkrio još jednu od svojih supermoći da u hodu sipam kafu iz bokala u šolju, dakle moram pod hitno da se prijavim na neko svetsko gde oni konobari trče sa poslužavnicima pretrpanim šoljicama kafe.

čujem da narod još uvek jadikuje zbog đokovića, a ja već godinama govorim da je ta bezglutenska hrana glupost i da bi mu bilo bolje da se najede bureka kao sav normalan svet. ovako mu se desio "ctrl + alt + del potro", ko razume shvatiće :-)

danas zadržavam ozbiljan ton na blogu, da me ne bi prozvali "mala od skandala".

inače, Kuma me svo vreme provocira jer ima želju da, kako to ona kaže, "popase blog", a ispunjava sve uslove jer zna da mi idu na bajonet i ovi što trče trke s džukeletinama, i oni istetovirani, i oni što skaču u cilju poznati kao ženska momčad "daj nam k......", i oni što nikad ne skidaju naočari za sunce, i oni koji idu na trke kao na modne revije, ali Kuma to sve uradi sa takvim stilom da prosto ne možeš da joj zameriš.

eto baš me neće da nekog nečim skandalizujem, valjda je takva konstelacija zvezda. uostalom dan je tek počeo :-P

juče danas sutra

sad kad je Running Dida umro,

izgleda da sam ja ostao kao poslednji bloger na balkanu

a šta da vam kažem...
kad otrčiš 21km, pa odeš na posao, pa otrčiš još 21km, možda je i logično što nemaš baš nekog ludog viška energije da o tome pišeš blogove.
prosto nekako, čekaš da današnji dan svari sam sebe, da sredi utiske, a to obično ne bidne sve do sutra.
a sutra je novi dan.
valjda?

11

toliko puta sam pregledao ovaj video (link na dnu izlaganja) da ću početi da sanjam na španskom. što bi rekao mika oklop iliti milan oklopdžić, otac kultne knjige Ca(-lifornia) Blues, živiš u onoj zemlji na čijem jeziku sanjaš.

do juče sam se smejao dokonim amerima koji u kući imaju po tuce pari istih patika, a evo koliko sutra ću da odem u trefsport i naručim dva para ovih.

za razliku od uobičajene asics papagajske šeme, ovaj model prave u crno-beloj i belo-crnoj verziji, pa će to NAPOKON biti idealna prilika da uparim Levu i Desnu iz dve različite kutije, i da ih tako nosim, što bi južna braća rekla, DOVIJEKA.

https://www.youtube.com/watch?v=-kQxZI_MMXw

vikend 2

još jedna rekapitulacija, za one koji nemaju FB pa nisu na mom PAGE-u pogledali album sa slikama i shvatili gde smo to bili zadnja tri dana

ovo je sličica planinarenja po Durmitoru, tačnije vrhovima Međed mali veliki severni južni i ostala braća tojest imenjaci.

ovo po kamenjaru je naravno sve bilo sporo i lagano u grupi maratonaca, a prva 4 km i zadnjih 7 km sam pretrčao.

sledećeg jutra sam po kiši strčao od Žabljaka do Đurđevića Tare, tojest nekako sam to zamišljao kao "strčavanje" a ispostavilo se da je više od pola trase veoma poravno, da bih se tek u zadnjih 8km zaista negde sjurio. tačno kada sam stigao na drugu stranu mosta, ispalo mi je dužina polumaratona, eto, baš simpatično.

u poslednjih par kilometara sam osećao neka čudna golicanja spreda u levom kolenu, nešto sam malo smlatio ligamente verovatno, kada sam dan ranije trčao onih par jako strmih kilometara ka Crnom Jezeru. 

no evo dan kasnije ne osećam ništa, sve se smirilo i okrpilo, tako da se radujem sledećim danima i povratku mojim lokalnim stazama. 

0%

piše da je u tabletu baterija na 0% i da je "nedovoljna struja u punjaču", no šta god sve to značilo ovo čudo radi, tako da ću se praviti lud.
kad sam sinoć pitao kolege maratonce kakav im je plan za danas, rekli su da "idu na Međeda".
to, i da je start malo ranije. kod Crnog Jezera.
ono što je kod mene napravilo malu zabunu je bila ta nonšalantnost u tonu kojim je Janko pomenuo tod Međeda, pa sam ja skontao da je to nešto isto kao i da je rekao "idemo pet krugova oko jezera".
međed ko međed, računam, i čak sam na vikipediji našao da je to neko brdo koje se nadvija nad jezerom.
pogled na pejzaž sa ove strane je logično nametnuo da taj Međed mora biti ono desno brdo, skroz ravno kao neki plato.
a-ha, velim, tu će se verovatno i trčati, no odmah me razuveriše da se ide na planinarenje.
kad je Lola pitala ima li nekih opasnih deonica, rekoše da bogme ima, i da se na par mesta ide uz sajlu.
ja i dalje u svom fazonu da je to neko ravno brdo, rekoh verovatno na par mesta ima neki prelaz, nešto bezvezno i neobavezno.
zagrevanje je bilo pakleno jer sam trčao punom parom na "start" pa sam nakon 4km jurnjave već bio gola voda.
usput mi nije palo na pamet da sam trebao u kamenjare da ponesem novac, kad ne lezi vraže plaća se ulaz u nac. park.
na prepad oteh 3 evra od prve cure koja je tu bila najbliža blagajni, što mi je kasnije dok smo svi visili na sajli poslužilo kao odlična optužba da će ona biti kriva ako se otkačim negde u provaliju.
pametan kao i uvek, uzeo sam brooks st5 patike za brze treninge po asfaltu, pride sa izlizanim petama, pa sam na nizbrdicama umesto krampona imao osećaj kao da sam na skijama. celog života se smejem ovima što na planinarenje nose salomonke i slične cokuletine od 400g, pa eto, tako mi i treba.
štaviše prvi blizak susret sa panikom sam imao na usponu, jer je na jednom mestu bilo jako oštro i sve od suve zemlje iliti prašine, i uopšte nisam bio siguran da mi to što šakama grabim busenje trave sa strane može biti od velike pomoći ako me guzica odvuče nazad nizbrdo.
tešio sam se da ima nekoliko ljudi iza mene koje bih u brišućem letu pokupio kao čunjeve, pa barem ne bih leteo sâm.
e kad sam se nekako uspuzao uz tu šlajfovastu uzbrdicu, gotovo na samom početku "ozbiljne planine", dalje mi je sve bilo lako.
uz stenje, niz stenje, uz liticu, niz sajlu, spust niz sipar kao da vozim onaj skuter po moru, čak mi je možda i nešto malo dima izašlo od trenja gaća po kamenjaru.
sad tu ide ona glavna "tema za razmišljanje":
(u međuvremenu se baterija popela na čitavih 3% za evo samo 15 minuta, biće da ona brže napreduje nego što smo mi danas osvajali Međeda)
dok sam prelazio najzahtevnije delove ove ture, bio sam svestan da to premašuje Loline spospobnosti za nekoliko Klasâ.
kao što imaš polumaratonca od 1h02, 1h12, 1h22, 1h42, 2h02, e toliko je ona daleko od ove staze, kao nebo od zemlje.
i onda sam se pitao, a evo još uvek se pitam, jer kvalitetna "tema za razmišljanje" obično nastavi da nas čačka i golica danima, nedeljama, čak i godinama.
da li to, što nekuda teoretski "može da se prođe/pređe" mora da znači da tuda treba prolaziti, i zašto?
sad sam prešao preko Međeda, ajd sutra u kontra smeru.
ajd sedam dana zaredom.
ajd ceo krug za tri sata.
ajd za dva i po sata. u najboljim patikama. sa rukavicama, da mogu da riljam četvoronoške gde god je "gusto".
ako nekuda prolaziš 100-ti put, veće su šanse da se oklizneš i negde otkotrljaš nego ako si prošao samo jednom.
veće su šanse da ti opadne koncentracija, da razmišljaš kako to nije ništa strašno, ništa ozbiljno, trup trup eto mene dok trepneš.
i nemam pojma, iskreno.
jeste da gore ima lepih pogleda, barem u onim trenucima dok se išta videlo, jer su nam povremeno oblaci zaklanjali i više nego što bi bilo pristojno.
a opet, kad odbijem prvih i poslednjih 4+4km trčanja do jezera, pa nekoliko km trčanja od kraja glavnog spusta do jezera kada sam napustio Ekipu Pivopija i strčao tih zadnjih nekoliko stotina metaranadmorske, praktično ispadne da smo na samom planinarenju prešli tek nešto malo preko 7km, a ukupno sam proveo na nogama/dupetu više od 5.5 sati.
dakle potrebna je neka druga računica, drugi sistem vrednosti, jer ovo "kilometara po satu" očigledno nema nikakvog smisla.
neko ko je gore išao peti, sedmi put, valjda ima neku svoju računicu.
meni se i te kako isplatilo, kao neka totalno suluda promena od običnog trčanja po asfaltu ili makadamu, valovitog ili strmog.
ali ipak se nigde na treninzima ne držim za sajlu!
(btw neko od ovih burekoljubaca je tako dobro namastio one sajle da je na mestima od njih bilo više štete nego koristi)
kruže i priče da su se neki cenjeni maratonci istraumirali od Međeda i sličnih vrhova, i da imaju noćne more na samo pominjanje sličnog planinarenja, i da im navodno ne pada na pamet da ikada više kroče u tom pravcu. mada, lično mislim da je ovo savršena tura za "kameno krštenje" i da nakon ovoga ni za koga ne bi trebale da postoje granice i strahovi, jer u odgovarajućoj obući i uz određenu dozu spretnosti i iskustva sve ovo može da se pregazi i po pljusku.
a Tema ostaje da golica.
da li je više Lola izgubila, propustila, što nije prošla preko Međeda, ili sam više ja dobio?
ona ni teoretski nije mogla, delom zbog urođene trapavosti i odsustva refleksa, a delom zbog paničnog straha od litica i grebena, koji možda vodi poreklo iz ove prve stavke, građe, genetike, koordinacije. recimo, za kompjuterom, ona mora da pogleda u šaku pre nego što stisne dugme na mišu, da bi videla svoj kažiprst i rekla mu "stisni". možeš misliti šta bi sve pokušala, naspram onoga šta bi stigla, da ispriča svojim nogama dok strčava niz sipar.
već sutra da mi neko kaže da idemo na neki drugi Durmitorski vrh, ja bih rekao jok.
bolje da odem asfaltom ka Šavniku, da pogledam šta ima na tu stranu, otrčim 17km nizbrdo, vratim se 17km uzbrdo, jednako kao i danas se nagledam lepih predela i pejzaža, s tim da cela ta tri sata svo vreme mogu da napasam oči planinama, a ne moram na pedalj ispred sebe da zurim u kamenje i stenje i da biram gde ću stati, i da brinem da li je čvrsto ili će se odroniti.
koliko god konačan zbir svih lepih utisaka sa planinarske ture bio pozamašan, on uvek mora da se takmiči sa istom tolikom planinom mentalnog i tehničkog napora koji je potreban da bi se to sve savladalo.
recimo, poslednjih nekoliko kilometara koje sam strčao do jezera, to je bio najobičniji "tehnički zahtevan ali po život potpuno bezopasan" trail.
učiš nešto novo na nekoj novoj stazi, treniraš i ujedno se zabavljaš, naporno je ali uživaš, jer koliko god oprezan trebao da budeš tu ipak nema mesta Strahu. jednostavno ne postoji ništa što bi ti bilo neprijatno.
skakućeš preko stenja i korenja, čak ako i tresneš na šake i nos i otkotrljaš se niz šumsku stazu ipak ne postoje šanse da ti tu dogodine stoji pločica sa godinom proizvodnje i godinom arhiviranja, kao onoj čehinji ispod Međeda.
zaključak, da sam imao bilo koje druge osim ovih patika sa uglancanim đonovima, verovatno bi mi ovo danas bila tek obična šetnja po grebenima i uz litice, a ovako sam sâm kriv za "zapršku" koju sam sebi napravio, i za taj višak opreza koji me je svo vreme opterećivao.
s druge strane, nekako nemam u sebi tu glad, ajd na ovu planinu, ajd na onu, osvajaj nešto, upisuj se u liste osvajača, trte-mrte.
razumem nekog ko to obožava, kao što postoje ljudi koji lete s maratona na maraton, jedva čekaju da pretrče 100, 200, ili kao rekreativci koji svakog vikenda jure na novi polumaraton.
ja nekako sve to mogu, ali mi ništa nije opsesija.
pretrčim i na treningu maraton, a bogme u par navrata mi je nadošlo pa sam se u free climbing ludilu popeo uz kojekakvo stenje u kanjonu reke Gradac, eto tek jer mi je tako palo na pamet. ajd preko tunela, ajd sleći nazad na prugu niz neke sumanute vertikale, Ovan kao ovan, nema rikverc pa gde god krene uopšte ne zna za pitanje da li se tuda može proći, nego jedino gleda kuda i kako će proći.
što jes jes, lako je kad imaš snage a i nešto urođene spretnosti, plus tu malu dozu ludila da ti je svejedno da li ćeš se izguliti kao mladi krompir. a s druge strane je baš to nepriznavanje činjenice da nešto "ne može" verovatno mnoge avanturiste koštalo raznoraznih cena koje nisu nameravali da plate, da ih ne nabrajam sad.
evo baterija stigla do 12%, kasno marko na kosovo stiže.

kobac

bolje kobac u ruci nego kondor na grani.
računam ko zna na šta ću ličiti nakon 6 sati u autu.
jeste da zvuči privlačno raspaliti par sati večeras po planinčinama, ali što je sigurno - sigurno, ja otrčah jutros mojih 12km uz Gradac pa u brda i šume pa SJURIŠ nazad u vreli grad.

ima i taj jedan aspekt koji uopšte nije za zanemarivanje.
naime mi jako volimo leto.
samim tim mi je uvek buđav taj boravak na planini usred leta. da izvinete, pišam ti se na taj provod kad usred avgusta ceo godišnji provedeš u dukserici i jakni, mislim šta ćeš onda da radiš ostatak godine?

meni se kvalitet godine meri po količini onog masnog letnjeg znoja, po bordo podočnjacima od dehidracije, po broju "roletni" koje mi se spuste u podne za vreme trčanja po nekom usijanom kamenjaru, po broju tuširanja hladnom vodom.
mora da postoji taj osećaj vreline, da nadomesti onih ostalih 8-9 meseci šarenolikog neizvesnog promenljivog sivonjavog hladnjikavog i bljuzgavog života.

otud možda i ova današnja logika, bolje jedan letnji dan više u ukupnom skoru, nego jedan jesenji, a jesen još nije na vidiku.
ako baš moram da trčim na +12, pa dobro, što se mora nije teško.
ali ako mogu da biram, evo odabrao sam :-)

kako ne treba

mrzim to kad ništa ne ide "kako treba"
odnosno, uglavnom sve ide svojim tokom, a to "kako treba" je samo pokazatelj koliko loše uspevamo da predvidimo život
jučerašnje trčanje je ispalo prekratko jer sam žurio na posao, a popodne je bicikla bila haotična jer sam žurio nazad kući.
ne što sam imao ikakve obaveze, nego ako ukućani očekuju da se vratiš za 3 sata onda moraš da pogineš da se vratiš za 3 sata i još na kraju popiješ nadrndane poglede jer si iskoristio sva tri sata a nisi se vratio nakon 2h59
to mu dođe kao neko ispunjavanje norme za olimpijadu
jutros opet nisam imao vremena za "pristojno" trčanje a nisam hteo da se zadovoljim sa sat vremena, pa sam otišao da završim nešto biciklom a trčanje ostavio za popodne
posle posla sam bio premoren pa sam opet seo na biciklu
pronašao sam jedno novo selo i dva nova asfalta, krajnji skor i nije tako loš
vala ionako sam se natrčao u julu, valjda se to oseća
inače ovo mi je treći jul po kilometrima trčanja
rang lista izgleda 368, 366, 363km
eto kako mi je smešan i siromašan julski rekord svih vremena
rekao bi čovek da sam bar jednom pregazio bar 500-600 u julu, ali eto, nisam
svašta
planirani vikend na planini će verovatno preživeti puno izmena, i ko zna šta će na kraju od njega ispasti
po svoj prilici ću odustati od svih planova sa drugim ljudima, i sve skrojiti prema sebi
šta se desi usput, desilo se
ali ako sve zavisi od mene, veće su šanse da tako i bude
zadatak glasi: potrošiti previše vremena i novca ni zbog čega, i pokušati da u tome uživaš
zvuči kao da to prevazilazi moje mentalne i emotivne mogućnosti, ali pokušaću sve da nadoknadim fizičkim mogućnostima, dakle tresi lupaj udaraj rokaj i sačuvaj snagu za nastavak života

15 minuta. ne, 12 minuta.

koliko može da se napiše u 12 minuta?
već ih je 11.
toliko sam bio zauzet da taj nedostatak vremena za blog počinjem da osećam kao da sam zaboravio da popijem neki važan lek, i da mi zbog toga neki unutrašnji organ polako odumire.
da rekapituliram vikend
petak - dve duže šetnje, pakovanje, putovanje, smeštaj prijavljivanje i pasta party koji kasni "samo" dva i po sata
subota - trka, povratak u apartman na tuširanje i ručak, odlazak na proglašenje, povratak u apartman i duga šetnja do nekog od kopaoničkih vrhova, zatim grupno/klupski u grad da spiskamo sve što smo zaradili na trci
nedelja - dužina 28km sa uračunatim puzanjem uz jednu od ski staza, zatim blic skok do kuće na ručak pa još jedna mega turbo hiper šetnja do drugog vidikovca
ponedeljak - vampirsko buđenje i strčavanje od apartmana do Jošaničke Banje, igrom slučaja 28km kao i dan ranije. zatim putovanje sa svraćanjem na vruć burek u Mrčajevcima, a popodne blic vožnja mtb-om po okolnim brdašcima, koja je bila zamišljena kao odmor za noge a zbog nevremena se pretvorila u tempo-jurnjavu i totalnu mazačinu u zadnjih pola sata.
zahvaljujući toj žurbi sam shvatio da me čeka još jedan veliki posao jer sam primetio da ove michelin-ke sa plitkim šarama ozbiljno proklizavaju po suvom neravnom asfaltu (u par krivina je bulo upsssss povuci-potegni) pa ću morati da ih premestim na neku od pony-ka jer imaju iste 26'' točkove, a na bajk moram da stavim neke druge gume.

drugo poluvreme bloga je sama trka.
znao sam da će biti plasmana i proglašenja po kategorijama, i znao sam da je regionalna vojska na pripremama na Kopaoniku, jer sledećeg vikenda imaju prvenstvo u kros trčanju.
naravno da sam znao da je ovaj Vrhunc bolji od mene, ima vrlo skoro otrčan polumaraton za 1h22 što je za klasu bolje od moje trenutne forme, da ne kažem težine jer još uvek vučem onih par kilograma koji me muče zadnjih nekoliko sezona.
na trci sam ga primetio ispred sebe tek kad se grupa solidno razvukla, i po krivinama kroz šume i travu sam ga dugo gubio i hvatao na nišan.
u nekom trenutku na jednom perverzno oštrom segmentu sam ga prošao jer mu planina očigledno nije jača strana. međutim između 3. i 5. kilometra je me opet stigao i počeo da mi odmiče, na ravnjikavom delu gde se penjemo ka Jarmu, najvišoj tački trke.
mislio sam da ću da ga otresem na spustu međutim na neku foru je solidno otrčao spust a ja sam tu negde odlučio da sam prejako krenuo pa mi je potreban odmor.
tako se napravila razlika od možda minut, i po krivinama sam ga skroz izgubio iz vida.
on je tu negde stigao dečka koji se celu trku od starta bio 200m ispred mene pa im je valjda bilo lakše tako rame uz rame.
na dnu spusta sam krenuo na oštar makadam uzbrdo i nikog nisam uspeo da vidim ispred, rekoh nema veze, ovaj moj je verovatno krenuo malo rezervisanije pa sad ostatak trke ide 2% brže od mene, skroz očekivana stvar.
međutim pri izlasku na asfalt sam ih ugledao obojicu, na istih 200-nak metara ispred blago uzbrdo.
u sledećih 2.5km sam to sve uspeo da skinem i da ih stignem, iskreno nisam to baš očekivao a kao sam se malo i štedeo za kraj.
i onda hladan tuš, nabrijan da sačekam zadnjih 500m i da ih pocepam svojim poznatim finišem, volonteri nas skreću na zemljanu stazu i na još jedan začinski uspon pred kraj.
uz sve to su uz Slovenca trčala trojica klupskih i vidno ga podignuli moralno, jer je počeo da stenje i grize kao nikad do tad.
od gotovog veresija, od finiša rastrčavanje, nekako sam izgubio i volju i snagu i sve to zajedno kako god se zvalo, usporio i rastrčao zadnjih 500m zadovoljan što sam uopšte stigao s njima do pred cilj, i lagano protrčao ispod balona.
taj zadnji uspon i kratak ali jako tehnički, džombast spust su bili ona kap koja je prelila čašu mojih mogućnosti, jer sam u glavi imao ravan cilj po asfaltu i bio potpuno skoncentrisan na njega.
štola za ubuduće, ne dozvoli da ti neplanirane stvari totalno poremete um, pokušaj da odnekle iskopaš još malo koncentracije i motivacije, jer ipak između blago uzbrdo 500m i oštro gore pa dole 800m nije TOLIKA razlika da bi se skroz odustalo od svake borbe.
prođe mojih 15 minuta dok si rekao keks.

konzumacija ventilacije u potkrovlju

Evo šta čitaju tzv Trkači u Srbiji.
Nije nikakvo čudo što oni tupavi postaju priglupi, priglupi postaju glupi, a glupi... oni valjda uživaju dok čitaju jer i sa i bez grešaka ionako ništa ne razumeju.

Ukratko, predstavljam vam Jelenu Batar, novu zvezdu "GOOGLE SERBGLISH MUMBO JUMBO DAJTE MI HILJADU KLIKOVA DA ZARADIM DŽEPARAC" uređivačke politike stranice trčanje-rs.

Koliko god od ovog smeća zaradila, dabogda potrošila na kurs Srpskog jezika na nekoj prestižnoj privatnoj Akademiji.
Eto.
Od srca.

Metabolički trening – ovako ćete smršati najbrže

By Jelena Batar on Jul 28, 2016 10:07 am

EPOC

EPOC (excess post-exercise oxygen consumption), odnosno povećana konzumacija

("CONSUMPTION I U BUKVALNOM PREVODU ZNAČI POTROŠNJA, PA JE KONZUMACIJA SAMO NESREĆNA KOMBINACIJA SRBGLIŠA I LAPSUSA) kiseonika i nakon vežbanja, javlja se kada telo ponovo pokušava da uspostavi homeostazu (umesto toga bi svako iole pismen i/ili obrazovan napisao POVRATI RAVNOTEŽU), a usled kiseoničkog deficita (sportski fiziolozi u Srbiji su već odavno usvojili izraz "KISEONIČKI DUG", jaaako nemoderna reč, fuj) koji je nastao tokom vežbanja. EPOC je zapravo niz reakcija, koje se odvijaju na različitim nivoima našeg tela. (I OVO ZVUČI ZANIMLJIVO, "NIVOI NAŠEG TELA". DO KOLENA JE PRETPOSTAVLJAM VISOKO PRIZEMLJE, DO DUPETA JE PRVI SPRAT, PA TAKO DALJE ZAVRŠNO DO KOSE ODNOSNO POTKROVLJA). Pre svega telo pokušava da se vrati na prvobitno stanje, ali znatno većom brzinom (jer je, i bio, opterećen više nego inače) (SAD JE TELO POSTALO ON, MUŠKO, JER GOOGLE TRANSLATOR NE RAZLIKUJE RODOVE PA KAD PREKUCAVAŠ...). Troši veću količinu kiseonika, ali i energije. (ALI??? TA DVA SU ISTO, NE MOŽEŠ DA TROŠIŠ VIŠE KISEONIKA A MANJE ENERGIJE DETE MOJE NEOBAVEŠTENO). Glavni procesi koji se u organizmu događaju u ovom trenutku su:

Obnova energetskih izvora – konkretno fosfagenih sistema (ATP i kreatin fosfat), kao i glikogena;

Reoksigenacija krvi i vraćanje hormona u ravnotežu – javlja se pojačano lučenje hormona rasta koji smanjuje kortizol (homon stresa, „zaslužan“ za skladištenje masti) i noradrenalina;

Snižavanje telesne temperature;

Smirivanje pulsa i ventilacije (disanja)

(Jelena se češka po glavi: "PREVOD KAŽE VENTILACIJA, TO MU VALJDA DOĐE DISANJE, ALI U SPISKU ORGANA NE USPEVAM DA IZGUGLAM VENTILATOR?! STAVIĆU U ZAGRADU...")

jesam nisam

nakon tri dana se vratim(0) kući i ne uključim modem od interneta jer napolju grmi i seva, pa moram da odrobijam još nekoliko sati bez interneta tj. blogovanja.

posle trke u subotu (15km planinskog trčanja) sam u dva dana otrčao 2x28km, ajd da kažem dve dužine, a evo minut pred pljusak uleteo u kuću MTB-om sa kraće tempo vožnje.

see you later, aligator