kaže lola, kad popiješ previše piva zaspiš kao zaklan par sati pre nego što inače legneš u krevet, i zbog toga se previše odmoriš, i sutra možeš opet da trčiš od jutra do mraka.
i sve bi to bilo fino, da ona to izgovori kao trenerski savet, međutim ona tome doda neki prekoran ton, i onda ispadne kao da ima nešto loše u tome što sam ja spontano pronašao čarobni recept za oporavak organizma. neće me život, a tako mi lepo krenulo, cvrc plavojka.
juče:
krenuo uzbrdo, neodlučan jer imam dve mogućnosti s tog puta, jedna jače brdska sa nešto malo makadama i druga pitomija čisto asfaltna. i kao uzeo sam dobre patike pa neću da riljam po kamenjaru i odoh dalje asfaltom. nakon prvog sata nešto viših pulseva (sunce plus uspon) sve se nekako smirilo, postalo mi lako, i iako brzine nisu bile naročite bolje sam se osećao u drugom satu trčanja. u trećem satu još bolje, a možda bi se taj trend nastavio sve do kraja da nije počela da me boli leva pokosnica, plus na desnom stopalu dobih neki ojed/žulj na mestu gde se gore završava patika, tačno ispod skočnog zgloba.
sednem pored puta, promenim čarape levu na desnu jer su mi spolja bile suvlje pa rekoh da nije od znoja, plus ubacim list bokvice na to mesto između kože i čarape jer znam da se bokvica privija na rane i čireve. taj list se naravno pomerio ali sam dotegao pertle pa je manje strugalo, mada danas imam solidnu rupu na tom mestu. no barem je pokosnica prestala da me boli i relativno veselo strčah do kuće.
danas:
počeh da osećam pokosnicu na nekom zaravnjenju oko 13-og km, rekoh e dođavola. nastavio sam da trčim dalje uzbrdo, svo vreme se pitajući kako zamišljam da strčim 21km u povratku kad jednom okrenem odozgo. zašto mi nije palo na pamet da ODMAH okrenem, nemam pojma.
kad sam stigao na Mravinjce na česmu, malo sam pokvasio noge i onako "na mokro" promasirao sva kritična mesta, kojih se bogme dotle nakupilo... u međuvremenu je počelo da grmi, video se pljusak negde na Divčibarama, ali je levo odakle su dolazili oblaci bilo dosta neba. kasnije su mi se u par navrata solidno približili ali sam imao sreće pa me je i onaj najcrnji na 9km od kuće zaobišao.
vodu sam imao na 8. km, 21. km (okret i najviša tačka, oko 950m) i naravno opet na ~8 km od kuće (dakle 34.5 km jer sam pred kraj negde prekratio da mi ne izađe baš na 43) ali sam već od okreta osetio jaču glad. kako sam zaboravio da se dobro najedem između dva maratona, ostaće misterija, valjda sam bio obuzet gledanjem karte i planiranjem treninga. na jednom mestu sam ugledao nepregledan žbun kupina i ladno zaustavio štopericu. pauza je trajala sve dok ih nisam obrstio, i mogu reći da su me fino "podigle", barem privremeno. mora da sam pojeo nekih 300 grama.
za divno čudo pokosnica me je nizbrdo sve manje "mučila", no da li zbog gladi, ili zbog jučerašnjih 42km, ili današnjih isto toliko, pred kraj su noge počele skroz da me izdaju. sâm kraj je dosta težak jer se smenjuju kratki usponi i duže nizbrdice koje su jako oštre i uopšte nisu namenjene umornim nogama, tako da su mi se koraci skratili i uzbrdo i nizbrdo. nekako svo vreme mi se činilo kako ću završiti ovaj trening za ravno 4 sata no eto u poslednjih 10-ak km sam izgubio 2 minuta.
ne kažem, da je bila trka, zapeo bih ja, imao sam rezerve jer su mi pulsevi uprkos dehidraciji bili u dosta komfornoj zoni, no nije mi padalo na pamet da "jurim neko vreme" na ovakvom treningu, samo sam strčao poštujući to kako se noge osećaju i nisam ništa hteo "na silu". nisam krenuo od kuće sa idejom da se mučim nego da se lepo provedem, i do kraja sam pokušavao da ostanem što bliže toj zamisli.
posle treninga sam bez ijedne sekunde pauze okruglo pola sata halapljivo gutao lubenicu, eto morao je danas u nečemu da padne lični pa to ti je! :-)
Nema komentara:
Objavi komentar