subota, 20. kolovoza 2016.

duhovi i bunkeri

krenuo sam nešto da napišem, verovatno svake godine to isto napišem po jednom, ali obzirom da se niko ne buni biće da uvek drugi ljudi čitaju :-)

radi se o stihovima ove pesme od Pink Floyd, s tim da se sada NEĆU baviti ovim delom prve strofe koji govori o tome kako smo prave heroje od krvi i mesa zamenili duhovima, ljudima koji nas preko fejsbuk profila ubeđuju kako su neko i nešto a ustvari su najobičnije duplo golo čiji je jedini uspeh upravo ta sposobnost manipulacije da od najobičnijeg govneta naprave brend.

"did they get you to trade
your heros for ghosts?"

nego, danas se radi o ovome:
da li si zamenio Ulogu Pešadinca U Ratu,
za Ulogu Generala U Bunkeru?
(prepev je, nije prevod, očigledno)

"and did you exchange
a walk on part in the war
for a lead role in a cage?"

upotrebio sam upravo te reči jer najbolje oslikavaju ovo o čemu bi sportski blog trebao da govori, a to je da je lako biti najbolji tamo gde si jedini, pa radilo se o trci za 3 čoveka ili o treninzima. lako je biti šampion u Sopstvenom Svetu, izolovan od prâvih vrednosti.

eto zašto je nekad dobro otići na trku i shvatiti je kao Trku, kao takmičenje. ne treba se PLAŠITI toga što ćeš da otkriješ svoje mesto u toj velikoj vojsci. znate one koji su na svaku trku "došli kao na trening". koji se "nikad ne trkaju", koji su "došli samo zbog druženja", kao da za to ne postoji zajednička šetnja sa društvom ili sto u kafiću. najobičnije pičkice, koje svoje nesposobnosti kriju iza lažnog osmeha i izvrtanja reči i pojmova.

u tom grmu leži ono što mnogi ljudi koji su u duši Veliki Sportisti (kakvi god im bili rezultati, jer nismo svi svetski rekorderi) misle kada kažu "više volim da budem dvestoti na trci od par hiljada ljudi, nego da pobedim dva invalida jednu starletu i tri penzionera, i okitim se zlatnom medaljom na nekoj ligi za šačicu očajnika".

tek sada kapiram da postoji veza između prve i ove zadnje strofe, jer većina onih Duhova s početka teksta krije svoje Rezultate kao zmija noge. lepo je imati džeparac deset hiljada evra, nakinđuriti se u najšareniju modnu opremu za planinarenje, i pozerskim skakutanjem po planinama izmamljivati lajkove sirotinje. negoooo, reci ti nama koliki ti je lični na 10km, a?

https://www.youtube.com/watch?v=kmHWBo46iow

...

(celo ovo razmišljanje je moglo da ode i u pravcu tog bunkera u sopstvenoj glavi iz kojeg ne izlazi sirota Olivera Jevtić i njen trener i svi iz Saveza koji je podržavaju, ali burazeru preskupi su to snovi za ovu sirotu državu. godine prolaze, kopaonici zlatibori kenije pičke materine opreme putovanja i šta sve ne, godine mazanja očiju, godine povreda koje dolaze nenadano, godine misterioznih grčeva u stomaku od najobičnijeg zaletavanja i dehidracije, godine jednih istih dečijih bolesti koje svi rekreativci prebole za pola sezone. ali neka, ostavićemo je u njenom bunkeru, zbog minulog rada i zasluga. nećemo lupati na prozor. neka sanjari još malo, Tokio je iza ugla, a svi mi ostali ćemo kao dobre ovčice nastaviti da redovno plaćamo porez, jer mora od nečeg i da se sanja, nema ništa džabe)

Nema komentara:

Objavi komentar